Aktuelni štrajk prosvetnih radnika je još jedan u nizu pokušaja sindikalne borbe protiv mera štednje koje Vlada Srbije sve agresivnije sprovodi. Ipak, ovaj štrajk nije samo reakcija na poslednje budžetske rezove koji su pogodili javni sektor, već je kulminacija višegodišnjeg urušavanja materijalnog položaja radnika i radnica u prosveti te kontinuiranog smanjivanja ulaganja države u obrazovni sistem. Pitanje koje se postavlja je da li se prosvetni radnici mogu samostalno izboriti za svoje zahteve imajući u vidu da mere štednje pogađaju celokupno društvo na svim nivoima.
Nakon neuspelih pregovora sa Vladom Republike Srbije i sastanka sa ministrom prosvete Srđanom Verbićem, reprezentativni sindikati prosvetnih radnika stupili su u štrajk.[1] Zakonski štrajk koji je počeo 17. novembra, podrazumeva skraćenje časova na 30 minuta i nadoknadu izgubljenog nastavnog vremena, to jest održavanje jednog dodatnog časa na svaka tri koja su održana za vreme štrajka. Potpuna obustava rada je onemogućena Zakonom o štrajku kojim je prosveta uvrštena u delatnosti od javnog interesa.
Aktuelnom štrajku prethodila su tri štrajka upozorenja. Prvi od njih je održan 1. septembra i u njemu je učestvovala samo Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS) nakon čega je došlo do ujedinjenja četiri reprezentativna sindikata koji su zajednički nastavili borbu za interese radnika i radnica u prosveti. Glavni zahtevi reprezentativnih sindikata su da prosveta bude izuzeta od smanjenja zarada i da se donese zakon o platnim razredima.[2]
Sindikati radnika u prosveti su takođe skrenuli pažnju na dodatno smanjenje zarada preko nove zakonske odredbe o minulom radu. Naime, dosadašnjim zakonom je bilo regulisano da minuli rad, to jest, godine radnog staža utiču na uvećavanje plate radnika ili radnice. Novi Zakon o radu određuje najmanje 0,4% povećanja od osnovice za svaku punu radnu godinu kao nadoknadu za minuli rad, ali ograničava se na godine provedene isključivo kod aktuelnog poslodavca. Ove mere znače da ukoliko radnik promeni poslodavca (na primer, pređe sa radnog mesta u muzeju na radno mesto nastavnika likovnog), njegov celokupan dotadašnji staž neće uticati na (procentualno) uvećanje zarade na novom radnom mestu.
Do poslednjeg sastanka predstavnika sindikata sa Ministrom prosvete došlo je u petak 14. novembra. Taj susret i druga pitanja u vezi sa štrajkom prokomentarisali su za Mašinu Jasna Janković, potparolka USPRS-a i Tomislav Živanović, predsednik Granskog sindikata prosvetnih radnika “Nezavisnost”.
Sudeći po njihovim izjavama na sastanku nije napravljen konkretan pomak u korist zahteva sindikata, dok je Ministar Verbić dao obećanje da će zastupati interese prosvetnih radnika na sednicama Vlade u vezi sa zakonom o platnim razredima. “Za nas je to značajno, budući da do sada nismo imali nikakav način da predstavimo naš predlog Vladi u vezi sa platnim razredima, koja, na kraju krajeva, donosi odluku o tome” – rekla je Jasna Janković. Ipak, kako kaže Tomislav Živanović “Ministar Verbić je neko ko praktično nema nikakav uticaj u Vladi, pogotovo ne na tok finansija i shodno tome nije se mogao očekivati željeni rezultat niti je sastanak mogao da utiče na odluku o stupanju u štrajk.”
