Gradove smo vam podigli: izložba o kraju Jugoslavije

Foto: Ana Vuković / Mašina

Foto: Ana Vuković / Mašina

Nedavno otvorena izložba “Gradove smo vam podigli”, predstavlja jedan od retkih kritičkih osvrta na socijalističku prošlost koji zaobilazi revizionistički ili jugonostalgičarski diskurs.

Tekst prenosimo s regionalnog portala Bilten.

Dok se suočavamo sa antijugoslovenskim i antikomunističkim hegemonim narativima u čitavom teku tranzicijskog procesa (nakon) raspada socijalističke Jugoslavije u svim novonastalim državama jugoslovenskog prostora, izložbeni pokušaji reprezentacije tog jugoslovenskog perioda uvek su dosad završavali kao još jedan napor diskursa po kome se Jugoslavija može predstaviti samo i jedino kao tamnica naroda (pa još i neuspela). Banalizovani nostalgični elementi uspešno bi komodifikovali svako pozitivno sećanje, a temeljita promišljanja, propitivanja i kritike tako su marginalizovani. Najnoviji primer čak izuzetno pedagoški uspelog projekta na temu kako nikako ne praviti izložbu, ni o čemu pa ni o Jugoslaviji, jesu “Šezdesete: mit i stvarnost” u Muzeju za umjetnost i obrt u Zagrebu.

Izložba “Gradove smo vam podigli – o protivrečnostima jugoslovenskog socijalizma” zato se mora razumeti kao promišljen, hrabar i – emancipacijski iskorak o jugoslovenskom emancipacijskom projektu; ili šta bismo bombastičnije mogli najaviti kao najbolju izložbu dosad (koju je autorica bar videla) o Jugoslaviji. Naslovljavajući je stihom iz jugoslovenske revolucionarne pesme “Padaj silo i nepravdo”, autorski tim se već jasno pozicionira i nagoveštava da će se o “protivrečnostima jugoslovenskog socijalizma” na ovom projektu govoriti iz levih perspektiva. Izložba, pripremljena kao deo projekta “Pertej/Beyond/Preko 20 godina” Centra za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda, otvorena je u sredu 13. juna u Paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu gde je moguće posetiti do 2. jula.

Iskorak u mejnstrim

Osvajanje Cvijete Zuzorić pionirski je poduhvat osvajanja zvaničnog izložbenog prostora ULUS-a (Udruženja likovnih umetnika Srbije), jedne zatvorene, konzervativne i suštinski krajnje reakcionarne organizacije u svakom smislu – setimo se samo skorašnjeg slučaja dodeljivanja počasnog članstva Dragici Nikolić, supruzi bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića iz Srpske napredne stranke. Put od Bijenala savremene crkvene umetnosti do, makar i prekratko, ustupljenog termina za izložbu o socijalističkoj Jugoslaviji možda govori i o nekakvim unutarnjim previranjima u samom Udruženju, no svakako za nas predstavlja izuzetno bitan iskorak u mejnstrim prostore i time dodatno raste značaj dijaloškog potencijala izložbe. Unatoč brojnim različitim mogućnostima kritike ULUS-ovog rada, ulazak u ovaj prostor daje mogućnost rušenja zvaničnog revizionističkog narativa i/ili makar propitivanja savremene “istine” o Jugoslaviji.

No očito, i od strane režima procenjen kao rizičan poduhvat o čemu nam govori da je otvorenje “čuvalo” policijsko obezbeđenje – čak jednog kombija sa desetak policajaca – dosad rezervisanog dekora za aktivnosti u samom CZKD-u, posebno u slučajevima “državno-rušilačkih” nastojanja nekakvih “plaćeničkih” projekata suradnje sa Kosovom ili slično. No da li zbog same činjenice da se rizičnim skupom smatra svaka aktivnost CZKD-a, finansirana soroševskim izdajničkim sredstvima, ili je prisutnost velikog broja članova i članica leve scene Srbije i Jugoslavije uvek sumnjiva, ovih desetak policajaca se možda i zabavilo prisustvujući još jednom emancipatornom trenutku otvorenja – slušajući Lepu Brenu na mestu “visoke kulture” par excellence. Bez Jugoslovenke bi možda i čitava izložba bila nedovršena.

