Zapitali smo se: šta je sa sindikatima?

Foto: Milovan Milenković / Kamerades

Foto: Milovan Milenković / Kamerades

Tumačenja uzroka cenzure i/ili autocenzure u medijima retko idu dalje od pitanja uređivačke politike – slično korupciji, medijska nesloboda predstavlja se kao usud, moralno posrnuće trenutno aktuelnih ovih ili onih političara, urednika, novinara… Ono što uporno izostaje, makar iz dominantnog javnog diskursa, jeste priča o uslovima u kojima ljudi ne samo rade već i žive. Da li pitanje slobode uključuje i probleme neplaćenog rada, organizovanja radnog/slobodnog vremena, mogućnosti i podsticanje učešća u borbi za poboljšanje sopstvene pozicije – ko može sebi da priušti da bude „slobodan“?

Generacija novinara i novinarki koji karijere započinju nakon urušavanja radnih prava i privatizacije (medija), te sunovrata sindikalnog organizovanja, teško da može prepoznati značaj organizovane borbe za bolji radni položaj. Kako bismo otkrili u kakvom su radnom položaju novinari mlađe generacije danas, razgovarali smo s njima o tome kako su započeli karijeru, o uslovima u kojima danas rade, problemima s kojima se suočavaju, kao i mogućnostima da svoj položaj poboljšaju. Na ovu temu za Mašinu su govorile novinarke Bojana Pavlović (KRIK) i Milicom Kravić (RTV) i novinar Miodrag Sovilj (N1).

Milica Kravić, novinarka RTV-a, prepričava nam iskustvo iz 2016. godine, kada je s televizije prebačena na radio. Iako u statusu zaposlenih na neodređeno i s višegodišnjim iskustvom uređivanja i vođenja jutarnjeg programa, ona i koleginica Tamara Srijemac su se našle u grupi novinara koji su, uglavnom bez ikakvog obaveštenja, samo povučeni sa svojih redovnih radnih mesta. Nakon učešća i organizovanja protesta i inicijative „Podrži RTV“, dobile su poziv da potpišu aneks ugovora i konačno pređu na Radio Novi Sad – medij u kojem dotad nisu radile, kao „ispomoć na radu“.

Potpisale smo ugovore, jer da nismo, momentalno bismo dobile otkaz. Ono što nije čisto, i što nismo iskoristile za tužbu, jeste što se ubrzo nakon toga dešava čuveni konkurs za TV lica. To je zanimljivo zato što su njima sada trebali novi ljudi za posao koji sam ja radila šest godina, a ja sam poslata na ispomoć na radio. Ali nismo iskoristile priliku da dokažemo da to nije ni pravno u redu.

Miodrag Sovilj, novinar televizije N1, smatra da je uređivačka politika zaslužna za slobodu koju uživa u svom radu. Iako nije uspeo s nama da razgovara uživo, uz pristanak medijske kuće u kojoj radi, rado je preneo svoja iskustva pismenim putem.

Rekao bih da spadam u vrlo uzak krug novinara koji su zaista zadovoljni svojim radnim mestom i uslovima za rad. Na prvom mestu je svakako sloboda u izveštavanju, koju da nemam, svakako ne bih ni radio ovaj posao. Drugo, tehnički i svi drugi uslovi koji su mi obezbeđeni su zadovoljavajući. Prostora za napredak u tom pogledu svakako ima, ali kad bismo poredili te uslove s onima koje imaju vodeće svetske TV stanice. Što se Srbije tiče, mislim da su, pored Al Jazeera Balkans, na N1 najbolji uslovi za rad.

Nekada novinarka Politike, a nakon toga projektno angažovana u različitim udruženjima, Bojana Pavlović danas radi za KRIK. Redovna i ugovorena primanja, koja nije oduvek imala, svakako utiču na poboljšanje radnog položaja mlade novinarke. Međutim, projektni angažman održava nesiguran status onemogućavanjem dugoročnog zapošljavanja, dok rad u civilnom sektoru, uopšte, zamagljuje granicu između rada i slobodnog vremena.

Zadovoljna sam svojim poslom, ali imamo svojih organizacionih problema, s radnim vremenom, s manjkom ljudi. Ali to je delom i priroda posla, i mislim da to nije slučaj samo s nama, već i s velikim brojem novinara s kojima razgovaram. Pokušavamo da podelimo dežurstva za vikend. Posao je naporan i zahteva mnogo. Ipak, volela bih da je radno vreme jasno određeno i da posle toga ne moraš da se baviš svojim poslom, ali posao nije takav, nažalost.

Mi radimo po ugovoru o autorskom delu, honorarnom ugovoru koji se sklapa na određeno vreme. Vodim se kao nezaposlena, odnosno javljam se na biro svaka tri meseca. Slično je bilo i kad sam radila za Transparentnost. U civilnom sektoru smo uglavnom angažovani po autorskom ugovoru, i to dok traje projekat. Ovde mi se ugovor stalno obnavlja jer imamo različite projekte, pa kako jedan istekne tako se drugi produži. Neki su svoj status rešili tako što imaju preduzetničku radnju, pa su praktično samozaposleni. Ja se nisam odlučila na tu varijantu jer su troškovi preduzetničke radnje u Beogradu prilično veliki.

