Britanski prosvetari u borbi protiv reforme penzionog sistema

Foto: UCU - University and College Union / Facebook

Foto: UCU – University and College Union / Facebook

Deo predavača i istraživača na oko šezdeset britanskih univerziteta, uključujući i one najstarije i najuticajnije, poput Oksforda, Kembridža, Bristola, Eksetera i Imperijal koledža u Londonu stupilo je u dvonedeljnu obustavu rada.

Članstvo najvećeg sindikata univerzitetskih radnika na svetu (University and College Union, UCU) koji predstavlja oko 110 000 zaposlenih, se opredelilo za štrajk nakon neuspeha pregovora sa organizacijom koja predstavlja šezdeset pet britanskih univerziteta, Universities UK (UUK). Kako za Mašinu konstatuje Rori Arčer istraživač i saradnik Juniverziti koledža u Londonu (University College London): „Ovaj štrajk bi mogao biti prelomna tačka za britansko visoko školstvo“. Ishod štrajka će postaviti normu i za reforme koje se pod pritiskom pada BDP-a očekuju u ostatku javnog sektora u Britaniji.

Neposredni razlog za nesuglasice između sindikata i UUK su najavljene promene u načinu funkcionisanja javnog penzionog fonda za koji je vezana većina univerzitetskih radnika u Britaniji (Universities Superannuation Scheme, USS).

Naime, dok je do sada zaposlenima fond garantovao isplaćivanje određene sume novca tokom penzije (defined benefits scheme), u novom režimu fiksni ostaje procenat plate koji su zaposleni u obavezi da uplaćuju fondu, dok će njihova buduća penziona primanja biti manja, i zavisiti od talasanja na berzi (defined contribution scheme). Predstavnici UCU u zvaničnim saopštenjima tvrde da bi to u praksi značilo i do 40%, odnosno do 10 000 funti godišnje umanjena penziona primanja za one koji većinu radnog veka provedu u predloženom penzionom režimu.

Takve drastične promene poslodavci pravdaju utvrđivanim deficitom od oko 6 milijardi funti u pomenutom fondu (USS). Podstrek za „stezanje kaiša“ i restrukturiranje finansija bi mogle biti i nedavno procurele procene o šteti koju će britanska privreda u narednih nekoliko godina pretrpeti usled Brekzita . Ekonomski časopisi, poput Financial Times-a, tvrde da su zaposleni u visokom školstvu do sad bili pošteđeni mera štednje. Po njihovoj tumačenju, zaposleni u ovom slučaju traže veći udeo u profitu koji univerziteti ostvaruju naplaćivanjem visokih školarina.

Uslovi rada u višedecenijskom padu

Sindikat UCU i levo orijentisani mediji, međutim, interpretiraju promene u penzionom sistemu kao nastavak trenda umanjivanja sigurnosti i prava zaposlenih koji pogađa britansko visoko školstvo decenijama. Kako komentariše Toni Prug (koji je doktorirao na Kvin Meri univerzitetu u Londonu, Queen Mary University of London), „Radni uvjeti u akademiji u Britaniji su u konstantnom padu desetljećima“, što ugrožava sve od autsorsovanih čistačica, do šefova katedri kojima se bespotrebno gomilaju administrativne obaveze i pritisak trke za akademskim bodovima. „Dok bi asistenti prije 15-20 godina dobijali poslove, danas predaju od semestra do semestra, plaćeni niže od bazičnih troškova života, često drastično više sati tjedno nego što stoji u ugovoru. Nerijetko su ucenjivani i psihički maltretirani“, objašnjava Prug. Arčer se slaže sa ovom ocenom:

Dok je priča o penzijama neposredni okidač za štrajk, za mnoge on predstavlja izraz nezadovoljstva radnim uslovima i trendovima u britanskom visokom školstvu uopšteno. Većina predavača i istraživača u štrajku nisu zabrinuti samo za svoje finansije, nego i za posledice komercijalizacije univerziteta.

Od kada je vlada Tonija Blera 1998-e godine uvela školarine u do tada besplatno britansko visoko školstvo, one su od prosečnih hiljadu funti godišnje porasle više nego devet puta. Rast prihoda i broja studenata nije, međutim, doneo blagostanje i sigurnost zaposlenima – u istom periodu se procenat zaposlenih bez ugovora o radu na neodređeno (prevedeno na rečnik domaćeg zakonodavstva), odnosno prekarno angažovanih, s 15% lansirao na preko 50% svih zaposlenih, odnosno aktuelno oko 75 000 ljudi, dok im kupovna moć (realne plate) stagnira čitavu deceniju.