Sa vrata na ulazu u izložbeni prostor možemo pročitati jarka crvena slova: “Kada se vratimo u horizont socijalističke Jugoslavije, pojavljuje se društvena dinamika koja od nas zahteva angažovanije promišljanje od onog koje nam se nudi u postojećim istorijskim čitankama ili dominantnim svetonazorima”. I upravo to dugo iščekivano otvaranje dijaloškog polja u javnom diskursu jedne izložbe o Jugoslaviji, uz kontekstualizaciju poduprtu ključnim proizvodom projekta – istoimenom publikacijom koja na tri stotine strana donosi analize i prikaz izloženih istraživanja i umetničkih radova, čini ovu izložbu značajnom. Grupa autora i autorki1, većinski mlađe generacije, višemesečnim susretima, diskusijama, i zajedničkim radom proizvela je niz tekstova i radova o kontradikcijama socijalističkog jugoslovenskog projekta u osamdesetim godinama prošlog veka, s posebnim osvrtom na problematizaciju pitanja kako su te protivrečnosti vodile “restauraciji kapitalističkog sistema”.

 

Propitivanje uspjeha i neuspjeha socijalističkog projekta

Publikacija donosi dragoceni doprinos (post)jugoslovenskim istraživanjima i levičarskim propitivanjima uspeha i neuspeha socijalističkog jugoslovenskog projekta, uspešno nudeći niz različitih stajališta i pozicija bez sklizavanja u revizionističke narative niti podupiranja hegemonih narativa. Kako se u ključnom tekstu koji daje širu sliku razumevanja Jugoslavije i pozicije same izložbe, Tanje Vukše i Vladimira Simovića “Protivrečna reprodukcija socijalističke Jugoslavije”2 i kaže: “…kapitalistička logika postepeno je nagrizala tkivo emancipacijskog projekta, proizvodeći veliki broj štetnih posledica i disfunkcionalnosti po sistem. Iako ti ideali nikada nisu dosegnuti, jugoslovensko društvo, sa svim svojim konkretnim manifestacijama, neosporno predstavlja jedan važan istorijski doprinos koji je potrebno sagledati u novom svetlu. Greške koje su pravljene imaju krucijalnu ulogu u procesu učenja kako se reorganizovati posle poraza. Borba za društvo po meri čoveka podrazumeva otvoreni horizont mogućnosti u koji, zahvaljujući dragoceno iskustvu socijalističke prošlosti, spade i renovirana vizija socijalističke budućnosti.” Baveći se dosad neotvaranim, ili bar nedovoljno konzistentno i sveobuhvatno, pitanjima osamdesetih godina jugoslovenske države, izložba u stvari propituje i današnju tranzicionu realnost jugoslovenskog prostora.

Niz studija slučaja: od logika avangarde, radničke klase i kapitala (Domagoj Mihaljević); položaja sindikata (Mario Reljanović); radničkih štrajkova (Grupa Borovo); stambenih politika (Iskra Krstić); poljoprivrednih izazova (Ivan Radenković i Maja Solar); institucionalizacije godišnjih odmora (Crvena) preko skretanja ka liberalnim pozicijama slovenačke omladine (Lidija K. Radojević i Ana Podvršić); kulturnih politika (Rade Pantić); književnim kulturnim politikama kroz NIN-ove nagrade (Boris Postnikov), kulturnih politika usmerenih ka radničkoj klasi (Artan Sadiku) i posebice u modnoj konfekciji “Astibo” u Štipu (Ivana Vaseva); do pitanja ženske emancipacije i reprezentacije žena na filmu (Doplgenger) – nova i stara istraživanja autora i autorki, postavila su pred kustose Vidu Knežević i Marka Miletića zahtevan zadatak vizuelne reprezentacije teksta, uz dodatne umetničke radove – o položaju jugoslovenskih radnika u Sloveniji danas (Srđan Kovačević); iseljavanju i migracijama radnika i radnica (Radnički video klub); sarajevskom listu Oslobođenje (Irena Pejić); industrijalizaciji u Nikšiću (Milivoje Krivokapić); kombinatu “Servo Mihalj” iz Zrenjanina (Milica Lupšor); slučaju Petrokemije i Kutine (Bojan Mrđenović); Galeriji umjetnosti nesvrstanih zemalja “Josip Broz Tito” (Centar savremene umjetnosti Crne Gore); pa likovne reprezentacije motiva razglednica Jugoslavije (Vigan Nimani); list Tekstilec (Filip Jovanovski); i umetnosti u Grand hotelu u Prištini (Majlinda Hodža).

Kako na početku izložbe KURS, zadužen za reprezentaciju svih radova, sam objašnjava – odlučili su se za kolažni pristup na četiri nivoa – prvi, zamišljeno povezanog friza koji prikazuje “situacije, narod i infrastrukturu iz perioda socijalizma”; drugi, ključnih rečenica uključujući statističke podatke; treći, u ramovima predstavljenih delova teksta istraživanja i arhivske građe, postera, fotografija i četvrti, poslednji, predmeta i artefakata koji stoje van zidova. Dodatni element koji je imao namenu poveznice čine stranice sarajevskog Oslobođenja koje direktno referišu na teme istraživanja.

