Vida Knežević: Za ozbiljne političke promene je potrebna i ozbiljna politička dimenzija

Obraćanje kustosa na otvaranju izložbe u Kontekst galeriji; Foto: Kontekst

Obraćanje kustosa na otvaranju izložbe u Kontekst galeriji; Foto: Kontekst

Pre tačno deset godina u beogradskoj Kontekst galeriji se desio incident u kome su različite desničarske organizacije u sprezi sa policijom, prekinule otvaranje izložbe Odstupanje. Tim povodom prenosimo intervju koji je sa Vidom Knežević, kourednicom Mašine, članicom Kontekst kolektiva i jednom od kustoskinja izložbe uradila Luna Đorđević tokom avgusta 2017. godine.

„Odstupanje. Savremena umetnička scena Prištine“ je izložba na kojoj su predstavljeni radovi mlađe generacije umetnica i umetnika s prištinske scene savremene likovne umetnosti. Nakon što je održana u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, izložba je prebačena u Beograd gde je trebala da bude prezentovana javnosti u tadašnjoj Kontekst galeriji koja je funkcionisala u okviru Centra za kulturu Stari Grad. Međutim, beogradska publika nikad nije videla izložbu – političke okolnosti u tom momentu, završetak predsedničkih izbora i kalkulisanje oko datuma proglašenja nezavisnosti Kosova – su pogodovale desnim političkim snagama da radove s izložbe, njenu organizaciju i koncept predstave kao jednu od meta. Tadašnja retorika državnih institucija se zasnivala na isticanju borbe za „teritorijalni integritet i suverenitet“, dok su takvu politiku države na ulicama sprovodile profašističke grupe kontrolisane od strane policije – jedna od njihovih zajedničkih akcija je i prekidanje izložbe Odstupanje.

Intervju s Vidom Knežević je urađen u okviru projekta Pertej/Beyond/Preko 20 godina koji organizuje Centar za kulturnu dekontaminaciju, a koji, između ostalog, za cilj ima i podsećanje na kontinuiranu saradnju i razmenu između kulturno-umetničkih scena Prištine i Beograda.

Kako ste došli na ideju da radite izložbu Odstupanje?

Mi smo počele rad na Kontekst galeriji 2005/2006. godine. Jedan od možda prvih važnijih programa na kojem smo radile bio je jedan regionalni projekat u okviru kojeg smo došli u kontakt i sa nekoliko zanimljivih ljudi sa umetničke scene na relaciji Priština˗Prizren.

To je bilo 2006. godine?

Da. Tom prilikom su nam u goste došli Sezgin Bojnik, teoretičar i filozof iz Prizrena i još trojica umetnika iz Prištine, koja je, čini mi se, on sam predložio: Aljban Muja, Ljuljzim Zećiri i Driton Hajredini. Prikazujući svoje radove, razgovarali smo i o kontekstu savremene umetničke scene, ne samo lokalne već i regionalne i internacionalne, jer se tada već mnogo govorilo i diskutovalo o toj temi. To je bio i prvi kontakt. I to je bio jedan od prvih programa koji je za nas bio zaista jako zanimljiv i važan. Sećam se Sezgina koji je u svom stilu, samo što tada to nisam znala, šetao po celoj galeriji, euforično pričajući o panku, umetnosti, politici, muzici. Satima je pričao o muzici i u nastavku druženja do duboko u noć.

Ivana Marjanović i ja smo tada bile kustoskinje Kontekst galerije. Kasnije nam se priključio i Marko Miletić, koji je takođe učestvovao u organizaciji i u produkciji izložbe Odstupanje. Mi smo već tada shvatile da određeni broj naših koleginica i kolega već dosta dobro poznaje scenu na Kosovu, da je u kontaktu sa njom, ako ne u okviru lokalnih, onda putem internacionalniih izložbi, tako da su kontakt i saradnja postojali i ranije. Mislim da je problematično kada se govori da je izložba Odstupanje jedna od prvih koja je uspostavila saradnju – saradnja je trajala, postojala je i ranije i to se vidi i preko izložbe Pertej1, ali i mnogih drugih saradnji, i pre i posle toga.