Na pitanje da li se može računati na ujedinjenje sa sindikatima iz drugih oblasti ili na podršku šire javnosti, Jasna Janković je odgovorila da “nije optimista u vezi sa tim” a kao razloge je navela neuspeh saradnje sa drugim sindikatima za vreme štrajkova upozorenja, kao i bojazan da se u javnosti uvrežila misao da “prosvetni radnici rade malo i da im je ono što dobijaju sasvim dovoljno”. Naglasila je i da je odnos vlasti prema prosveti nekorektan i primetila da je obrazovanje uvek bitno u predizbornoj kampanji, ali da se to zaboravlja nakon dolaženja na vlast.
Prepreku udruživanju sa drugim sektorima, Živanović vidi u tome što se, prema njemu, interes prosvete donekle razlikuje od interesa drugih delova javnog sektora, budući da su u prosveti plate ispod proseka čak i kada se uporede samo sa platama u javnom sektoru. “Dakle, mi smo u katastrofalnom stanju kada se radi o materijalnom položaju zaposlenih. Ne govorim sada o materijalnoj obezbeđenosti nastave, to je još gore. Ne očekujemo lako ujedinjenje, ali s obzirom da postoji veliko nezadovoljstvo, ništa nije nemoguće u neko dogledno vreme” – zaključio je Živanović.
Prema nosiocima vlasti smanjenje zarada u javnom sektoru je jedna od mera štednje koju je neophodno sprovesti radi izlaska iz ekonomske krize. U vezi sa stavom sindikata o politikama štednje Jasna Janković je izjavila da je štednja prihvatljiva ukoliko pomaže ekonomski oporavak a da je zapravo pravi problem nepostojanje zakona o platnim razredima, kao i visoko plaćena radna mesta u javnim preduzećima koja služe za zapošljavanje partijskih kadrova. Drugačiji je odgovor Tomislava Živanovića po kojem se Srbija nikada neće pomeriti napred ukoliko bude štedela. “Mora da se nađe način da ovo malo novca što imamo efikasno uložimo i da podignemo unutrašnju potrošnju, jer štednja će imati nekih efekata u novembru i decembru, januar i februar će biti katastrofalni” te je dodao da sledeće smanjenje zarada očekuje u martu mesecu.
Jedan od postupaka vlasti u suočavanju sa efektima svetske ekonomske krize 2008. godine bilo je zamrzavanje plata u prosveti. Tada je stavljen van snage prethodno potpisani Protokol o rastu zarada za 8% u 2009. godini. Tako su prvo povećanje zarada prosvetni radnici dobili tek u aprilu 2011. godine u iznosu od 5,5% što je zapravo bio rezultat višemesečnog štrajka u koji su tada stupili zaposleni u prosveti. Zarade su povećane još dva puta, jednom 2012. godine za 2%, i drugi put 2013. za 0,5%. Koliko je značajan rast zarada od 8% u periodu od šest godina pokazuju podaci da je danas prosečna plata u prosveti oko 40.000 dinara dok je vrednost prosečne potrošačke korpe od decembra 2008. do avgusta 2014. porasla sa 45.115 na 66.068 dinara.
Pogoršanje materijalnog stanja nije jedina stvar koja je pogodila radnike u prosveti u proteklih šest godina. U istom periodu Ministarstvo prosvete je počelo da sprovdi reforme sa ciljem poboljšanja kvaliteta obrazovnog sistema. Međutim, umesto deklarisanih ciljeva, reforme su jedino povećale radno opterećenje prosvetnih radnika, pre svega umnožavanjem birokratskih obaveza nastavnika i nametanjem takozvanog stručnog usavršananja čime su dodatno doprineli nezadovoljstvu prosvetara i padu kvaliteta nastave.
Jedini zaključak koji se može izvesti je da je aktuelni štrajk u stvari samo nastavak niza reakcija na politiku vlasti prema zaposlenima u prosveti i prema celokupnom sistemu školovanja. Ta politika se (nažalost) u proteklih šest godina nije menjala ni u korist radnika i radnica niti u korist rasta kvaliteta obrazovanja.