Miodrag Sovilj; Foto: Aleksandar Milanović

Miodrag Sovilj; Foto: Aleksandar Milanović

Iako se iskustva intervjuisanih razlikuju, razgovor o novinarskim počecima otkriva neke od dodirnih tačaka.

Milica: Od treće godine faktuleta radim na RTV-u, završavala sam fakultet i radila tu, pa onda nastavila i promenila stotinu ugovora. Nekoliko meseci volontiranja bez nadoknade, onda nekoliko meseci privremeno-povremenih ugovora s platom između 15.000 i 30.000. Neko vreme sam bila na takvim ugovorima, a onda je nas dvesta dobilo ugovore za stalno, ne sećam se kad, i ja sam upala u tu grupu jer sam vodila Jutarnji program, i od tad sam na ugovoru za stalno, ali imam taj manje-više početnički koeficijent.

Miodrag: U medijima sam od 2009. godine, kada sam počeo da volontiram na novosadskom Radiju 021. Osim prvih nekoliko meseci tog statusa, s radom na crno nisam imao iskustva. Ubrzo sam postao honorarni saradnik, a zatim i prijavljen na određeno vreme. Kada sam prešao na N1, nije bilo ni govora o drugačijoj vrsti ugovora od onog za stalno.

Bojana: Kad sam radila u Politici, to je bilo sve neobavezno pošto sam bila početnik novinar, radila sam kao volonter nekih šest meseci i onda sam potpisala ugovor. Međutim, tamo je slučaj da oni autsorsuju, baš da bi izbegli tužbe honoraraca, jer se honorari ne isplaćuju redovno. Potpisuje se ugovor sa spoljnom autorskom agencijom, Agencija za zaštitu autorskih prava, i onda ona uzima procenat od tog, inače skromnog, honorara. Osim što su honorari bili mali, problem je bio što nisu isplaćivani, iako bi trebalo da su isplaćivani po tekstu. Nekim danima napišeš jedan, drugima dva ili tri teksta, a honorar se kretao između 20.000 i 25.000 mesečno bez obzira na broj tekstova, to je bio neki maksimum. A ja sam dobijala i manje jer sam bila početnik. Imam i dalje dosta kolega tamo i znam da se i dalje radi u takvim uslovima.

Sloboda u medijskom radu ipak nije vezana samo za odabir tema i pristup. Iako u načelu prepoznaju značaj i ulogu sindikata i medijskih udruženja, istovremeno dele, reklo bi se većinsko nepoverenje u institucije radničkog organizovanja.

Bojana: Mislim da su sindikati apsolutno neophodni, ali je moje iskustvo iz Politike bilo vrlo porazno. Postoji više sindikata, svi su u nekom, a sindikati ne rade ono što im je svrha. Predsednika sindikata ne možeš da otpustiš zato što je zaštićen, a on niti radi svoj posao, niti se bori za bilo čija prava. Mislim da su zaista neophodni, ali da su kod nas došli do jednog nivoa da su sami sebi suprotnost. Došlo je do toga da je nekoliko ljudi bliskih najvišim sindikalnim strukturama zaštićeno, a ovi ostali nisu. Sindikati se bave sindikalnim prodajama, prodajama na rate, letovanjima, nekim trivijalnim stvarima. Da ne pričamo o proslavi 1. maja. A ljudi su masovno ugroženi. U Politici je poenta da se dočepaš stalnog radnog mesta, jer si onda obezbeđen narednih trideset godina. Oni onda mogu da priušte da ne dolaze redovno na posao, pa su noseći stub kuće oni koji nemaju stalni posao, a oni su najugroženiji.

Miodrag: Imajući u vidu da sam imao dosta prilika da se u izveštavanju susrećem sa radom ovdašnjih sindikalaca, slobodno mogu da kažem da je ideja sindikalnog udruživanja u Srbiji skoro pa obesmišljena. Zato, iako sam pristalica onoga šta bi sindikalne organizacije trebalo da budu, nisam član nijednog sindikata, pre svega jer sam previše puta imao prilike da vidim izdaju interesa sopstvenog članstva od onih koji bi trebalo da štite njihova prava. Mislim da bi, ipak, trebalo zadržati ono što je ostalo od tragova sindikalnog organizovanja, i ne uništiti njihovu ideju, u nadi da bi u budućnosti stvari mogle biti drugačije postavljene.

Naši sagovornici smatraju da i sindikati i novinarska udruženja treba da rade na zaštiti naših interesa, ali da ni jedni ni drugi nemaju potencijala za to danas.