Odstupanje je bilo 2008. godine – kako je do izložbe došlo i kako ste je koncipirali?

Nakon tog programa smo odlučili da idemo dalje u istraživanje. Od svih programa koje smo organizovali preko pomenute regionalne saradnje, nama se taj program činio najzanimljivijim i hteli smo više da saznamo, ne samo o toj sceni, već i na koji način savremena umetnost i politika imaju veze, na koji način korespondiraju i na koji način umetnost može da reaguje i odgovori na neka politička pitanja. To nas je zanimalo od samog iniciranja Kontekst galerije.

Kad ste kontaktirali umetnike s Kosova, da li su oni imali neku zadršku ili su pristali odmah da sarađuju?

Mi smo u dva navrata, između 2006. i 2008. putovali u Prištinu i tamo smo upoznali još neke umetnike i umetnice, proširili krug poznanstva. Nas je, kao tada mlađu generaciju kustoskinja na sceni, zanimala upravo naša generacija umetnika i umetnica, koji su imali možda izvesni otklon u odnosu na stariju generaciju, ili drugačiju poziciju u odnosu na pitanje društvene situacije, političkih odnosa između Srbije i Kosova, te institucije savremene umetnosti. Nesigurnosti je sigurno bilo i sigurno je bilo dilema. Ne mogu sad tačno da se setim da li je postojao baš neki slučaj da nas je neko od umetnika odbio, mislim da nije, ali ne mogu da kažem ni da je sve teklo glatko – ljudi su razmišljali o tome, znali su kakva je situacija bila, a na kraju, time su se i bavili direktno ili indirektno u svojim radovima. Nismo izbegavali pitanje problema saradnje u političkom smislu.

Da li ste imali prepreke od strane države da prenesete radove ili organizujete izložbu, ili je sve teklo glatko kao da je to najnormalnije?

Kada smo razmišljali o konkretnim radovima koje bi uvrstili u izložbu, mislim da jesmo o tome razmišljali iz prosto praktičnih razloga, znajući da će biti administrativni problem ukoliko budemo imali tehnički zahtevnu izložbu. To nije glavni razlog, ali su i naša interesovanja tada išla u smeru mahom video-radova, a oni su lako prenosivi. Mislim na radove Fljake Haljiti, Fitore Isufi – Koje, Jakupa Ferija, Dritona Hajredinija, Ljuljzima Zećirija, Aljbana Muje, Nurhan Ćehaje. Uglavnom su nam umetnici ili na licu mesta davali svoje radove na CD-ovima, ili su ih donosili sa sobom, ili slali preko nekog. Što se tiče radova Vigana Nimanija, i još nekih drugih radova, poput Drena Maljićija, Aljkete Džafe, Artana Baljaja, Dritona Hajredinija, koji su bili u formi objekta, printa ili ulja na platnu, mislim da su ih umetnici sa sobom donosili i nismo se bavili tim administrativnim aspektom u smislu zvaničnog zahteva za prenošenjem umetničkih radova, što bi sigurno izazvalo neke probleme.

Kakvu reakciju ste očekivali?

Mi smo samo istraživanje i izložbu pripremali prilično dugo. Ta ideja je postojala od 2006. godine, i mi smo od tada radili na tome, istraživali, koncipirali izložbu i formirali kustoski tim koji se sastojao, pored Ivane i mene, i od Gordane Nikolić i Kristijana Lukića, iz MSU u Novom Sadu i Instituta za fleksibilne kulture i tehnologije – Napon. Zajedno smo radili na organizaciji čitavog projekta i izložbe, koje smo u startu postavili ne samo kao izložbeni format već i kao seriju diskurzivnog programa koji bi omogućio mnogo temeljnije čitanje istorijskog konteksta i savremene situacije, kroz čitanje radova predstavljenih na izložbi. Izložbu smo organizovali prvo u Novom Sadu u Muzeju savremene umetnosti, sredinom januara 2008. godine, i zapravo je samo otvaranje izložbe proteklo neočekivano mirno, da tako kažem, i pored velikog broja posetilaca, dok su prisutni bili i deo umetnika i umetnica.

