Odgovori evropske levice

Olivier Hansen GUENGL

foto: Olivier Hansen GUE/NGL

U gotovo svim zemljama Evrope stanovništvo se suočava sa katastrofalnim posledicama mera štednje. Očigledno je da procesi privatizacije javnih resursa i infrastrukture, rezovi plata i penzija i ukidanje socijalne pomoći ne vode ka izlazu iz krize već je samo produbljuju. Sledeći smernice EU ekonomske politike Vlada Srbije primenjuje iste mere stvarajući sve veći jaz među stanovništvom. Kakav bi trebao da bude odgovor levice na ovakvo stanje u Evropi?

Gabi Cimer (Gabriele Zimmer – Gabi) je predsednica parlamentarne grupe Evropska ujedinjena levica – Nordijska zelena levica (GUE/NGL) u okviru Evropskog parlamenta. Nakon poslednjih izbora za Evropski parlament ova poslanička grupa je značajno uvećala broj mesta – sa 35, koliko je brojala u prethodnom sazivu, porasla je na 52 poslanika. Gabi Cimer je rođena u Istočnoj Nemačkoj. Od 2000. do 2003. godine bila je predsednica nemačke Partije demokratskog socijalizma koja je 2007. godine, udruživanjem sa levim političkim snagama iz zapadnog dela Nemačke (levom opozicijom unutar Socijaldemokratske partije Nemačke, sindikalnim aktivistima i aktivistkinjama, različitim levim i zelenim grupama i društvenim pokretima), formirala partiju Die Linke (Levica), danas treću partiju po snazi u Nemačkoj. Glavne teme kojima se Gabi Cimer bavi obuhvataju rodnu jednakost, pitanje demokratizacije društva, socijalne politike i politike zapošljavanja.

Prilikom susreta sa Gabi Cimer u Beogradu, razgovarali smo o ekonomskim politikama na evropskom nivou, njihovom uticaju na demokratiju kao i odgovorima koje savremena levica može pružiti na ove izazove.

Nemačka ekonomija danas predstavlja verovatno najjaču ekonomiju u Evropi. Primer Nemačke neretko se i u Srbiji koristi kao jedan specifičan model na koji bi trebalo da se ugledamo. S tim u vezi, možda je važno za početak osvetliti sledeće pitanje: koji su faktori omogućili razvoj nemačke ekonomije i da li je taj model ekonomskog razvoja održiv na duže staze?

Kako bismo ocenili aktuelnu nemačku ekonomiju potrebno je istaći činjenicu da je ona pre svega zasnovana na snažnom razvoju malih i srednjih preduzeća. U pitanju je tradicija koja se proteže stotinak godina unazad, pomenuta preduzeća su samo srce nemačke ekonomije. Bez ovakve osnove velika preduzeća ne bi bila u stanju da se razviju. Sa druge strane, vrlo je važno naglasiti da je u zadnjih dvadesetak godina nivo plata i socijalnih izdataka sasečen. Sindikati u ovom periodu nisu vršili značajne pritiske na vladajuće političke grupe kako bi se plate podigle ili kako bi se smanjilo radno vreme. Paralelno sa stagnacijom plata rasla je produktivnost rada, pa se razlika između zarade preduzeća i onoga što se isplati radnicima sve više i više povećavala u korist preduzeća. Takođe, za održiv razvoj ekonomije neophodna je inflacija od oko 2%, dok je u Nemačkoj inflacija godinama bila na nižem nivou.

Cela ova konstelacija – niske plate i niska stopa inflacije – omogućila je jeftin izvoz nemačkih proizvoda u druge zemlje članice Evropske unije. Usled više inflacije, proizvodi iz ostalih zemalja članica EU nisu bili konkurentni proizvodima iz Nemačke koja je dosta lako i obilno izvozila u zemlje poput Španije, Grčke, Italije, itd. Sa dolaskom krize ovaj trend opada jer stanovništvo navedenih zemalja, usled pada standarda, više nije u mogućnosti da kupuje. Takođe, usled stagnacije plata ni unutrašnje tržište Nemačke nije u mogućnosti da supstituiše smanjeni izvoz. Ekonomije zemalja članica EU, pokazalo se, usko su povezane i situacija u kojoj se jedna zemlja razvija na račun drugih jednostavno je neodrživa. „Nemački model“ razvoja je neodrživ – socijalno, ekonomski, ekološki. Stoga se mi zalažemo za novu ekonomsku politiku.

