Kostas Lapavicas: Ako se levica sabere, stvari se mogu drastično promeniti

Kostas Lapavicas tokom predavanja u Beogradu; Foto: Miloš Miletić / KURS

Kostas Lapavicas tokom predavanja u Beogradu; Foto: Miloš Miletić / KURS

Pobeda Sirize na grčkim parlamentarnim izborima 2015. godine obnovila je rasprave na grčkoj i evropskoj levici o nizu pitanja koja se tiču Evropske unije, Evropske monetarne unije i alternativnih modela saradnje država u Evropi.

Jedan od najvećih zagovornika napuštanja evrozone bio je Kostas Lapavicas, profesor ekonomije na Fakultetu za orijentalne i afričke studije Univerziteta u Londonu (School of Oriental and African Studies). Lapavicas se dugi niz godina bavi teorijom novca i veliki je kritičar postojećeg evropskog finansijskog sistema. Osim toga, bio je poslanik Sirize u grčkom parlamentu, a takođe je i dugogodišnji kolumnista britanskog lista Gardijan.

Na poziv Centra za politike emancipacije održao je predavanje „Za socijalističku strategiju u Evropi“ u beogradskom Domu sindikata, što je bio povod da razgovaramo s njim o značajnim političkim temama.

Tvrdite da institucije Evropske unije i Evropske monetarne unije nisu neutralne, već da rade u nečijem interesu. Možete li nam reći u čijem interesu rade i zašto se to dešava?

Nisu neutralne u smislu da nisu iznad klasnih podela i ideoloških rasprava i borbi u evropskim društvima, u tom smislu nisu neutralne. Zapravo, mogu dati jaču ocenu, institucije Evropske unije su inherentno neoliberalne, one su institucije neoliberalizma u Evopi. To je logično. Zato što, ukoliko želite da uspostavite jedinstveno tržište, što ove institucije žele, onda se trudite da sprovodite neoliberalne politike. To znači da ove institucije rade u interesu krupnog biznisa, velikih banaka i protiv interesa radnih ljudi.

Možete li to da objasnite vašu tezu da u Evropskoj uniji postoje zemlje jezgra, ali da postoje i dve periferije?

Zapravo, postoje više od dve periferije. Možemo podeliti zemlje Evropske unije u nekoliko grupa, baltičke države su jedna, na primer. Neke države na Balkanu, kao što su Rumunija, Bugarska, drugačije su od ostalih. Jasno je da su one periferne države. Ali postoje dve bitne i jasne periferije. Periferija unutar Evrozone – južna periferija − i druga, centralnoevropska periferija.

Zemlje južne periferije su Španija, Portugal i Grčka, države sa slabom industrijom, velikim, ali nekompetitivnim uslužnim sektorom i velikim javnim sektorom, koji ne može da stvori poslove, tako da to vodi velikoj nezaposlenosti. Centralnoevropska periferija je drugačija. Neke države su reindustrializovane, nemaju toliko jak uslužni sektor, nezaposlenost nije visoka u poređenju sa Jugom, javni sektor je nerazvijen, ali ove zemlje su potpuno zavisne od Nemačke. To su ekonomije koje ne razvijaju sopstvene investicione i proizvodne kapacitete. Dakle, različite putanje, različite periferije.

Kakav je uticaj Evropske monetarne unije na ekonomije balkanskih perifernih zemalja, kao što je Srbija, a koje nisu članice Evropske unije?

Evropska unija je veoma značajan ekonomski entitet za Srbiju. Bez obzira šta se dešava politički, zapadna i centralna Evropa su veoma značajne za Srbiju, zato što se Srbija tu nalazi geografski, ekonomski i kulturno. Srbija će trgovati sa ovim državama, ljudi iz Srbije će verovatno emigrirati tamo i investicije će dolaziti odatle. To je veoma star fenomen za Balkan, ništa novo u tom smislu. Ali Evropska unije je napravila ključnu razliku u smislu da je ona veoma moćan blok. Ona postavlja šire uslove trgovine za Srbiju, i pravi jake podsticaje da Srbija sprovodi neoliberalne politike u cilju ispunjenja zahteva Evropske unije. Tako da, ona radi kao disciplinujuća sila na Srbiju. Prednosti koje nudi mi nisu jasne. Trgovinski bilans Srbije je u deficitu, ne dolazi puno investicija, ne vidim da je došlo do ekonomskog rasta, samo veoma jak disciplinujući pritisak da se sprovode neoliberalne politike.

Kakva bi onda trebalo da bude pozicija balkanskih zemalja koje nisu deo Evropske unije prema evropskim integracijama?