Koliko dugo je trajala izložba u Novom Sadu?

Jedno 2-3 nedelje.

I za to vreme nije bilo nikakvih problema?

U prvom trenutku ne, ali su onda počeli medijski napisi o tome, o pojedinim radovima, koje su inicirale neke desničarske partije – SRS, SPS, DSS i drugi. I zapravo su ti medijski napisi konstruisali situaciju koja je onda doprinela incidentu koji se desio u Beogradu u Kontekst galeriji 7. februara 2008. godine.

Prekidanje obraćanja kustosa; Foto: Vladimir Jerić Vlidi

Prekidanje obraćanja kustosa; Foto: Vladimir Jerić Vlidi

Hajde da se vratimo na vaša očekivanja od izložbe.

Očekivali smo da se na neki način, na drugačiji način i kroz jezik savremene umetnosti, otvori pitanje o pojedinim istorijskim, ali i savremenim temama koje se tiču odnosa zvanične Srbije i Kosova, s jedne strane, ali i odnosa unutar institucije umetnosti s druge, kao i pitanje odnosa običnih građana, običnih ljudi – na koji način se govori o Albancima u Srbiji, na koji način su oni bili tretirani od strane zvaničnog sistema tokom čitavog XX veka. Čitajući o tome i prateći savemenu situaciju mogli smo i da uvidimo koliko je ta tema bila tabu, i koliko su tokom čitavog XX veka Albanci tretirani, sa pojedinim izuzecima, kao stanovnici drugog reda. Iznenađujući su bili podaci ili neki medijski napisi koje smo otkrivali iz osamdesetih godina, na koji način je takav jezik mržnje prema Albancu kao drugom, kao nižem, kao uvek nekom nazadnom, konstruisan ne samo u određenim marginalnim medijskim okvirima već i u mejnstrim medijima, i koliko su ti mediji doprineli konstruktu o tome na koji način obični stanovnik Srbije percipira ili kakvu ima zamisao o tom Albancu kog nikad nije ni video ni upoznao, ali već ima unapred zamišljenu predstavu o njemu.

A da li ste mogli da anticipirate ovo što se dogodilo? Da li ste imali neku vrstu straha da će tako nešto da se desi?

Jesmo, iskreno jesmo. Možda, gledajući iz ove perspektive, nismo ni bili svesni svih mogućih posledica. S druge strane, mislim da nam je okvir institucije umetnosti davao neku potencijalnu zaštitu ili smo mi, makar, na taj način posmatrali naš rad tada. Opet, baš danas prelistavajući novine 7. februar,  glasilo radnika u kulturi (RUK novine), gledajući neke izjave kolega i koleginica na sceni, o pitanju trenutka otvaranja izložbe, videla sam da je neko komentarisao kako je čak i pogrešno od strane organizatora što su tendenciozno pomerali otvaranje izložbe sa decembra na februar, pokušavajući da ga usklade sa potencijalnim proglašenjem nezavisnosti Kosova. A to je potpuno netačno. Naime, mi jesmo u jednom trenutku pomerili otvaranje izložbe tokom novembra baš da se ne bi poklopilo i baš da ne bi potencijalno došlo do medijske manipulacije ili instrumentalizacije izložbe koja apsolutno nije imala takve namere. Smatrali smo, i dugo smo diskutovali o tome, da sa tim pitanjem ne treba čekati, da je to pitanje zapravo uvek otvoreno i sa takvim stavom smo i otvorili izložbe.

Za razliku od otvaranja u Novom Sadu koje je proteklo vrlo mirno, dok su se različite interpretacije, medijski napisi i kritike same izložbe pojavile u toku i pred sam kraj izložbe, otvaranje u Kontekst galeriji u Beogradu bilo je obavijeno tim incidentom kada se desnoorijentisana skupina proto i klero fašista okupila oko zgrade u kojoj se nalazila galerija. Iako je kordon policije čuvao galeriju, oni su uspeli da uđu u galerijski prostor, da jedan rad skinu sa zida, da ga unište i prekinu otvaranje izložbe. Na kraju je i sama policija zahtevala od nas organizatora da zatvorimo izložbu sa argumentom da oni ne mogu više da garantuju bezbednost posetiocima.

