U vodi do guše: Oblast voda u pristupnom poglavlju 27

Foto: Milovan Milenković / Kamerades

Foto: Milovan Milenković / Kamerades

Proces pristupanja EU iziskuje 5,5 milijardi evra ulaganja u oblast voda. Uprkos veličini problema, pre svega u zaštiti i prečišćavanju, na delu je sistemska nebriga prema ovom važnom prirodnom resursu.

Ministar zaštite životne sredine Goran Trivan izjavio je, prilikom posete RTB-a Bor prošlog meseca, da će Srbija u naredne dve-tri decenije morati uložiti petnaest milijardi evra u ekologiju. Ta vrtoglava cifra nije iznikla kao rezultat radikalnog zaokreta vlade u percepciji važnosti ulaganja u očuvanje životne sredine, već isključivo zbog rešavanja pristupnog EU poglavlja 27. Naime, ministar Trivan je najavio da bi u junu ove godine Srbija trebala otvoriti pregovore za otvaranje poglavlja 27, koje se tiče zaštite životne sredine. Procenjuje se da su potrebna ulaganja od najmanje deset milijardi evra da bi se uspešno zatvorilo ovo poglavlje, odnosno da bi Srbija uskladila svoje ekološke standarde sa standardima EU-a. Najveći deo te sume, ili preciznije 5,5 milijardi evra, otići će na oblast voda.

Otpadne vode kao ogledalo stanja

U oblasti voda, postoje tri ključne direktive koje iziskuju najviše ulaganja. „Otpadne vode“, koja iziskuje i najveća ulaganja, „Voda za piće“ i „Nitratna direktiva“. O nužnosti velikih ulaganja dovoljno govori podatak da se svega 5% otpadnih voda u Srbiji prečišćava. Situacija je nešto bolja u kontekstu prečišćavanja komunalnih voda, od kojih se 13,6% prečišćava, dok je tercijarnim prečišćavanjem, koje uklanja tzv. nutrijente, azot i fosfor, obuhvaćeno samo 3% otpadnih voda. Trenutno, prečišćivači postoje samo u 21 opštini, od preko 200 registrovanih aglomeracija. Ono što predstavlja veliki problem jeste nedovoljna aktivnost opština u određivanju sastava i količina ispuštenih otpadnih voda, što su osnovni polazni podaci za svako planiranje ili projektovanje.

Takođe, veliki broj javnih komunalnih preduzeća nema ugrađen ni merač protoka količine otpadnih voda, iako je ta obaveza bila zakonom propisana pre više od dvadeset godina. Projekcija kaže da je na razini cele Srbije potrebno izgraditi od 350 do 380 postrojenja za tretiranje otpadnih voda. Samo u Beogradu treba izgraditi pet postrojenja za preradu otpadnih voda. Tako je krajem prošle godine potpisan ugovor s kineskim kompanijama CMEC i Pauer za izgradnju prve fabrike za tretiranje otpadnih voda u Beogradu, u vrednosti od 260 milijuna evra. Inače, Beograd je jedini veći grad u Evropi koji nema fabriku za preradu otpadnih voda.

Pitka voda i plitke regulacije

Obuhvaćenost stanovništva vodosnabdevanjem na teritoriji Republike Srbije iznosi 81 posto. Najniža je u Centralnoj Srbiji (71%), dok je najviša u Beogradu (92%) i Vojvodini (91%). Što se tiče kvalitete pijaće vode, na čak 50 posto kontrolisanih centralnih vodovodnih sistema ustanovljene su fizičko-hemijske i mikrobiološke neispravnosti. Tokom monitoringa koji je obuhvatio 159 profila, na 84 vodotoka konstantovan je nedovoljno dobar kvalitet vode.

U Direktivi o uspostavljanju okvira za delovanje zajednice u oblasti vodne politike, koja datira još od 2000. godine, ustanovljeno je da se nadzire veoma mali broj površinskih i podzemnih voda. Kao razlog malog obima monitoringa i slabog tempa izrade planova navodi se da kapaciteti Republičke direkcije za vode, nadležnog organa za Okvirnu direktivu o vodama, nisu dovoljni, kao ni kapaciteti javnih vodoprivrednih preduzeća, institucija odgovornih za praćenje i drugih institucija odgovornih za transpoziciju i implementaciju.

