Mundijal, industrija, lopta i politika

font

Pored uživanja i uzbuđenja koje pruža ljubiteljima fudbala, Mundijal sve jasnije prikazuje i nacionalno mitotvosrstvo te interese raznih kapitala koji ujedno vešto prikrivaju položaj velike većine sportista i gledalaca.

Prvi put posle sedamdesetih godina Adidasova fudbalska lopta kojom se igra svetsko prvenstvo nije dobila nacionalizovano ime – vratilo se ono originalno i do sada nošeno dva puta: „Telstar“.1 No, svetsko fudbalsko prvenstvo svakako je daleko više no prostor da kompanija Adidas već pedeset godina brenduje i ribrenduje jedno te isto – fudbalsku loptu u crno belom paternu – baš tako dizajniranom eda bi se bolje videla na crno-belim televizijskim ekranima te 1970. kada je svetsko prvenstvo prvi put prenošeno na televiziji. Ipak, brending strategije nisu izbegle utvari nacije: font dizajniran za ovo svetsko prvenstvo udešen je upravo sa planom da se malko etnifikuje i ćirilizuje, a magovi marketinga su otišli čak i toliko daleko da ga – doduše ne baš neočekivano – nazovu „Dusha“, zazivajući onaj najdublji ruski (i sveslovenski) mit oko kojeg je ispleten i dobar deo ruske književnosti – najneuhvatljiviji od svih nacionalnih mitova, najotvoreniji za upisivanje svega i svačega i najzgodniji za svakakvu manipulaciju – „slovensku dušu“. Međutim, ovaj etnobrending nije, kako bi se na prvu loptu pomislilo, urađen pod dirigentskom palicom novoruske identitetske mašinerije: iako iz dalekog Portugala, marketinška agencija koja je dizajnirala font izgleda veoma dobro zna tehnike podilaženja nacionalnim mitomanijacima.

Između nacije i komercijalizacije

No, još je Ivan Čolović primetio da upravo sportski komentar zaodenut u nacionalnu mitologiju temeljno uokviruje i definiše jedan sportski događaj – u slučaju njegove analize sportsko nadmetanje je predstavljeno kao karakterologija naroda nastavljena sportskim sredstvima, aistorijski sukob civilizacija u malom, beskrajni šmitovski sukob nacija sveden na takmičenje na fudbalskom terenu.2 Potražimo li paradigmatski sukob sa ovog svetskog prvenstva – primer ćemo možda naći u utakmici Nemačke i Meksika. Panceri protiv Papričica, međutim, izdali su očekivanja pa su stereotipi „gvozdene discipline“ protiv „vrele krvi“ bili malko loše raspoređeni na samoj utakmici i disciplinovani meksikanci su očitali lekciju zbunjenom i razdraženom svetskom prvaku. Ali tako vam je to sa re-prezentacijom (pun intended) – uvek nešto ispadne iz težnje medija da formatiraju recepciju sportskog doživljaja.

Temeljni uticaj medija na sport možemo razumeti samo uzmemo li u obzir onu jedinstvenu moć koju imaju mediji: da definišu, kreiraju i proizvode ono što ispunjava medijski prostor, pre no da neutralno prenose (utoliko, „sportski prenos“ je samo model za sve ostale forme koje se bave ostalim društveno relevantnijim stvarima – političkim događajima, ekonomskim tendencijama i ostalim „nužnostima“). Stoga prvi režiseri televizijskih prenosa fudbalskih utakmica nisu ni mogli pretpostaviti da je sportskom događaju potrebno još nešto sem vizuelne recepcije pa možda ne treba da čudi da su se prvi televizijski prenosi odvijali bez komentatora (zaista, prava tehnika prenosa fudbalske utakmice je prenos za radio) ali samo kratkotrajno: kako se ispostavilo da su takvi prenosi bili malko dosadnjikavi – komentator je ubačen naknadno. Doduše time najavio i moguće tačke otpora, ali o tome nešto kasnije.

nemci

Ali tehnike formatiranja i reformatiranja sporta nikada nisu prestale da se razvijaju – uzmite za primer onih najnovijih i najsuptilnijih: HD slow motion na uplakanog ili razdraganog navijača okićenog banalnim nacionalnim simbolom. Ono što će promaći je da ova tehnička arhitektura formatira sportski događaj u temeljno depolitizovani i polit-korektni fudbalski diskurs; takmičenje radi takmičenja, samo pozitiva i optimizam, i pobednici i poraženi sve je to radost igre i ostale ne-previše-nezgodne teme.3