Veoma je teško držati sebe odvojenim i u nekom smislu izolovanim, kao mala balkanska zemlja.Vidim poteškoće za države kao što su Albanija ili Srbija. Naravno, Albanija i Srbija nisu iste veličine, ali su i dalje veoma male u poređenju sa Evropom. Mogu da vidim poteškoće iz perspektive tih zemalja. Moj savet je da treba da budete veoma oprezni, da ne verujete evropskim propagandistima i da se fokusirate na ekonomski rast uz društvene promene, društvene reforme i društvenu transformaciju. To je ono što bi zemlje van Evropske unije trebalo da rade, a ne da očajnički žele ulazak u Evropsku uniju. Veoma bitna stvar je da promenite odnos snaga u korist radnih ljudi i da usmerite zemlju ka rastu. Pokušaj ulaska zemlje u Evropsku uniju uopšte nije garancija da će se to dogoditi.

Smatrate da bilo koja leva politička organizacija u evropskim zemljama treba da se zalaže za napuštanje monetarne unije i Evropske unije. Možete li da nam kažete zašto?

Evropska monaterna unija je propala monetarna unija u smislu onoga što je obećala da će ispuniti. Opstala je do sada uprkos krizi, tako što je nametala sve troškove krize slabijim zemljama i tako ih stavljala u periferni položaj, gde će te zemlje i ostati. Ona je takođe i mehanizam neoliberalnog disciplinovnja zemalja i ne nudi nikakve perspektive rasta, nema mogućnosti za reforme. Ona je u stvari porok za ljude koji žive u Evropi. Što pre je se Evropa otarasi, a pogotovo manje zemlje, bolje za njih. Periferne zemlje bi jednostavno trebalo da napuste monetarnu uniju.

Evropska unija, šire govoreći, jeste drugačije i kompleksije pitanje. Zato što sa Evropskom unijom imamo veliki broj trgovinskih, investicionih, širih ekonomskih i društvenih interakcija. Rekao bih da manje države treba da razviju (smisle) industrijsku i trgovinsku politiku koja je dobra za njih, što nije isto što i pripadanje jednistvenom tržištu i prihvatanje slobodne razmene dobara i usluga. Ako tako nešto podrazumeva direktno sukobljavanje sa Evropskom unijom i uspostavljanje odvojenih sporazuma i drugačijih trgovinskih režima, onda je tako nešto neophodno. Ako to na kraju znači i izlazak iz Unije, onda jedna država treba da je napusti.

Britanci su glasali za napuštanje Unije. Koje je Vaše mišljenje o Bregzitu?

Bregzit je posledica velikih društvenih tenzija koje su jačale u britanskom društvu prethodne četiri decenije. Siromašni ljudi u Britaniji i radnička klasa frustrirani su nakon dekade kontinuiranog pritiska na plate, loših poslova, visokih troškova stanovanja, i tako dalje. Shvatili su da su neoliberalne politike loše za njih. Postoji bes prema delovima društva koji podržavaju i sprovode neoliberalizam (neoliberalne politike). To je ključno za razumevanje Bregzita. Na vrhu društva je, takođe, podela oko toga šta raditi sa Evropom, gde većina moćnika želi da ostane u Evropskoj uniji, ali postoje i delovi koji žele da je napuste. Bregzit je omogućio siromašnima da izraze svoj bes protiv onoga što se dešava u Britaniji poslednjih nekoliko godina, i usmerio je taj bes ka Evropskoj uniji. Ovo je veoma važan razvoj situacije, zato što stvara priliku za velike društvene promene u Britaniji. Kada se društvo rascepi na takav način i kada siromašni zaista mogu da izraze šta žele, tada svi uzimaju njihovo mišljenje u obzir. To je vreme za društvene promene. Upravo to se trenutno dešava. Bregzit je siromašne učinio vidljivim i stvorio je mogućnost za društvene promene koje imaju svoje ime: zovu se Laburistička partija i Džeremi Korbin.

Prvomajski protesti u Atini 2010. godine; Foto: Joanna / Flickr

Prvomajski protesti u Atini 2010. godine; Foto: Joanna / Flickr

Smatrate da treba redefinisati koncepte narodne i nacionalne suverenosti. Kakva je uloga demokratije u ta dva koncepta?