Evropske ekonomije su, dakle, tesno povezane. Protok kapitala je takav da nacionalne ekonomije sve više gube bilo kakvu mogućnost autonomije. Ipak, parlamentarna politika se vodi na nacionalnim nivoima. Čak i kada se sprovode izbori za Evropski parlament, partije se uglavnom fokusiraju na nacionalne okvire. Kako vidite tu kontradikciju između, da kažemo, transnacionalne ekonomije i nacionalne politike?

Mislim da je ta nepovezanost nivoa jedna od glavnih slabosti i uzrok neuspeha levice u Evropi. Pogledajmo, primera radi, poslednje evropske izbore. Partije okupljene u okviru Evropske levice su odlučile da predlože zajedničkog kandidata, Aleksisa Ciprasa, za predsednika Evropske komisije. To je pozitivan korak, ali ne i dovoljan. Potrebno je formirati zajedničku kampanju, izaći iz nacionalnih okvira. U suprotnom, dajemo signal ljudima širom Evrope da ni levica nije u stanju da stane iza zajedničkih ciljeva, zajedničke strategije – šta je to što hoćemo da promenimo u EU i kako ćemo to učiniti, kako ćemo zaustaviti mere štednje, privatizaciju javnih dobara, javnih usluga, itd. Nažalost, većina partija levice radi samo u nacionalnom okviru jer misli da će tako lakše biti u poziciji da promeni odnos snaga u društvu, da će se tako lakše izboriti za socijalne i demokratske standarde. Mislim da nisu u pravu.

Navedena kontradikcija prisutna je i u mojoj matičnoj partiji, Die Linke (Levica). Dugo je unutar partije postojala borba po ovom pitanju i tek na poslednjem kongresu smo izborili jasan izborni program sa jasnim stavom: „Mi smo proevropska snaga“. Imamo mnogo kritika koje iznosimo na račun EU, postoji mnogo stvari koje želimo da promenimo, ali ne želimo da se vraćamo isključivo na nacionalni nivo. Naš je cilj da se borimo za ravnopravnost i solidarnost između zemalja članica, za smanjenje siromaštva, za jednakost. Pre svega mi smo internacionalisti. Pre tačno 150 godina formirana je Prva internacionala. Od kada postoji, levica je internacionalistička!

Na konstataciju da je jedna od glavnih primedbi upućenih EU nedemokratičnost njenih institucija, Gabi Cimer dodaje da već duže vreme postoji debata na tu temu, koja je obeležila i poslednje izbore za Evropski parlament.

Očigledno je da veliki broj ljudi izražava nepoverenje spram institucija EU. Ti ljudi vide da na nivou Unije postoje instance koje donose važne odluke o ključnim društvenim, ekonomskim i ekološkim pitanjima. Da se na tom nivou diriguje u pravcu smanjenja socijalnih izdavanja, smanjenje plata i penzija, odlučuje o čitavim državnim budžetima, itd. U tom smislu, EU direktno utiče na smanjivanje mogućnosti daljeg društvenog razvoja zemalja članica. Takva je, na primer, situacija u Španiji, Italiji, Irskoj, ali i u zemljama Istočne Evrope koje često ostaju izvan fokusa kada se govori na ovu temu.

