Ukrajina: lažna dilema Istok ili Zapad

foto_M.

foto: M.

Prošlo je godinu dana od početaka antivladinih protesta u Ukrajini koji su prethodili smenjivanju dotadašnjeg predsednika Viktora Janukoviča. Politika novog pro-zapadnog režima je pružila idealan alibi Moskvi za aneksiju Krima i makar implicitno uplitanje u previranja na istoku Ukrajine. Krvavi sukobi koji potom izbijaju u regionu Donbasa, uglavnom se shvataju kao najozbiljnije odmeravanje snaga između Zapada i Rusije nakon okončanja Hladnog rata. Predstavljanje ovih konflikta kao etničkih služi prikrivanju kompleksnijih političkih i ekonomskih problema koji su se godinama gomilali u ovoj strateški važnoj zemlji, ruiniranoj restauracijom kapitalizma.

Dok su ljudi ginuli u sukobima u Ukrajini u kojima ni jedna strana nije nevina, retko smo mogli čuti analize koje bi osvetlile ekonomsku pozadinu: interese kako lokalnih moćnika, tako i velikih sila koje se bore za svoj uticaj u Ukrajini. O ovim pitanjima smo razgovarali sa ukrajinskim aktivistom Aleksandrom Kravčukom, doktorantom ekonomskih nauka, analitičarem Centra za društvena i radnička istraživanja, i jednim od urednika levo orijentisanog teorijskog portala Commons, članom socijalističke organizacije Leva opozicijaU razgovoru koji sledi naš sagovornik se posebno osvrnuo na očekivano zahuktavanje neoliberalnih reformi, privredne pokazatelje koji se retko naglašavaju u izveštavanju o Ukrajini, zablude svođenja konflikta na formulu razlike istok-zapad, fenomen ultra radikalne desnice, kao i na perspektive za organizovanje nove političke levice.

Tokom ove godine iz Ukrajine smo mogli da čujemo samo loše vesti: sukobi, ubistva, razaranja. Ukoliko za tren ostavimo po strani oružani konflikt koji uništava Ukrajinu, kao i kontroverzni način na koji je opozicija sa trga Majdan smenila ništa manje kontroverznog Janukoviča, možemo primetiti da nam političko-ekonomske zamisli novih prozapadnih vlasti u Kijevu deluju vrlo jasno i krajnje poznato: ubrzana neoliberalna ofanziva…

Ukrajina i dalje koristi resurse koji su akumulirani u sovjetskom periodu i za sada ih naše elite i oligarsi uglavnom eksploatišu i rasprodaju. Većina preduzeća i fabrika se nalazi u privatnim rukama, zbog posledica ukrajinske politike od 1991. godine na ovamo. Skoro 70% ukrajinskog BDP-a dolazi iz privatnog sektora. Državno vlasništvo je preostalo uglavnom u sektoru energetike, infrastrukture i odbrambene industrije. Takva situacija se odrazila i na radništvo, pa je njihov položaj postao drastično gori, a posebno za one koji su zaposleni u manjim privatnim kompanijama. Delovanje sindikata je skoro onemogućeno od strane menadženta privatnih kompanija, kao i zbog trenda zapošljavanja autsorsovanih radnika i radnica. Sa druge strane, mi i dalje imamo sistem besplatnog obrazovanja i zdravstvene zaštite. Ali će nova Porošenkova vlada svakako ubrzati započete reforme. Očekujemo da će u najskorijem periodu biti formirana vladajuća koalicija između predsednika Porošenka i dosadašnjeg premijera Arsenija Jacenjuka. Koalicioni sporazum koji se trenutno razmatra pruži će mogućnost za ubrzanje neoliberalnih reformi. Očekuje se komercijalizacija javnih servisa (obrazovanja, zdravstvene zaštite, javnog prevoza) i privatizacija preostalih državnih preduzeća, povećanje cena energenata za domaćinstva i usvajanje novog radnog zakonodavstva. Tako da će zapravo Porošenko samo završiti ono što je Janukovič donekle započeo.

