Bitkoin poslednjih meseci privlači veliku pažnju javnosti. Nekima deluje kao šansa za zaradu, dok su drugi skeptični. Osim što je upitna mogućnost korišćenja kriptovaluta, kao što je bitkoin, kao novca, one potežu i druga političko-ekonomska i ekološka pitanja.
Zamislite sledeću situaciju – spremate se da idete na konferenciju. Očekujete mnogo konzervativno obučenih ljudi koji drže govore i debatuju u jednom krajnje monotonom, dobronamernom i pre svega pristojnom (šta god to značilo) tonu. U vazduhu se oseća intelektualna uštogljenost.
Kakav li su samo šok učesnici konferencije o kriptovalutama održane u Majamiju doživeli kada su shvatili da se neformalni deo programa, koji treba da služi za povezivanje i umrežavanje ljudi, održava u striptiz baru? Ali, kako je izjavio jedan mladi trgovac kriptovalutama, oni su momci u dvadesetim koji imaju mnogo para i „vole gole devojke“. Celokupna scena podseća na Skorsezeov film „Vuk sa Vol Strita“, i to sa razlogom – on je snimljen po istinitoj priči.
Ali za početak, šta su to kriptovalute kojima se ti ljudi bave i kojima trguju? Šta je bitkoin o kome se toliko priča? Čemu on služi i kakve su njegove posledice?
Pre deset godina pojavio se članak koji izlaže principe po kojima funkcioniše decentralizovana, digitalna valuta bazirana na kriptografiji koja omogućava anonimnost pojedincima i isključuje posrednike (banke i druge finansijske institucije) iz transakcija. U ovom softverskom rešenju, sve transakcije se validiraju da bi se sprečile prevare i dvostruka potrošnja i sve transakcije su javno dostupne. Drugim rečima, svako ko koristi ovaj sistem ima podatke o svim izvršenim transakcijama, ali ne zna ko stoji iza njih jer sistem ne koristi lične podatke već kod. Ceo sistem postoji u formi nekakvog javnog digitalnog automatizovanog knjigovođe koji vodi računa kom kodu pripada koliko bitkoina i koji to javno prikazuje, ali ne otkriva ko stoji iza kog koda, dok novac u fizičkoj formi novčanica odnosno kovanica – ne postoji.
Kompjuterska snaga korisnika sistema se koristi za ovaj knjigovođstveni obračun (ovaj proces se naziva mining tj. rudarenje) i oni koji najviše kompjuterske snage ulože i uspeju da izračunaju kompleksan matematički problem koji im sistem zadaje (a koji osim što izračunavanje čini teškim, nema nikakvu konkretnu svrhu), bivaju nagrađeni generisanjem novih bitkoina koji se puštaju u opticaj kroz njihov kod tj. „račun“. Validirana transakcija postaje block koji se dodaje na postojeći lanac blockova (istorija transakcija) poznatiji kao blockchain. Bitan aspekt celog sistema jeste da je maksimalan broj bitkoina koji mogu biti u opticaju ograničen, i da s vremenom u opticaj puštaju novi. Onog momenta kada svi budu pušteni u opticaj, nagrada za vođenje obračuna koji individue prave svojom kompjuterskom snagom postaje puki tranasakcioni trošak na račun onih čija je transakcija obrađena. Da ovde ne bismo dužili, više o tehničkim aspektima bitkoina možete pročitati ovde.
Bitkoin je samo jedna od kriptovaluta koje danas postoje, ali je najpoznatija i najveća. Za nepunih deset godina, koliko postoji, stekla je verne pratioce, koji gotovo propovednički promovišu nov sistem plaćanja ubeđeni da je to sistem budućnosti.
Poslednjih nekoliko meseci bitkoin je postao velika tema u javnosti. Za samo godinu dana, od sredine decembra 2016. do sredine decembra 2017. godine, cena bitkoina je skočila sa oko 850 na skoro 20.000 američkih dolara. Mnogi su, videvši da cene konstantno rastu, želeći deo kolača za sebe, počeli manično da kupuju bitkoin. Ali, posle vrtoglavog rasta, usledio je i drastičan pad – u trenutku pisanja ovog teksta cena bitkoina iznosi oko 6.900 američkih dolara. U ovom padu cene, izgubljene su milijarde dolara, ali nas propovednici bitkoina i dalje ubeđuju da će cena nastaviti da raste. Koliko god sve ovo delovalo zanimljivo i primamljujuće, postoje ozbiljne debate o tome da li je bitkoin uopšte novac ili nije i koliko je opasan.
Da li je bitkoin novac?