Bojana: Imamo i ta udruženja koja se bave novinarskim pravima, i mislim da su ona u redu. Član sam NUNS-a, ali smo kao organizacija u dobrim odnosima i sa jednim i sa drugim udruženjem. Član smo i Grupe za slobodu medija, gde pokušavamo da se angažujemo oko tih pitanja, takođe smo u Asocijaciji onlajn medija. Problem je što su ta dva novinarska udruženja [UNS i NUNS] podeljena i postoji favorizovanje jedne ili druge struje, što je apsolutno loše za struku, ali to je nešto što smo zatekli, nasledili, nije nešto čemu smo doprineli.

Miodrag: Novinarska udruženja nažalost nemaju kapacitet da zaštite pojedinca koji se zbog profesionalnog rada nađe u problemu. Nije toliko problem u njima samima, već je stanje u novinarskim udruženjima verna slika stanja u državi. Šta vredi besplatna pravna pomoć ukoliko, na primer, pravosuđe nije nezavisno? Ono što u takvoj situaciji mogu jeste da pišu saopštenja i iskazuju podršku ili osudu neke pojave, što i čine, ali nije to ni izbliza dovoljno.

Milica Kravić; Foto: Nađa Tatar

Milica Kravić; Foto: Nađa Tatar

Možemo pretpostaviti da većina novinara i novinarki mlađe generacije upravo ovako pesimistično, iako sasvim opravdano, gleda na trenutne potencijale sindikalnog organizovanja. Međutim, većina njih zapravo i nema nikakvo direktno sindikalno iskustvo ‒ većina i nema osnovan sindikat na radnom mestu. One pak koji ga imaju nužda je pokrenula da prevaziđu pesimizam i strah i aktivno se uključe u zajedničku i organizovanu borbu, a samim tim i da drugačije vide sopstvenu budućnost i poziciju.

Milica: Naš sindikat je postao reprezentativan pre neki dan, to je veoma veliki uspeh, jer je trebalo skupiti dvesta ljudi inače potpuno nezainteresovanih. Ljudi su generalno u strahu, nezainteresovani, izneverenih očekivanja i nemotivisani za rad.

Sticanje reprezentativnosti bilo je stvar poverenja. Sve je krenulo od nas pedesetoro, mahom novinara, nas koji smo doživeli te nepravde ili smo bili svedoci, i želeli smo neku unutarinstitucionalnu borbu, jer smo shvatili da ulica ne može da nam pomogne. Zapitali smo se šta je sa sindikatima, zar nije njihova svrha odgovornost za zaštitu prava, i shvatili smo da ne možemo da se oslonimo ni na jedan postojeći sindikat, koji su po mom mišljenju šminka. Tako smo mi ponovo pokrenuli Nezavisnost u RTV-u, mi koji se nikada ranije nismo bavili sindikalnim organizovanjem. Nas pedesetak je krenulo, i mislim da je svako učlanio po jednu osobu. I malo-pomalo, to je trajalo nekoliko meseci, godinu dana. I to su sad ljudi koji nisu ni pitali šta mogu da dobiju od sindikata, u smislu tih nekih pogodnosti vezanih za kupovinu, jer toga nema, već samo da se informišeš o svojim pravima, kako možeš nešto da izguraš. Za ovo kratko vreme pokrenuta je tužba, imali smo štrajk upozorenja, jasno smo izbacili pet-šest tačaka za koje se zalažemo, i ljudi polako dolaze. A ono što mislim da je bio okidač zapravo je ta tužba za 10%, jer većina ljudi stvarno radi za strašno male pare. Savetnici i direktori imaju okej plate, ali većina radi za taj republički minimum. Ko može s tim da živi? Ipak, mali je broj ljudi koji se priključio, s obzirom na to kolika je to firma, 10‒15% ljudi koji su voljni da se iscimaju, da se uključe u tužbu, jer ljudima je to i dalje nezamisliva stvar. Čujem izjave Pljuješ u tanjir iz kog se hraniš. Kao da stalno treba da se zahvaljujemo što smo tu gde jesmo, hvala što imam posao, hvala bogu, hvala direktoru, hvala predsedniku… Pa valjda oni mene treba da cene kao izuzetnu radnicu, da me kritikuju ako treba, unapređuju…

Ova sindikalna borba meni možda nije bila prirodna, važna, bliska, ali shvatila sam da moram, da neće niko drugi, i premalo je onih koji hoće da se angažuju, pa moram ja.

 

eu-funding-logo_ups_proj

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta koji finansira Evropska unija kroz program malih grantova „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja na Zapadnom Balkanu“, koji sprovodi Hrvatsko novinarsko društvo kao deo regionalnog projekta Regionalne platforme Zapadnog Balkana za zastupanje slobode medija i bezbednosti novinara, u partnerstvu šest regionalnih udruženja novinara – Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Udruženja BH novinara (BHN), Hrvatskog novinarskog društva (HND), Udruženja novinara Kosova (UNK), Udruženja novinara Makedonije (UNM) i Sindikata medija Crne Gore (SMCG).
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us