Nasuprot ovakvoj politici, naša parlamentarna grupa se zalaže za ukidanje mera štednje, zaustavljanje privatizacije i omogućavanje pristupa kvalitetnim javnim uslugama za najšire društvene slojeve. To su vrlo važne komponente demokratije. Danas stanovnici i stanovnice Evrope ne mogu odlučivati o budućnosti Evrope, jer su jednostavno isključeni iz tog procesa. Mi se zalažemo za njihovo uključivanje u donošenje odluka koja se direktno tiču njihovih života, za to da se omoguće direktna glasanja, da se omogući veći broj referenduma i sl.

Važno je napomenuti da ovlašćenja koja imaju EU institucije nisu ista. Sa jedne strane imamo Evropski parlament, a sa druge Evropsku komisiju i Evropski savet. Iako su nam na osnovama Lisabonskog ugovora poslednjih godina proširena ovlašćenja, Evropski parlament i dalje ne može da diktira Evropskoj komisiji kakvu politiku da sprovodi. Naše odluke su uglavnom u vidu komentara ili preporuka. U tom smislu vidljiva je specifična borba koja se razvija između samih institucija EU i u toj borbi je ostvaren određeni napredak, ali je on daleko od dovoljnog. Naime, ovu borbu je potrebno voditi na dva međusobno povezana fronta – unutar institucija i van njih. Izgradnja novih saveza i povezivanje borbi je jedan od glavnih zadataka koji se postavlja pred nas kao leve političke snage.

Srbija je kandidat za članstvo u EU, potpisnici smo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Dakle, sve odluke donesene od strane EU mogu imati uticaj i na nas, a vidimo da te odluke često imaju nedemokratski karakter i znamo da su zasnovane na neoliberalnoj paradigmi. Može li se levica izboriti za promene unutar EU?

Ovde je važno naglasiti da se levica nalazi u jednom velikom problemu, i to ne samo levica unutar EU. Znamo da se kao politička opcija trenutno nalazimo u defanzivi. Nismo u mogućnosti da menjamo pravac društvenog i ekonomskog kretanja, nismo u poziciji da nametnemo model razvoja koji predstavlja alternativu globalno dominantnom neoliberalizmu. Istovremeno, napadi kapitala su sve jači. Usled globalizacije imamo situaciju u kojoj kompanije, finansijska tržišta, čitave ekonomije, ne poznaju granice. Mere štednje sprovode se u celoj Evropi, pa i u Nemačkoj. Pod izgovorom krize ukidaju se prava sindikata i srozavaju socijalni i ekonomski standardi.

Upravo zato je nužno, ukoliko želimo da ostvarimo bilo kakav uticaj na društvo, da i mi kao levica radimo na nadnacionalnom nivou, što bi značilo objedinjavanje borbi koje se vode na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i evropskom nivou. Tome, čini mi se, nema alternative. Promena politike EU jeste veliki izazov, ali mi moramo voditi tu borbu. Zato je potrebno izgraditi široki front i u tom smislu moramo iskoračiti iz naših uskih ideoloških krugova. Glomaznost i komplikovanost strukture same EU je nešto što nam otežava posao jer odbija ljude i otežava mobilizaciju. Ipak, jedini način borbe jeste organizovanje transnacionalnih saradnji i borbi. Vraćanje u nacionalne okvire nikako nije izlaz. Ukoliko krenemo tim putem definitivno gubimo.

Naravno, kao što smo već pominjali, na račun EU se iznosi veliki broj kritika i nije izvesno da je upravo EU taj okvir u kojem će moći da se artikuliše i sprovede alternativna politika budućnosti. Ali stojim iza stava da je važno boriti se i unutar EU za promenu same EU jer su nam potrebni odgovori na evropskom nivou za pitanja migranata, pitanje siromaštva, štednje, ekološka pitanja, itd. Razdvojeni u nacionalnim okvirima sasvim sigurno nećemo biti u mogućnosti da rešimo sve te probleme jer ni uzroci ne dolaze sa nacionalnih nivoa. Postoji dosta kritika EU, ali je stoga potrebno balansirati borbe na lokalnom i EU nivou.