I u državama bivše Jugoslavije postoji generalni trend uvođenja autsorsinga radne snage usled čega radništvo nije u mogućnosti da ostvaruje i štiti svoja prava, a radi u mnogo lošijim uslovima i za mnogo manje nadnice nego oni koji su direktno zaposleni u firmi u kojoj obavljaju posao. U Srbiji i Hrvatskoj je nedavno usvojen i novi Zakon o radu koji potencira fleksibilne oblike zapošljavanja i drastično smanjuje prava radnika i radnica…

U Ukrajini je i dalje na snazi zakon o radu iz sovjetskog perioda, koji zapravo uopšte nije loš. Na primer, on ostavlja široka ovlašćenja sindikatima u zaštiti prava radnika u slučaju neosnovanih otkaza, njime je propisano radno vreme od maksimum 8 sati dnevno. Ali, još od 2008. godine, najistaknutiji oligarsi lobiraju za uvođenje novog zakona, koji bi dozvoljavao dvanaestočasovno radno vreme i fleksibilnije oblike zapošljavanja. Ovaj zakon je podržavala i premijerka Timošenko, međutim, nakon velikih protesta i pritisaka za vreme Janukovičevog perioda usvajanje tog zakona je odloženo. Još jedan od problema je i taj što naši reprezetanitvni sindikati, pod pritiskom industrijskih lobija, zapravo podržavaju usvajanje novog zakona. Jedan od svetlih primera je Nezavisni sindikat rudara, koji broji nekoliko hiljada članova. Nakon duge borbe uspeo je da izdejstvuje povećanje nadnica rudara za 15% u jednom od industrijskih centara Ukrajine.

Kao posledica izveštavanja mejnstrim medija, u Srbiji se stavovi javnosti spram ukrajinske situacije uglavnom dele na pro-zapadne i pro-ruske. Prvi tabor podržava novu vladu u Kijevu i osuđuje uplitanje Rusije, dok drugi smatra da je vlada u Kijevu nelegitimna i podržava i aneksiju Krima i nezavisnost Narodnih republika Donjeck i Lugansk. Može li se situacija jednostavno svesti na pro-zapadni Kijev i pro-moskovski Istok?

Tačno je da mejnstrim mediji pokušavaju da situaciju svedu na podelu Istok-Zapad, ali ona je zaista komplikovanija. Konflikt ima mnogo dublje i drugačije uzroke. Na prvom mestu – socijalne. Godinama unazad, ukrajinske vlasti nisu rešavale ekonomske probleme: nezaposlenost izazvanu zatvaranjem mnogih industrijskih kapaciteta, urušavanje infrastrukture i socijalnih servisa, postojanje ilegalnih rudnika sa gotovo robovskim uslovima rada, itd. To se nije ticalo samo Istoka, već čitave Ukrajine. U zapadnim, severnim i centralnim delovima zemlje, nezadovoljstvo je rezultiralo protestima na Majdanu, koje je iskoristila liberalna opozicija. A na Istoku – aktuelnim vojnim sukobima.

Na teritorijama koje kontroliše Kijev, posebno u zapadnim i centralnim delovima Ukrajine, postoji određena anti-ruska histerija. Veoma je malo kritičkih glasova koji upozoravaju javnost na loše posledice okretanja ka Zapadu, barem u ekonomskom smislu. Nakon pumpanja nacionalističke retorike na Majdanu i aneksije Krima, veliki deo stanovništva na Istoku počeo je da veruje da će Rusija da im pomogne, iako na početku nije uopšte tražena nezavisnost Donbasa. Međutim, nakon oružanih reakcija Kijeva, većina ljudi je zaista postala pro-ruski orijentisana. Kada se radi o Rusiji, mi na levici nemamo iluzija da je njena politika progresivna ili da tu nije reč o regionalnim imperijalističkim ambicijama ruskog kapitalizma.

Sa druge strane, kijevskoj vladi je išlo na ruku to što je unutrašnji sukob skretao pažnju sa gorućih socio-ekonomskih pitanja. Ukrajinski nacionalisti vide ljude u Donbasu kao narodne neprijatelje i nosioce tuđinske ruske kulture. Sa druge strane, pro-ruski nacionalisti se bore za Veliku Rusiju. Moskovski režim se narodu u Rusiji prikazuje kao antifašistički, kao branitelj ruskog sveta i ima veliku podršku u ruskom društvu, što mu omogućava nesmetano ubrzavanje identičnih neoliberalnih reformi. Naravno, tu postoje i interesi Amerike, koja se trudi da oslabi ruski imperijalistički plan. Mejnstrim mediji, sa obe strane, jednostavno samo šire šovinističku histeriju. Ali u ovom konfliktu jedini sigurni gubitnik je narod u Ukrajini. Mi ćemo platiti gubitkom socijalnog standarda, radnih mesta, domova, i što je najgore – gubitkom svojih najmilijih.