U ovom trenutku, zasigurno najeklatantniji primer sistemske nebrige institucija u oblasti voda jeste primer Savskog nasipa u Beogradu. Naime, vikendice na Savskom nasipu i prateće septičke jame ugrožavaju i direktno utiče na kvalitet i kvantitet reni bunara, odakle građani Beograda dobijaju pijaću vodu. Rezultat toga je da izdašnost reni bunara godišnje opada za 100 litara u sekundi. Prema rečima prof. Jovana Despotovića s Građevinskog fakulteta u Beogradu, tim tempom, građani Beograda bi za 10 do 15 godina mogli da ostanu bez vode iz reni bunara. Sudeći po ponašanju institucija, teško je reči da se slučaj reni buna na Savskom nasipu percipira kao tempirana ekološka bomba. Štoviše, stiče se dojam da su vodni resursi u većini slučajeva potpuno van kontrole nadležnih institucija.

Vikendice na savskom nasipu u Beogradu; Foto: Savski nasip / Facebook

Vikendice na savskom nasipu u Beogradu; Foto: Savski nasip / Facebook

Institucije izvan horizonta

Koalicija 27, mreža nevladinih organizacija koje rade monitoring razvoja poglavlja 27, u izveštaju od prošle godine posebno se osvrnula na tzv. horizontalno zakonodavstvo i institucionalne kapacitete.

Od sedam planiranih akata koji se odnose na horizontalno zakonodavstvo, donesen je samo jedan akt, odnosno Direktiva o proceni uticaja za zaštitu životne sredine. Primer kako ministarstvo vrši procene uticaja za zaštitu životne sredine zorno pokazuje slučaj Stare Planine i mini hidroelektrana.

U izveštaju se, među ostalim, navodi da posebnu zabrinutost izaziva činjenica da nadležni organi, a posebno lokalne samouprave, nisu napravile nikakav pomak u sprovođenju javnih rasprava i učešću zainteresovanih strana.

Nedostatak kapaciteta nadležnih organa u donošenju propisa i njihovoj implementaciji u oblasti voda izaziva veliku zabrinutost kad se uzme u obzir obujam posla i potrebna visina ulaganja. Štoviše, u decembru 2016. došlo je do smanjenja kapaciteta u vladinom odseku za zaštitu voda zbog unutrašnje reorganizacije. Tako republička direkcija za vode sada ima „čak“ pet zaposlenih koji rade na usklađivanju sa EU zakonodavstvom. Milan Stevanović, savetnik u Ministarstvu za poljoprivredu i zaštitu životne sredine, procenjuje da će za pregovarački proces poglavlja 27 biti potrebno još hiljadu stručnih zaposlenika kako bi se realizirali svi najavljeni projekti u oblasti životne sredine. S druge strane, po instrukcijama MMF-a, na snazi je zabrana zapošljavanja u javnim institucijama.

Uzevši u obzir zaista skromne kapaciteta institucija, postavlja se pitanje na koji način će se odvijati realizacije investicija i na koliko će se još potencijalno popeti procenjena cifra od 5,5 milijardi evra ulaganja u oblast voda. Najave sekretarke ministarstva za zaštitu životne sredine Stane Božović poput povlačenja 100 milijuna evra bespovratnih sredstava iz IPA pretpristupnog fonda za prečišćavanje otpadnih voda dosad nisu urodile plodom. Utoliko su najave sekretarke Božović utemeljene samo na čistom optimizmu. Kako stvari zasad stoje, ostaje nepoznanica na koji način i s kojim ljudskim resursima bi se trebao realizirati veliki broj najavljenih projektata u oblasti voda. Očita kontradikcija između realne potrebe za povećanjem stručnog kadra i zabrane zapošljavanja još nije došla na dnevni red. Rezultat toga bi mogao biti neuspeh prilikom izvlačenja sredstava iz EU fondova, bez kojih će realizacija projekata u oblasti voda teško biti ostvarena.

Infrastruktura na račun korisnika

Predstavnici Svetske banke su 2016. godine istaknuli da je u Srbiji cena vode „socijalna“ i da bi se ona trebala povećati kako bi se obezbedila potrebna sredstva za ulaganje u infrastrukturu voda. Dokument koji se time bavi jest Strategija aproksimacije u oblasti voda iz 2012. godine. U jednom delu dokumenta ističe se da je visina kućnog prihoda ključni faktor koji ograničava sposobnost sektora voda da pokrije povećane operativne troškove.