U tom kontekstu se moramo dotaći i pitanja Grčke. Ta zemlja se našla pred kolapsom zahvaljujući rezovima koje joj je nametala Troika – Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond. Fragmentacija koja se desila u Grčkoj omogućila je ogroman napredak levih političkih snaga. Siriza će, sudeći po najnovijim istraživanjima, biti u prilici da formira vladu nakon izbora naredne godine. Postavlja se pitanje koji su potencijali jedne radikalno leve Vlade u izolovanoj zemlji?

Pred Sirizom se postavlja veliki izazov. Ova partija će verovatno biti u prilici da formira vladu, sama ili u koaliciji to je nešto što još nije izvesno. Ako im se pruži takva prilika oni je moraju prigrliti, ne mogu je odbiti. Naravno, moraće dobro da se pripreme jer ako ne uspeju to će biti katastrofa za Grčku. Stoga je važno da levica i u drugim zemljama izrazi svoju solidarnost sa njima, potrebno je da organizujemo svoju borbu kako bismo podržali levu vladu u Grčkoj. Ukoliko se takva vlada formira, sve oči će biti uprte u njih. U slučaju da Siriza ne uspe u sprovođenju svoje politike veliki broj ljudi će na osnovu tog primera doneti zaključak da nas ni levica ne može izvesti iz krize, a takvo razočarenje može imati duboke posledice. Zato svi zajedno moramo iskoristiti prostor koji nam se ukaže i probati da zaustavimo Troiku. Ponekad morate ući u borbu iako ne znate ishod jer ako ne uđete definitivno gubite.

U celom ovom procesu važno je osvetliti činjenicu da Siriza ostaje radikalna, a najradikalniji momenat kod ove grčke partije jeste mogućnost da mobiliše ljude odozdo. U društvu poput grčkog, koje je tako fragmentisano i slomljeno, organizovati različite vidove solidarnosti među ljudima koji nemaju nikakvu podršku od strane države, predstavlja istinski radikalnu perspektivu Sirize. Na tom primeru svi moramo učiti. To je njihova snaga i prednost.

Ako se složimo da nas štednja i neoliberalne politike ne mogu izvesti iz krize, koji su konkretno alternativni predlozi iza kojih biste vi stali?

Rekla bih da nam je za početak potreban drugačiji sistem oporezivanja. Neophodno je preraspodeliti bogatstvo unutar društva kako bi se svim ljudima omogućio dostojanstven život. Takođe, važno je zaustaviti privatizaciju javnih usluga i javnih dobara. Resurse koje posedujemo neophodno je koristiti za potrebe i u interesu društva u celini. Moramo uvesti i minimum ekonomskih i društvenih standarda, zatim i minimalne plate i penzije koje će garantovati izlazak ljudi iz siromaštva. Sprovesti program ulaganja u ekološki i ekonomski održiv razvoj, za šta nam je potrebna promena uloge Evropske centralne banke.

Dodatno, možemo drugačije iskoristiti i novac koji se kanališe u fondove za spašavanje banaka. Pogledajte Grčku, na primer, ogroman novac odlazi na spašavanje banaka dok sa druge strane obični ljudi snose teret krize. Novac se mogao drugačije upotrebiti, na infrastrukturu, oporavak ekonomije i društva. Potrebno je ustanoviti šta su prioriteti. Zemlje članice i njihove vlade su pod pritiskom sveta finansijskog kapitala i to mora prestati. Politika koja je proteklih godina sprovođena pod idejom da će štednja dovesti do oporavka ekonomije je propala. Novi predsednik Evropske komisije, Žan Klod Junker, obećao je novi program investicija težak 300 milijardi evra. Ali on se u tom programu okreće privatnim investitorima. Po mom mišljenju to nije rešenje već put koji će nas dovesti do novih zaduživanja i nove zavisnosti.

Sve u svemu, potreban nam je jedan sveoubuhvatan program što se postiže borbom na mnogo frontova.

Gabi Cimer je u oktobru posetila Beograd gde je učestvovala na skupu u organizaciji Fondacije Rosa Luxemburg.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us