Dakle, mogli bismo da kažemo da izbor između Istoka i Zapada zapravo predstavlja samo jednu lažnu dilemu. Ipak, ono što se uvek izostavlja je pitanje koji bi to bili ekonomski razlozi da Ukrajina odabere ili Rusiju ili EU, i kakve posledice donosi bilo koji od ova dva izbora?

Nažalost, ova dilema se u ukrajinskom društvu svela na apstraktno pitanje civilizacijskog izbora i sličnih kulturoloških pitanja. Tačnije, skoro da i ne postoje diskusije o socioekonomskim efektima.

Što se kontretno tiče ekonomije, Ukrajina je do 2014. godine imala gotovo uravnotežen trgovinski bilans sa EU i sa Carinskom unijom (Rusija, Belorusija i Kazahstan). Izvoz ka Carinskoj uniji (CU) karakteriše izvoz robe visoke tehnologije, skoro trećina otpada na mašinsku opremu i sl. Razlog leži u očuvanosti izvesnih proizvodnih kompatibilnosti u avio, železničkoj, odbrambenoj i teškoj industriji između ruskih i ukrajinskih preduzeća. Veliki deo proizvodnih kapaciteta ovih sektora nalazi se na teritorijama koje su sada na udaru tzv. antiterorističkih operacija kijevske vlade. Iz tog razloga je region Donbasa veoma važan. Interesantno je da je i pre aktuelnog konflikta zvanična Moskva počela da postepeno zatvara vrata ukrajinskim proizvođačima. Istovremeno, Ukrajina je poprilično zavisna od uvoza energenata iz Rusije. Sa druge strane, više od polovine izvoza u EU otpada na poljoprivredne proizvode, rude i druge sirovine. Industrijska proizvodnja, zbog niskog kvaliteta, čini mnogo manji deo ukupnog izvoza u EU, oko 13%.

Rekao bih da je jedan od osnovnih problema u tome što Ukrajina, nakon proglašenja nezavisnosti, nije investirala u modernizaciju proizvodnje već je iskorišćavala postojeću zastarelu opremu i pogone. Na taj način država je izgubila svoju konkurentnost na svetskom tržištu. Ukrajinski udeo u ukupnom svetskom BDP-u se smanjio 3,5 puta. Pored toga što ukrajinski izvoz u EU karakterišu proizvodi niske dodate vrednosti, Brisel koristi i dodatne necarinske barijere za izvoz ukrajinskih poljoprivrednih proizvoda štiteći evropske proizvođače koji pritom uživaju i sistem subvencionisanja. S druge strane, Ukrajina skoro da i nema nikakve carinske barijere na uvoz robe iz EU. U odnosu na 2013. godinu, ukupan ukrajinski izvoz (i ka EU i ka CU) opao je za 8%.

Ono što bi trenutno bilo najbolje, kada bi moglo da se uradi, jeste da se investira u razvoj visoke tehnologije i da se pokuša održavati dobra saradnja sa obe strane, i sa Evropskom unijom i sa Carinskom unijom. Ubeđen sam da je moguće da Ukrajina bude nezavisna i od Istoka i od Zapada. Ironično je da se aktuelnim ukrajinskim Ustavom proklamuje politika nesvrstavanja uz vojne blokove i neutralnost u međunarodnim odnosima.

Da li možeš nešto više da kažeš o postojanju tako radikalne i jake desnice u Ukrajini? I koje su njene stvarne veze sa dvadesetovekovnim fašizmom?