Kada se sve uzme u obzir štrajk prosvetnih radnika treba posmatrati kao jedan u nizu otpora koji se javljaju u odnosu na ekonomske politike mera štednje, koje podrazumevaju smanjenje plata i penzija, otpuštanja u sektoru administracije i smanjenje subvencija javnim preduzećima. Takve mere nisu popularne, pa je za vlast važno da ih prikaže kao neophodne kako bi oslabila otpor prema njima. Tako je Ministar finansija, Dušan Vujović, gostujući u Dnevniku RTS-a pozvao radnike u prosveti da “porazmisle koliko vremena rade i kako da dopunskim radom nadoknade smanjenje plata”. Vujović je izjavio i da je trenutak za sprovođenje reformi idealan “zato što imamo dobru poziciju, imamo poverenje mnogih i želimo to da uradimo, mi dobrovoljno prihvatamo žrtve koje treba podneti i mislim da svi građani treba to da prihvate.”
Pitanje je gde bi to dopunski prosvetni radnici zapravo mogli da rade ukoliko znamo da nezaposlenost nadmašuje 22%, dok kod mladih prelazi i 50%. Isto tako je lažna i predstava o tome da prosvetni radnici obiluju u slobodnom vremenu. Njihov posao se nikada nije završavao sa krajem nastavnog časa, dok je slobodno vreme dodatno smanjeno nametanjem birokratskih poslova koje smo već pominjali. Ta izjava Ministra finansija služi, poput onih o “lenjim radnicima”, da se kuđenjem jednih a hvaljenjem drugih podstakne neprijateljstvo unutar samog radništva, koje se celokupno nalazi u teškom položaju i na koje jednako utiču mere štednje.
Problematično je i pozivanje na žrtvu, to jest pristanak na stezanje kaiša, koju zahteva Vujović. Ako imamo u vidu da se budžet republike Srbije najvećim delom puni preko PDV-a i akciza, ta žrtva može lako da se ispostavi kao zaludna. Naime, sprovođenjem mera štednje, odnosno smanjivanjem plata i penzija se isušuje glavni izvor budžeta jer se smanjuje kupovna moć stanovništva, dok smanjenje budžetskih prihoda dovodi do novih rezova u socijalnim davanjima. Dodamo li tome još da je vlast socijalnoj sigurnosti zadala ozakonjene udarce novim Zakonom o radu koji olakšava otpuštanje radnika i otežava sindikalno delovanje, kao i novom uredbom po kojoj se i socijalna pomoć mora zaraditi, možemo reći da su to žrtve koje stanovništvo ne treba da prihvati.[3]
Dužina trajanja štrajka prosvetnih radnika je neizvesna. Isto važi i za studentske proteste, kao i za štrajk medicinskih radnika i štrajk advokata, koji su, takođe, u toku. Mere štednje neposredno pogađaju čitav javni sektor, a posredno i radnike u privatnom sektoru, kao i penzionere i nezaposlene. Iako se ne može reći sa sigurnošću da bi prevazilaženje partikularnih interesa i artikulacija zajedničke borbe izvršila potreban pritisak u smeru prihvatanja ekonomske politike koja bi služila dobrobiti i blagostanju društva, opravdano je pretpostaviti da bi šanse na taj način bile veće.
1 Sindikat obrazovanja Srbije, Unija sindikata prosvetnih radnika, Granski sindikat prosvetnih radnika "Nezavisnost" i Sindikat radnika u prosveti Srbije 2 Zakon o platnim razredima treba da reguliše primanja u javnom sektoru, tj. da obezbedi pravičnu raspodelu zaradapreko jasne kategorizacije platnih grupa delatnosti u javnom sektoru vodeći računa o stepenu stručne spreme. 3 Proteklih nedelja bili smo svedoci velikih protesta i pobuna protiv mera štednje i neoliberalnih reformi u Italiji gde je, pod vodstvom sindikata CIGL, više stotina hiljada ljudi preplavilo ulice glavnog grada. U Belgiji je početkom novembra izbio najveći protest od Zimskog generalnog štrajka 1960-61, kao rezultat udruživanja sindikata radnika nekoliko velikih industrijskih grana i najavljen je generalni štrajk od 15. decembra.