Šta je uopšte novac? Konsenzus među ekonomistima kaže: da bi nešto bilo smatrano za novac, mora zadovoljiti tri kriterijuma ‒ da bude sredstvo obračuna, čuvar vrednosti i sredstvo razmene. Sredstvo obračuna vidi se u cenama istaknutim na artiklima u prodavnici, i preko njih možemo porediti različite robe i usluge međusobno, kao i sa sopstvenim primanjima. Čuvar vrednosti jednostavno znači da postoji predvidivost, drugim rečima da ako danas odvojimo neku sumu novca kako bismo je potrošili u budućnosti, postoji očekivanje da će ta suma i u budućnosti imati približnu vrednost kao danas. Novac kao sredstvo razmene znači da je univerzalno prihvaćen kao sredstvo kojim se roba ili usluga mogu platiti.
Bitkoin ne ispunjava nijedan od ovih uslova. Kao sredstvo obračuna, zanemarljiv je broj ljudi i privrednih subjekata koji u njima deklariše cene svojih roba i usluga, niti se poslovne knjige vode u bitkoinima. Kao čuvar vrednosti, takođe ne ispunjava uslov: tolike promene u ceni bitkoina u kratkom vremenskom periodu znače da je krajnje volatilan. Na kraju, koliko god bitkoina posedovali, ako znatan broj privrednih subjekata ne prima bitkoin kao sredstvo razmene, on praktično nema vrednost. Uostalom, sam bitkoin se, direktno kupovinom bitkoina za novac ili indirektno plaćanjem troškova za rudarenje bitkoina, može kupiti samo državnim novcem.
Kontraargument prethodno rečenom zapravo je vrlo jednostavan. Niti jedna valuta na svetu ne ispunjava zadate uslove u dugom roku. Jedan američki dolar vredeo je više pre pedeset godina nego danas, inflacija ga je pojela. Dinari koji su bili u opticaju u Jugoslaviji danas mogu biti korišćeni samo kao sredstvo za reciklažu, a da ne govorimo o hiperinflaciji devedesetih, tokom koje je za iznos plate na kraju istog dana bilo moguće kupiti eventualno jedno jaje. Pa opet, i dinar i dolar su bili i biće novac. I sve to je tačno, što znači da nešto fali izloženoj konvencionalnoj definiciji novca.
Ono što fali jeste država. Naime, propovednici bitkoina, mahom tehnolibertarijanci, zajedno s celokupnim ekonomskim mejnstrimom, polaze od jedne svima poznate priče. Novac je nastao spontano kada su ljudi koji su se trampili odlučili da nađu univerzalni ekvivalent kojim će moći da se kupi sve. Poznata priča, logična, vuče korene još od Adama Smita, vlažnog sna liberala i libertarijanaca. Simpatična priča, ali netačna. Pogledamo li istorijske dokaze, videćemo da novac ne postoji pre nastanka države. Tek s nastankom države nastaje novac, i to kao sredstvo obračuna – fizički novac nije postojao ni tada. Kako to znamo? Zahvaljujući istoriji, antropologiji i arheologiji, čija saznanja savremena ekonomska nauka često previđa.
Koliko god se novac u istoriji menjao (od prethodno pomenute nemonetarne razmene, preko zlatnog standarda, Bretonvudskog sistema, do današnjeg) uvek je zadržavao ključne osobenosti ‒ u opticaj ga je puštala država, ona je garantovala validnost i vrednost novca i transakcija izvršenih njenim novcem, i samo se njenim novcem mogao platiti porez. Ako tako posmatramo novac, bitkoin još jednom ne ispunjava uslove.
Dakle, ako nije novac, šta je onda bitkoin?
Jasno da jasnije ne može biti jeste da su velika tražnja i publicitet podigli cenu bitkoina. Ovakva pomama za bilo kojom robom naziva se špekulativni balon. U prilog tome govori i činjenica da je cena bitkoina pala nakon istorijskog maksimuma, posle koga je mnogo ljudi prodalo svoje bitkoine – velika ponuda je spustila cenu. U tom smislu je bitkoin špekulativno sredstvo, tj. imovina (speculative asset) koje se kupuje ne zbog svoje intrinzične vrednosti, već zbog očekivanja da će neko drugi u budućnosti hteti da ga kupi za veću sumu. Nagli pad cene bitkoina jeste pucanje špekulativnog balona.
Balon je pukao, to je jasno, ali to otvara nekoliko pitanja. Zašto pucanje ovog balona nije imalo posledice koje je imalo pucanje balona 2007, čiji je rezultat bila Velika recesija? Da li će cena ponovo rasti? Da li će bitkoin opstati? Koje su njegove posledice? Krenimo redom. Sva ova pitanja međusobno su povezana.