Opšti diskurs ukrajinske politike se definitivno pomerio u desno. Ipak, partija radikalne desnice Sloboda (Svoboda) nije prešla cenzus na nedavno održanim parlamentarnim izborima. Iako je ranije proklamovala navodno socijalno orijentisanu politiku, izgubila je podršku naroda nakon što je na lokalnim nivoima vlasti počela da sprovodi neoliberalne politike, baš kao i Janukovičeva Partija regiona ranije. Međutim, neki od ultra desnih pojedinaca, poput neonaciste Andreja Bileckog i drugih paravojnih boraca, ušli su u parlament preko izbornih lista vodećih liberalnih partija. U pojedinim paravojnim organizacijama, kao što je divizija Azov, postoje otvoreno rasistički nastrojeni pojedinaci, ali u samom Kijevu neofašistička desnica i nije toliko prisutna. Rekao bih da generalno u Ukrajini i dalje nema previše podrške za neonaciste, između ostalog jer je još uvek delimično živo sećanje na stradanja u antifašističkoj borbi tokom Drugog svetskog rata. Ipak, i ovo sećanje polako bledi. Događaji na Majdanu su nažalost pokazali kako agresivna manjina u određenim istorijskim okolnostima može da nametne svoje retrogradne ideje pasivnoj većini.

Da li je radikalna desnica protiv pridruživanja Evropskoj Uniji?

Bilo je interesantno kada su se dežurne konzervativne snage, pa i neke ultra-desne grupacije, pridružile protestima protiv Janukovičevog režima koji su ubrzo postali protesti za pridruživanje EU. Evropa kakvu oni priželjkuju nema ničeg zajedničkog sa Evropom koju većina ljudi želi da vidi: teritoriju socijalne države, sa jakim sindikatima i zaštitom radničkih i prava svih manjina. Na primer, slogan nekih radikalnih desničara sa Majdana je glasio: „Za našu Evropu, Evropu belih ljudi!”. Naravno, oni su podržavani od strane radikalne evropske desnice, sa kojom su dobro povezani.

Kakva je situacija na levici u Ukrajini? Da li ona zapravo postoji, šta se dešava sa Komunističkom partijom i drugim levim snagama? Ima li perspektive za razvoj neke nove levice?

Situacija na ukrajinskoj levici nije sjajna s obzirom da postoje samo različite male grupacije koje se razilaze po mnogim pitanjima, uključujući i stavove prema revolucionarnoj istoriji i socijalističkom eksperimentu u Sovjetskom Savezu, itd. Što se tiče parlamentarne levice, ona praktično ne postoji. Iako su se formalno predstavljale kao levo orijentisane političke snage, Komunistička Partija Ukrajine i Socijalistička Partija Ukrajine teško da su bile levica. One su odavno izdale radnički pokret i mutirale u obične buržoaske partije sa levolikom retorikom. Njihova orijentacija se jasno mogla videti i iz činjenice da su se u nekoliko navrata u prošlosti pridruživale vladajućim koalicijama u parlamentu i podržavale njihovu liberalnu agendu.

Leva Opozicija, kojoj ja pripadam, i još neke leve grupacije, pokušavaju da okupe aktiviste i aktivistkinje iz Kijeva, Harkova, Odese, Lavova i drugih gradova, zainteresovane da učestvuju u izgradnji istinskog levog pokreta koji bi bio u stanju da promeni postojeći desni konsenzus na ukrajinskoj političkoj sceni i da se bori za implementaciju levog programa. S obzirom da moramo da izađemo iz okvira malih razdvojenih grupacija sa sopstvenim agendama – kako bismo mogli da se borimo protiv kapitalističke ofanzive, a za socijalističku alternativu – potrebna nam je partija! Nova partija bi morala da bude zasnovana na stabilnim principima, unutrašnjoj demokratiji, kolektivnom liderstvu, slobodi diskutovanja i transparentnom finansiranju. Takođe, nadamo se podršci nezavisnih sindikata sa kojima smo uspostavili dobre odnose. Imajući u vidu da će socijalni problemi i borbe za prava radništva biti još aktuelniji u novonastalim uslovima u Ukrajini, jedino će saradnja sindikata i levih političkih pokreta moći da nam obezbedi pozitivan rezultat. Naravno, nemamo iluzija da se društvene promene mogu izboriti samo parlamentarnim putem, uz pomoć predstavničke demokratije, kao ni da se to može dogoditi preko noći. Stoga se moramo upustiti u dugačku i tešku borbu. Ipak, nadam se da ćete u skorijoj budućnosti slušati o našim aktivnostima i o nekim boljim vestima iz Ukrajine.

Aleksandar Kravčuk je u oktobru posetio Beograd gde je učestvovao na skupu u organizaciji Fondacije Rosa Luxemburg.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us