Foto: Srđan Veljović

Foto: Srđan Veljović

Nemoguća misija

Bogatstvo svih tema i slučaja istraživanja, kao i ogromne produkcije projekta, nemoguće za predstaviti i u ovom kratkom prikazu izložbe, podjednako se čini ukinutim u samoj postavci. Naime, prostor paviljona Cvijete Zuzorić, iako simbolički bitan, nametnuo je ograničenja samoj izložbenoj izvedbi svojom veličinom i organizacijom. Na donjem nivou su suprotstavljena dva video rada – o reprezentaciji žena i položaju radnika danas u Sloveniji, tematski neskladna i prostorno neodvojena. Čini se da je upravo rad o Delavskoj svetovalnici Srđana Kovačevića mogao biti odličan polazni element postava no ovakvim rasporedom gubi na svojoj snazi – značaj uvođenja sadašnjosti u izložbu o prošlosti bio bi snažnije podvučen da je rad imao priliku biti izdvojen i prostorno.

Prvi sprat na kome se nalazi ostatak postava nažalost nema centralnu tačku čije bi postojanje omogućilo vizuelno razumevanje prvog sloja kolaža i kontinuiteta friza koji služi kao podložak. Uz nešto još sitnih tehničkih detalja, kao najveći nedostatak izložbe čini se prostorna nemogućnost bogatijeg prikaza izuzetnog materijala proizvedenog na samom projektu – posetioci se mogu dojmiti da su tek zagrebali površinu šta se, ne zaboravimo, ipak nadoknađuje pristupom publikaciji. Najbolje nadoknađen manjak prostora za izložbeni postav čini se da je postignut u radu Bojana Mrđenovića “Put stvaramo hodajući” gde je pored fotografija velikog formata na zidu, posetiocima na raspolaganje stavljen registrator čitave arhive autora kombinirajući arhivske fotografije, fotografije autora i isečke intervjua i tekstova o slučaju Petrokemija u Kutini. Takav pristup je dozvolio da se zaroni u opseg autorovog rada šta nas ostavlja željnim pri drugim studijama slučaja odnosno izloženim radovima.

Ipak, razumevajući ograničenost strukturnim uslovima (teškoće pronalaženja adekvatnog izložbenog prostora u Beogradu pa onda same organizacije paviljona, no izvesno i vremenskim i materijalnim ograničenjima), ovi nedostaci nikako ne utiču na to da ostaje dojam o najuspešnijoj izložbi o Jugoslaviji koja konačno uspeva pokrenuti kritike jugoslovenskog poretka, izbegavajući uniformni narativ i diskurs deklarativnih parola, davajući autorima prostora i za različite pozicije i poimanja na zadate teme. Komunikacija izloženih radova, no i više od toga proizvedenih istraživanja, sama stvara dijalog i time otvara prostor za neophodni no utemeljeni u pozicijama levice dijalog o Jugoslaviji. Možda i ta provalija centralnog dela izložbenog prostora upravo ukazuje na prazninu koju smo dosad imali u izložbenim praksama a koju izložba “Gradove smo vam podigli” upravo nadoknađuje.

  1. Kustosi – Vida Knežević i Marko Miletić; Domagoj Mihaljević, Artan Sadiku, Mario Reljanović, Grupa Borovo (Sven Cvek, Snježana Ivčić, Jasna Račić), Lidija K. Radojević, Ana Podvršić, Boris Postnikov, Iskra Krstić, Ivan Radenković, Maja Solar, Ivana Vaseva, Doplgenger – Isidora Ilić i Boško Prostran, Rade Pantić, Crvena – Ines Tanović i Boriša Mraović, Tanja Vukša, Vladimir Simović, Srđan Kovačević, Radnički video klub, Vigan Nimani, Irena Pejić, Milivoje Krivokapić (Kulturni centar Punkt), Milica Lupšor, Bojan Mrđenović, Filip Jovanovski, Centar savremene umjetnosti Crne Gore, Majlinda Hodža, KURS – Miloš Miletić i Mirjana Radovanović. Vizuelni identitet i arhitekturu izložbe osmislio je Andreja Mirić, a dizajn postavke i vizuelizaciju istraživanja potpisuju Miloš Miletić i Mirjana Radovanović (KURS).
  2. Tekst je skraćena i obnovljena verzija objavljenog članka u zborniku “Bilans stanja” Centra za politike emancipacije iz 2015. godine.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us