Demokratija je ključna. Levica je uvek bila za demokratiju. Za nas, demokratija je ključni koncept, ali demokratija se mora razumeti u skladu sa tradicijom levice. Demokratija mora imati klasnu dimenziju, to nije ne-klasni koncept. Naravno, mi smo opredeljeni za klasno zasnovane demokratske prakse, a ono što vidimo u Evropskoj uniji je sistematično zaobilaženje demokratije, što je postalo jasno za vreme krize. Očigledno je zašto se to dešava. Kada branite interese krupnog biznisa, poslednja stvar koju želite je demokratija koja daje reč radnim ljudima, koja dozvoljava siromašnima da odlučuju o politikama. To stvara rizik za kapital.

Krupni biznis želi da određena pitanja tretira kao tehnokratska i naučna, a koja su onda van domašaja demokratskog procesa. Tako u praksi neoliberalizam i Evropska unija zaobilaze demokratiju. Značaj narodnog suvereniteta je u tom smislu jasan – zaobilažanje demokratije znači da se ljudima oduzima moć, oni gube suverenitet. Demokratija je za levicu moć običnih ljudi. Narodni suverenitet podrazumeva mogućnost da utičete na to šta se dešava na poslu, mestu gde živite, na politike koje država sprovodi. Odatle levica treba da počne, kada se zalaže za narodni suverenitet. To će, takođe, pozitivno uticati na državni suverenitet. Zato što je bez narodnog suvereniteta državni suverenitet samo nacionalizam, otrovna ideja suprotstavljanja drugim nacijama i drugim ljudima. Levica se ne zalaže za to. Mi želimo narodni suverenitet i naravno državnu nezavisnost, kao i mogućnost da se borimo za sebe, da branimo svoje interese. To je osnova internacionalizma.

Da li to podrazumeva promenu liberalnodemokratskih institucija u korist nekih drugih modela demokratije?

Da, naravno da to podrazumeva. Na primer, u slučaju Grčke ili bilo gde drugde, parlamentarna demokratija je očigledno propala. Parlament je postao mesto gde se vode besmislene rasprave, isprazni razgovori, samo prazne reči. Jasno je da je Grčkoj neophodna ustavotvorna skupština koja bi započela proces restrukturiranja političkog sistema dozvoljavajući narodnom suverenitetu da se razvije. Parlament je u većini mesta u Evropi mesto gde se ne može čuti glas siromašnih. To je mesto koje je popunjeno advokatima, doktorima i građevinskim inženjerima i ne daje priliku radu da izrazi svoje zahteve. Potrebne su nam nove institucije, neophodno je početi sa ustavotvornom skupštinom, a zatim se treba spuštati ka nižim nivoima kako bi se narodni suverenitet ostvario pomoću participativne demokratije na lokalnom nivou. To je naš izazov, trenutno.

U nekim evropskim državama siromašni i radnička klasa glasaju za ekstremno desničarske partije. Prema vašem mišljenju, gde je problem i šta bi levica trebalo da radi u vezi sa tim?

To je veliki problem, ali na neki način je prirodni ishod dve stvari. Prvo, radni ljudi u Evropi su podvrgnuti neprekidnom pritisku neoliberalnih sila i politika. Ovaj pritisak je podrazumevao gubitak kontrole, gubitak suvereniteta. U prošlosti, levica je uvek bila aktivna u takvim situacijama, objašnjavajući radnim ljudima klasnu prirodu onoga što se dešava i radeći na stvaranju boljeg društva. Levica je bila integralni deo siromašnih delova društva, a to sada nije slučaj. Većina levice je odsečena od radnih ljudi, presečena je veza sa radnim ljudima, a to stvara nepoverenje i nedostatak organske povezanosti. Drugo, veći deo levice nije imao hrabrosti da zauzme antiestablišment poziciju u takvoj situaciji i da pozove radne ljude da sruše postojeće institucije i establišment. Agenda većeg dela levice tiče se samo popravljanja stvari. Kombinacija ova dva – odsečenosti od radnih ljudi i nedovoljne radikalnosti u rešavanju problema radnih ljudi − jeste smrtonosna. Onda se radni ljudi okreću desnici. Ne radi se o tome da desnica pobeđuje, već je levica odsutna, to je pravi problem. Ako se levica sabere, stvari se mogu drastično promeniti.

Kakvo je vaše mišljenje o levom populizmu, strategiji koju koriste Podemos u Španiji i Žan-Lik Melanšon u Francuskoj?