Posebnu pažnju izaziva projekcija rasta primanja domaćinstava. Tako se očekuje da će prosečna primanje domaćinstava u Srbiji do 2030.godine narasti skoro do 18 hiljada evra godišenje. Rast primanja domaćinstava zapravo je glavni faktor koji bi trebao podneti ogromne troškove infrastrukturnih ulaganja. Jednostavno rečeno, cena vode bi trebala rasti iz godine u godinu o trošku korisnika. O neusklađenosti takvih projekcija s realnošću svedoči podatak da trenutno polovica stanovništva u Srbiji ima prosečnu zaradu manju od 213 evra mesečno.

Postojeća vodovodna infrastruktura u Srbiji izgrađena je još u Jugoslaviji, a zbog sistemske nebrige i odsustva ulaganja u njeno održavanje nalazi se u veoma lošem stanju. Koliko je to stanje zapravo loše pokazuje istraživanje BIRN-a. Naime, 630.000 ljudi u Vojvodini pije vodu s nekoliko puta većom koncentracijom arsenika od dozvoljene zbog nepostojanja postrojenja za prečišćavanje vode. Arsenik je dokazano kancerogen i predstavlja ozbiljnu opasnost po zdravlje ljudi, a u mestima poput Novog Bečeja koncentracija ove materije je čak 27 puta veća od dozvoljene.

U kontekstu rešavanja infrastrukturnih problema, simptomatično za tranzicijske ekonomije poput srpske, javlja se ideja privatizacije vodosnabdevanja. Međutim, brojni primeri iskustava privatizacije vodosnabdevanja iz sveta pokazali su da privatizacijom usluga javnog vodosnabdevanja, gotovo u pravilu, dolazi do povećanja cena i pada kvaliteta usluga. U prilog tome pokazuju slučajevi poput privatizacije vodovoda u Sofiji, Bukureštu i Engleskoj.

Izmene Zakona o vodama iz decembra 2016. godine najavljuju tendencije ka privatizaciji sektora voda. Naime, u novoj verziji zakona preformulisana je stavka u kojoj je voda definirana kao „dobro od opšteg interesa“ i zamenjena je terminom „prirodno bogatstvo“. Ta suptilna terminološka promena zapravo otvara legislativni prostor za privatizaciju i komercijalizaciju vodnih resursa. S druge strane, primer Slovenije je primer uspešnog otpora u očuvanja vodȃ kao javnog dobra. Referendum o vodama u Sloveniji iz 2016. godine rezultirao je time da je voda za piće ustavom usvojena kao javno dobro koje se ne može komercijalizirati i koje država mora osigurati svim stanovnicima.

Mada u srpskom kontekstu još nema konkretnih naznaka o privatizaciji javnog vodosnabdevanja, političko-ekonomski trendovi u Srbiji, pod patronatom Svetske banke, pre svega diktiraju razvoj infrastrukture upravo kroz privatizacije. Na talasima takvih trendova, javno vodosnabdevanje u Srbiji zasigurno će biti izloženo žestokim pritiscima za privatizaciju. Shodno tome, javno-privatna partnerstva najavljuju se kao spasonosna rešenja za razvoj dotrajale infrastrukture u svim sektorima od javnog značaja. Međutim, dosadašnja iskustva s javno-privatnim partnerstvima, kako u Srbiji tako i u drugim zemljama, pokazuju da je država preuzimala troškove održavanja i ulaganja u infrastrukturu, dok su privatne kompanije preuzimale profitne delove sektora.

Da bi se to promenilo, potrebno je veće učešće stanovništva u političkom životu, odnosno zahtevi za transparentnost i participaciju u procesu donošenja odluka. Između ostalog, pre svega je potrebna radikalna promena svesti stanovnika po pitanju važnosti očuvanja životne sredine. U tom kontekstu, informisanje i mobilizacija javnosti biće ključni faktori za obranu vode kao zajedničkog i javnog dobra. Jer voda nije samo resurs, već temeljno i neotuđivo ljudsko pravo.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us