Nama je tek naknadno postalo jasno da je čitava stvar bila organizovana i koordinisana od strane države i državne bezbednosti, i to smo tek naknadno mogli da shvatimo, jer je čitav taj dan, tokom priprema za otvaranje izložbe, policija bila tu, ona jeste bila u komunikaciji s nama, informisala nas o tome da će određene grupe da prisustvuju otvaranju, ali nas je istovremeno informisala da je sve bezbedno i da treba da nastavimo sa organizacijom izložbe, da je sve pod njihovom kontrolom. A onda se u jednom momentu sve promenilo, i umesto da nas štite, zapravo su dali prostor nacionalistima i fašistima da uđu u galeriju, unište rad i prekinu izložbu. I to je taj incident koji je onda otvorio mnogo veća pitanja oko kojih će lokalna i regionalna scena dugo diskutovati.

Jedan od policijskih kordona ispred galerije; Foto: Kontekst

Jedan od policijskih kordona ispred galerije; Foto: Kontekst

Šta se desilo nakon toga? Izložba nikad nije zapravo otvorena?

Nikad nije otvorena. Vrlo je zanimljivo iz ove perspektive ponovo se vratiti svim tekstovima koji su pisani o tom događaju, o tom incidentu. Posebno u RUK novinama, koji je u celosti posvećen samom incidentu, vrlo je jasno postavljeno koliko je čitav incident bio organizovan, jer to u suprotnom ne bi bilo moguće, pošto je oko cele galerije bio postavljen ne jedan policijski kordon nego više njih.

I ulice su bile zatvorene.

Ulice su bile zatvorene sa svih strana. Baš danas gledam taj crtež, tu mapu ulica koje su bile zatvorene, i na koji način je grupa desničara (koja nije bila mala) mogla da se pojavi u centru zbivanja ispred galerije. To nije bilo moguće osim ukoliko oni nisu bili pušteni da uđu, da prođu i da se dogodi ono što se dogodilo.

Koliko je ljudi uspelo da se probije od očekivanih posetilaca izložbe?

Otvaranje je bilo u 19 časova, a rad Drena Maljićija je uništen već oko 18.30, dakle pre zvaničnog otvaranja. Neki posetioci su već došli, ali mnogi nisu uspeli da uđu jer im prosto nije bilo dozvoljeno. Nakon svega je direktorka Centra za kulturu, u kojoj se galerija Kontekst nalazila kao jedan od programa Centra, zvanično objavila da će izložba biti zatvorena do neodređenog vremena. Ljudi su se tad povukli, a neka naša ekipa ljudi koji su došli nas da podrže (saradnici i saradnice na projektu, kolege i koleginice sa scene, umetnici, kustosi, prijatelji) se nekako spontano okupila, organizovala, i mi smo svi zajedno došli u CZKD da prodiskutujemo o tome šta se desilo, da razmislimo šta možemo da uradimo dalje, između ostalog i po pitanju načina organizovanja i vršenja pritiska na zvanične vlasti i javnost, a koji bi doprineo tome da se izložba ponovo otvori.

Pocepani rad Dren Maljićija; Foto: Kontekst

Pocepani rad Dren Maljićija; Foto: Kontekst

Vi ste tad došli na ideju da štampate novine?

Ne sećam se kada je tačno došlo do ideje da se i novine štampaju, verovatno vrlo brzo, ali mislim da je, gledajući iz ove perspektive, sam taj čin solidarnosti koji su ljudi iskazali to veče, nama veoma značio. To je bilo, za nas, jedno profesionalno traumatično iskustvo koje se verovatno retko dešava u radu jednog kustosa. Tako da je nama zaista mnogo značila podrška kako starijih, tako i mlađih kolega i koleginica, koji su tu podršku iskazali ne samo rečima već svojim gestom prisutnosti i bivanja tu, sa nama, to isto veče nakon incidenta, kao i u danima koji su dolazili. Narednih dana je formirana grupa koja se u hodu nazvala Radnici u kulturi, a koja se u mom iskustvu rada na umetničkoj sceni možda po prvi put klasno artikulisala, kao radnici i radnice u kulturi, što je meni bilo novo – ne znači da je bilo novo i drugima – čime je pomerila ustaljeni diskurs o pitanju nacionalizma, problemu međuetničkih odnosa, te je različita pitanja – istorijska i savremena – o politici, društvu i umetnosti postavila kroz klasnu perspektivu.