Kako u članku na portalu Jakobin komentariše Stiven Parfit, najavljena izmena funkcionisanja USS fonda, u kom zaposlenima ostaju obaveze, ali im se smanjuju garantovana prava, je deo istog trenda prebacivanja rizika poslovanja sa poslodavaca na zaposlene.

O tome da je „kresanje“ penzija kap koja je prelila čašu svedoči kako masovna podrška (čak 87% onih koji su glasali) koju je članstvo UCU dalo štrajku, tako i spremnost onih koji su već u prekarnom položaju da se se dodatno izlože štrajkujući. Kako kaže Arčer:

Privremeno angažovani su u gorem položaju od stalno angažovanih – štrajkujući rizikuju da im ugovor ne bude obnovljen.

Istraživačica i postdoktorantkinja na Univerzitetu u Lidsu (University of Leeds), Marija Ivančeva, kaže da je zabrinuta zbog toga što se, smatra, ni unutar sindikata nije dovoljno raspravljalo o mogućim načinima da se zaštite najranjiviji štrajkači. Ona konstatuje da se priključila obustavi rada znajući da će to „platiti“ višestruko – novčano, nadoknađivanjem obaveza, i gubitkom poverenja mentora – i uprkos tome što nema nikakve garancije da će ostati na fakultetu:

Štrajkujem, jer je to važan način da se pokaže solidarnost unutar sve razjedinjenije, fragmentisane, stratifikovane profesije u kojoj su ljudi različitog ’ranga’ učančeni jedni protiv drugih.

Studenti solidarni sa profesorima

Solidarnost različito pozicioniranih aktera je zasad ključna reč u aktuelnim dešavanjima, za Britaniju svakako radikalnim – univerzitet je u poslednjih nekoliko decenija štrajkovao sporadično, ne duže od po 24 časa, dok će obustavom predavanja koja je u toku biti trajno izgubljeno oko 575 000 sati predavanja Već je oko 80 000, od milion studenata za koliko se pretpostavlja da će biti pogođeni štrajkom, potpisalo peticiju u kojoj se od unije univerziteta zahteva novčana nadoknada zbog gubitka nastave, ali izgleda da je politički cilj peticije vršenje pritiska na univerzitet, a ne na predavače i istraživače.

Studentske organizacije su, naime, javno podržale profesore. Neka istraživanja pokazuju da je 63% studenata podržava štrajk, dok je samo 3% protiv njega. Pored toga što saosećaju sa štrajkačima, te su zabrinuti za sopstvenu budućnost kao potencijalni zaposleni, studenti su takođe razgnevljeni podacima o vrtoglavom rastu plata dekana i menadžera fakulteta, kao i rasipništvom koje su univerziteti u poslednje vreme ispoljavali u renoviranju objekata i opreme.

Skicirana politička borba poseduje značaj koji se proteže od važnosti za život svakog u nju uključenog pojedinca do međunarodnog značaja. Svedočimo političkoj borbi najvećeg na svetu sindikata određene delatnosti, u ekonomskim uslovima koji čak ostavljaju mogućnost za pobedu istaknutih zahteva. Uz to, borbi koja se odvija u jednoj od najuticajnijih privreda jezgra svetskog kapitalističkog sistema. Prisustvujemo razvoju modela koji će nam se nametati i modela iz kojih možemo da učimo. Naime, ovaj štrajk je verovatno vredna lekcija na temu organizovanja i angažovanja prekarnih radnika, te mogućnosti, ograničenja i slabosti koalicije različito društveno pozicioniranih aktera na osnovama solidarnosti.

Podjednako značajno je to što se, istorijski, ekonomski i društveni modeli nastali kao rezultat sličnih političkih borbi u zemljama centra logikom modernizacije i progresa, a uz pomoć zvaničnih nadnacionalnih institucija i organizacija, u zemljama u razvoju usvajaju i/ili nameću kao normalni, savremeni i bez alternative. Kao što komentariše Prug:

Zato je svaki, ali baš svaki štrajk u centrima važan.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us