Imam ambivalentan odnos prema tim stvarima. Prepoznajem da je u Francuskoj i Španiji uloga Melanšona i Podemosa veoma značajna u mobilizaciji duha radikalizma. Ali obe ove opcije su problematične, mada na drugačiji način. Između ostalog, obe su evoulirale bez referisanja na istorijske oblike organizacije koje poznajemo na levici. Istorijski oblici organizacije levice možda jesu bili na neki način neuspešni, ali to ne znači da se iz njih ne može nešto naučiti ili da organizacija ne bi trebalo da postoji. Štaviše, Podemos, i još više Melanšon, okreću se oko ličnosti, skoro oko kulta ličnosti. To je veoma problematično i daje im populističku dimenziju. Vidim probleme koji se mogu pojaviti, čak i politička čudovišta. Levica je oduvek radila u formi demokratske organizacije, potrebna nam je demokratska organizacija. Ona mora imati horizontalnu dimenziju, ali i vertikalnu strukturu. Kult vođe nije deo levice, levica tako ne funkcioniše. Takođe, organizacija mora biti ukorenjena u najsiromašnijim delovima društva i u radničkoj klasi.

Protest protiv mera štednje na trgu Sintagma u Atini; Foto: George Ampartzidis / Flickr

Protest protiv mera štednje na trgu Sintagma u Atini; Foto: George Ampartzidis / Flickr

Šta se tačno događa u Grčkoj? Siriza polako gubi vlast…

Siriza ne gubi vlast, Siriza je izgubila uticaj i neće povratiti svoju staru izbornu snagu. Ali trenutno je na vlasti, i tu će ostati do sledećih izbora kada budu bili održani. Siriza je sada partija establišmenta, koja sprovodi politike spasavanja banaka, mere štednje, neoliberalizam, sve. Ona je vrlo poslušna prema kreditorima i postala je integralni deo grčkog političkog sistema. Više nema ničega levičarskog i radikalnog kod Sirize. Ovakav razvoj situacije je imao izuzetno negativan uticaj na levicu uopšte. Levica je izgubila kredibilitet i moralni ugled, tako da je ljudi napuštaju. Partije levo od Sirize su fragmentirane. Ljudi se protive politikama koje se trenutno sprovode, ali s obzirom na to da nema koherentne alternative na levici, oni se okreću desnici. Situacija je veoma nestabilna na srednji rok. Izuzetno sam zabrinut da ćemo, kada narodni bes opet eksplodira, videti veoma problematične fenomene.

Odlučili ste da napravite novu organizaciju – Narodno jedinstvo. Možete li nam reći nešto više o svojoj organizaciji?

Narodno jedinstvo nastalo je odmah nakon drugih izbora 2015. godine, nakon predaje Sirize. Imalo je značajnu perspektivu sa kojom je počelo, ali nije uspelo zbog nekih unutrašnjih problema, birokratske organizacije i nedostatka mogućnosti da priđe širim slojevima ljudi. Tako da je njegov uticaj opao. Ono što je Grčkoj potrebno jeste novo političko prisustvo, novi politički agens, nova partija koja bi bila u mogućnosti da ujedini struje koje su protiv spasavanja banaka, te da predloži grčkom narodu nešto novo. To je veoma teško uraditi zbog podela, rasprava i sektaštva unutar levice.

Koje su politike koje bi jedna leva partija trebalo da sprovodi dok je na vlasti, bilo da se nalazi u zemlji jezgra ili na perferiji?

Svaka zemlja bi trebalo da razvije sopstvenu strategiju kako bi se zadovoljile sopstvene potrebe. U Evropskoj uniji je 28 zemalja i ne možete imati jednu politiku za levicu. Ali šire govoreći, periferne države bi se suočile sa drugačijim zadacima u poređenju sa državama jezgra. Periferne države treba da napuste monetarnu uniju i treba da sprovedu politike ponovnog osnaživanja industrije. Potrebne su i politike redistribucije dohotka, nacionalizacije banaka i preusmeravanje produktivnih snaga ka rastu kako bi se promenio odnos snaga u korist rada, a protiv kapitala.

Veoma je važno da i zemlje jezgra usvoje sličan put − napuštanje neoliberalizma. Ali zemlje jezgra moraju odigrati i vodeću ulogu u razvoju međunarodnih oblika ekonomske saradnje i drugih interakcija koje su nam neophodne u Evropi. Stvaranje predloga na ovim osnovama zadatak je evropske levice u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji. Trebalo bi da izađu sa predlozima kako zameniti Evropsku monetarnu uniju i Evropsku uniju. Kakve vrste monetarnih i trgovinskih aranžmana između zemalja Evrope su nam potrebne, kada one povrate suverenitet? Kako kontrolisati kretanje kapitala? Kako kontrolisati banke? Kako kontrolisati trgovinu? Levica se zalaže za kontrolu, zato što su to osnove pravog internacionalizma. To su pitanja sa kojima vodeći delovi levice u Evropi moraju da se suoče.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us