Ko je sve bio u RUK-u?

Zaista raličita ekipa ljudi koji su na ovaj ili onaj način podržavali naš rad i koji su bili zainteresovani za sva ona pitanja koja je sam incident kao događaj otvorio. Od umetnika i umetnica, kustosa,teoretičara, do aktivista i drugih aktera na sceni, poput Branimira Stojanovića Trše, Branislava Dimitrijevića, Milice Tomić, Nebojše Milikića, Jelene Radić, u jednom trenutku je sastancima prisustvovala i Bojana Pejić, tu je bio i Dejan Sretenović, Jelena Vesić, Vladimir Jerić Vlidi, Svebor Midžić, Dara Pop-Mitić, Vladan Jeremić, Milena Šešić, Ljubica Ristić, Borka Pavićević i drugi. To je bila grupa od jedno dvadesettrideset ljudi koji su se pojavljivali na sastancima, diskutovali o samom incidentu ali i o dešavanjima nakon toga, koji su pisali za RUK novine i učestvovali u različitim javnim programima, tribinama, konferenciji za štampu, u kojima se diskutovalo o ovoj temi.

Kako bi ta izložba prošla, ista ovakva, samo danas? Šta bi bilo drugačije i da li bi mogla danas da se održi?

Možda bih do pre par meseci svakako rekla da bi mogla i da bi se održala danas, ali je zapravo bilo nekoliko incidenata (pa i u CZKD-u) koji opovrgavaju takvo mišljenje. Tako da nisam sigurna. Međutim, bilo bi moguće ukoliko bi postojao politički interes u tome, kao što se to ispostavilo već 2008. godine, kada su isti ti radovi bili uključeni u Oktobarski salon, bez ikakvih incidenata, jer je tada bilo u interesu zvanične gradske politike, pa i državne politike, da se značajne internacionalne manifestacije organizuju bez incidenata. Oktobarski salon je jedan od najekskluzivnijih i najelitnijih izložbenih formata na lokalnoj savremenoj sceni i nikome nije bilo u interesu da pravi incident. Imajući na umu da je i sam incident u Kontekst galeriji bio instrumentalizovan, vrlo brzo se pokazalo da su različite desnoorijentisane grupe organizovane i povezane sa strukturama vlasti.

Ispričaj mi još malo o tome šta se dešavalo na umetničkoj sceni između Srbije i Kosova nakon Odstupanja i kako je ta izložba uticala na taj odnos?

Počeću od Oktobarskog salona. Nama je, Ivani i meni, neposredno nakon ovih dešavanja oko izložbe Odstupanje izabrana kustoskinja Oktobarskog salona za 2008. godinu Bojana Pejić, uputila poziv za poziciju asistentkinja kustoskinje. Vrlo hrabar i solidaran gest sa njene strane. Razmišljajući o tom pozivu i bivajući svesne problematičnog okvira same institucije Oktobarskog salona, mi smo prihvatile poziv, imajući u vidu i dogovarajući se sa Bojanom o tome da jedan deo izložbene produkcije Odstupanja bude prikazan i u okviru Salona, baš zbog toga što se nije nikako otvarao prostor da se izložba ponovo otvori u Beogradu, i zato što nismo videli naznake da bi se mogla ponovo otvoriti. Mi smo u okviru tadašnjeg Oktobarskog salona uspeli da pozovemo i predstavimo nekoliko radova koji su bili na Odstupanju, koji ni u jednom trenutku trajanja Salona nisu izazvali nikakve incidente, iako sami organizatori institucije KCB, koja je krovna institucija koja organizuje Oktobarski salon, nisu bili najsrećniji sa našim predlozima, uputima i intervencijama u okviru izložbe.