Posledice pucanja bitkoin balona nisu bile strašne ni globalne kao pucanje balona 2007. godine zato što je kompletan sistem kriptovaluta još uvek relativno nezavisan od globalnog finansijskog sistema. Da, pojedinci su izgubili dosta novca, ali to još uvek nije sistemski problem. To je jedan od ključnih razloga zašto ne treba biti iznenađen ako cena bitkoina ponovo počne da raste uskoro, iako je i dalje u padu. Kada je izbila Velika recesija, efekat pucanja tog balona bilo je kao efekat domina, sve je bilo međusobno povezano ‒ nekretnine, hipoteke, derivativne hartije od vrednosti, polise osiguranja na te hartije od vrednosti, penzijski, investicioni, hedž i drugi fondovi. Kad je balon pukao, sve se srušilo kao kula od karata.
Bitkoin i dalje nije toliko povezan sa svim institucijama i akterima u privredi i finansijskom sistemu. Ali polako postaje sve povezaniji. I upravo tu leži opasnost. Jednostavnom pretragom vesti na internet pretraživaču, možemo videti da pomama za bitkoinom ne prestaje. Ljudi počinji da ulažu svoju životnu ušteđevinu u bitkoin. Pitanje je samo trenutka kada će početi da se podižu krediti i hipoteke (ako već nisu), i kada će finansijske institucije poželeti deo kolača. Kada se sistem na taj način poveže, slično modelu kako je bio povezan pre Velike recesije, čeka nas još jedan domino efekat.
Ono što je dobro u celom sistemu po kojem bitkoin funkcioniše jeste, kao što je već rečeno, da je javnosti dostupna informacija o distribuciji bitkoina u sistemu. Ono što se može videti jeste da 4% korisnika bitkoina poseduje 97% svih bitkoina u opticaju. To samo govori da je bitkoin još jedna igračka za bogate. Takođe, ova informacija nam govori da je 4% korisnika u stanju da znatno manipuliše cenom bitkoina. Ponovo se pokazuje da nejednakost ide naruku onima koji su na vrhu lestvice. Često se previđa da oni koji imaju da ulože velike svote novca u jednu rizičnu valutu, oni za koje je to samo igra koja će se možda isplatiti, imaju mnogo manje da izgube od onih koji ulažu celu svoju životnu ušteđevinu. U toj igri, gubici onih koji gube sve postaju dobici onih koji već imaju mnogo više od ostalih.
Ali možda veća opasnost vreba u neočekivanoj sferi – a to je ekologija. Kao što je rečeno, kompjuterska snaga se koristi za rudarenje novih bitkoina. Kompjuterima se zadaju matematički zadaci ogromne kompleksnosti, i za njihovo rešavanje je potrebna velika računarska moć. Zbog toga ljudi masovno investiraju u velike kompjuterske sisteme koji su u stanju da rešavaju te zadatke brže od drugih, brže od svojih konkurenata. Takvi kompjuteri troše ogromnu količinu električne energije. U toku pisanja ovog teksta (5.2.2018.) indeks potrošnje energije bitkoina prešao je 47 teravat-časova godišnje. Jedna transakcija potroši 553 kilovat-časova električne energije, koliko je dovoljno da se 18,68 domova u Sjedinjenim Američkim državama napaja ceo jedan dan, a dnevno se obavi 171.613 transakcija. Na primeru Srbije – osam transakcija potoši električne energije koliko u proseku jedan stanovnik Srbije potroši za godinu dana. Neke procene govore da će do kraja 2018. godine biti potrebno 140 teravat-časova električne energije samo za rudarenje bitkoina, a sve pomenute brojke iz dana u dan rastu.
Najveći problem za ekosistem je činjenica da se najveći broj velikih kompjuterskih sistema (neki od kojih zauzimaju čitave hangare) nalazi u Kini u kojoj se 77% električne energije dobija iz uglja koji je veliki zagađivač. Ovde leži dvostruka zamka jer tržišna logika nalaže da se na veliku tražnju odgovara velikom ponudom i rastom cena, pa time i velikim zagađenjem.
Za to vreme dvadesetogodišnjaci koji su se obogatili uz pomoć kriptovaluta, i „vole gole devojke“, počinju da liče na zloglasnog Vuka s Vol Strita, koji je arhetipski primer ponašanja aktera, grupa i institucija u totalno deregulisanom finansijskom sistemu. On je predator koji ne preza ni od čega da bi svoje bogatstvo uvećao, bez obzira na posledice, a sistem je postavljen tako da mu to omogućava. Bitkoin nije novac, ali se njime novac može zaraditi superhikovskom alhemijom pretakanja iz džepova siromašnih u džepove bogatih.