Nama je Bojanin poziv mnogo značio i videle smo ga, sa jedne strane, kao što sam već rekla, kao solidaran gest, ali i kao prostor da intervenišemo u neki hegemoni sistem savremene umetnosti koji bi otvorio mogućnosti za dalju diskusiju. Mi smo tom prilikom napisali i nama važan tekst koji se bavio analizom šireg društvenog konteksta, dakle, ne samo o izložbi Odstupanje, nego čitave situacije 2008. godine i tog perioda između Odstupanja i Oktobarskog salona koji je obilovao različitim društvenim dešavanjima, koja su govorila o sistemu cenzure, represije i nemogućnosti da se izađe iz dominantnog govora koji je proisticao iz nacionalističkog diskursa i liberalnih ponavljanja o Evropi koja nije imala alternativu, usled čega klasna perspektiva nije mogla da dođe do izražaja. To je i bio jedan od razloga zašto smo nekoliko godina kasnije napravili publikaciju koja se nadovezivala na istraživanje koje smo inicirali izložbom Odstupanje, ali je zapravo obuhvatalo mnogo širi vremenski period, ali i mnogo širi prostor. Smatrali smo da se pitanje Kosova ili odnosa Srbije i Kosova, Srba i Albanaca, ne može analizirati ukoliko se ne uzme u obzir i istorija Jugoslavije tokom čitavog XX veka, period između dva svetska rata, ali i period socijalističke Jugoslavije, gde su politički i ekonomski događaji, zatim različite društvene kontradikcije zahtevale ponovnu analizu kako bi se i savremeni kontekst tih odnosa postavio u drugačije kordinate – publikaciju koja će pitanje odnosa umetnosti, politike i ekonomije, kao i uvođenje klasne analize dovesti u prvi plan.

Kako taj odnos izgleda danas?

Nedavno se otvorilo jedno bijenale u Prizrenu i umetnici iz čitavog regiona su bili prisutni. Mislim da je možda saradnja danas lakša, ali sa druge strane jeste i dalje kontaminirana različitim političko-administrativnim okvirima. Uzimajući u obzir da mi u okviru čitavog ovog projekta na kome radimo, iniciranog povodom 20 godina od izložbe Pertej, možemo da sarađujemo i da nastavimo da se bavimo sličnim temama svakako govori u prilog tome da se saradnja nastavlja. Ali što se tiče samih zvaničnih politika, mislim da one, kao i tada, insistiraju na etnonacionalnom i nacionalističkom okviru, zadovoljavajući samo svoje političke interese, istovremeno zamagljujući ono što su realni društveni problemi – siromaštvo najvećeg broja ljudi, pitanje pozicije našeg društva u celini kao potpuno perifernog u Evropi, u kome se pojavljuje jedino kao jeftina radna snaga, brutalna privatizacija različitih infrastruktura u koje je društvo ulagalo decenijama, kao i mnoga druga pitanja koja se tiču različitih strukturnih reformi nametnutih EU legislativama, te reforme inicirane neoliberalnim ekonomskim politikama koje naša društva čine sve siromašnijim i obespravljenijim.

Misliš da saradnja sama po sebi nije dovoljna, već je potrebna i dublja, ozbiljna sistematična, državna politička promena?

To je ono što smo mi kao Kontekst kolektiv isticali kroz rad i na čemu i danas insistiramo, radeći u prostoru umetnosti, kulture, medija, aktivizma – a to je da se zapravo svim mogućim sredstvima, u ovom slučaju o kojem govorimo, kroz polje umetnosti, bavimo savremenom politikom, savremenim društvom, njegovom kritičkom analizom i pokušajem da se neke političke promene promisle. Iako se to često mistifikuje, umetnost nije dovoljna. Ona može da postavi određena pitanja, perspektive, kritička tumačenja. Ali za ozbiljne političke promene je potrebna i ozbiljna politička dimenzija.

 

  1. Izložba Pertej je predstavila radove nekoliko umetnika s Kosova, održana je u Centru za kutlurnu dekontaminaciju 1997. godine.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us