No, sve je do ključa u kojem posmatramo: usled svoje jedinstvene moći da temeljno (i nužno – nedemokratski) formatira doživljaj – pojava televizije koja je omogućila diseminaciju fudbala je ključna za razumevanje savremenih fudbalskih fenomena. Ukratko, kada je televizija počela da prenosi utakmice elitnih liga, zatim stranih, pa i međunarodnih takmičenja, nije više bilo potrebno po nedeljnu dozu fudbala odlaziti na lokalni teren – možete ostati i kući i dobiti je putem magične kutije pa televizijski prenos sam po sebi tako valja prvenstveno tumačiti kao tehnologiju koju valja posmatrati u različitim teorijskim ključevima. Stoga dajemo onaj marksistički: televizijski prenos fudbalske utakmice kao tehnologija u suštini je mehanizam autsorsovanja: utakmicu igra neko tamo a vi navijate ovde; navijač kao korisnik usluge i televizija kao transport; a sve zajedno kao raskidanje vernakularnog odnosa prema sportu ali i prokazivanje samog sporta kao dokolice te njegova transformacija u kapitalno efikasnu industriju te mehanizam koncentracije kapitala u elitnim ligama, elitnim klubovima i oko brendiranih igrača.

A kad smo kod korisnika, usluga, plaćanja i industrija, dajmo i neke brojke. Kao što je i sa ostalim velikim sportskim događajima, glamur svetskog prvenstva sakriva ogroman novac koji se valja u pozadini: u organizaciju ovog svetskog prvenstva – a po pravilu svako je svetsko prvenstvo skuplje od onog prethodnog – uloženo je više od 14 milijardi dolara, ali i pored svog tog silnog novca, organizator Mundijala je ranije ove godine u pomoć pozvao čak 17 hiljada volontera da budu dobrovoljno izrabljivani. Organizacija koja pruža institucionalni okvir za ovo takmičenje – FIFA – čak 65% prihoda ubira od prodaje TV prava, pa je na primer za ono pretprošlo uspela da inkasira najmanje dve milijarde dolara. Koliko je u pitanju osetljiva tema, govori i podatak da u Italiji po prvi put u istoriji televizija RAI nije otkupila prava za prenos mečeva, što je izazvalo i svojevrstan štrajk sportskih komentatora koji su u januaru odbili da komentarišu meč Juventus – Torino, čačkajući gorepomenuti lakanovski nedostatak koji postaje vidljiv kada se meč gleda bez komentara. Pritom, prst u oko je izgleda bila informacija da je sporna prava otkupila omražena medijska grupa Mediaset u vlasništvu još omraženijeg Silvija Belruskonija (koji biznisom uspeva tamo gde ne može politikom i obrnuto).

Ukratko: glamur i finansijska težina Mundijala prekriva neprijatnu stvarnost sportskih radnika nižih fudbalskih ešalona a televizija vam donosi lošu zamenu za sport kao dokolicu i još lošiju zamenu za vernakularni odnos sa sportskim događajem. Jer ono „još nešto“ što je formatiralo sportski događaj pre nego su režiseri ubacili sportskog komentatora bila je interakcija publike, vernakularni odnos sa timom na terenu, izvesna doza socijalne investicije. Stoga ako i tražimo odgovor na pitanje zbog čega je moguće da je fudbal – nekada igra potlačenih sa glavnom karakteristikom: kolektivnom igrom – postao zabava u kojoj se prvenstveno vrti novac; te od igre u kojoj je antifašizam bio temeljna vrednost postao često nosilac fašisoidnih i u najmanju ruku nacionalističkih političkih snaga – evo jednog mogućeg odgovora: vernakularni odnos zajednice prema „svom fudbalskom klubu“ raskinut je eda bi se omogućila reprodukcija kapitala koji se u nj ulaže.

Između roze kopačke i nostaligije

No, interesi reprodukcije kapitala kao osnovni mehanizam ove promene često će izmaći uobičajenoj nostalgiji za vremenima „kad se igrao pravi fudbal“ – kod nas destilovanom u popularnom filmu „Bog te video, Montevideo“. No, nostalgija je uvek žal za mitovima, konstruktima i izmišljenim objektima nostalgije te je prvenstveno stavljena u funkciju politički veoma savremenih potreba. A i za to nam najbolji primer daje upravo gorepomenuto filmsko ostvarenje: ekranizacija utakmice između Jugoslavije i Brazila prikazuje ekipu Jugoslavije u crvenim dresovima dok Brazilci igraju u ikoničkim žuto-plavim. Reprezentacija Jugoslavije, međutim, na tom je prvenstvu nastupala u (danas omraženim) plavim a ekipa Brazila u belim. Brazil je u žuto plavim dresovima počeo igrati tek od 1950. godine. Ispada dakle, da je stvar u upornom i istrajnom ulaganju u simuliranje i izmišljanje emocionalne investicije u konstruisane idole i mitove.

Pa, kako je intimni odnos navijača sa svojim reprezentacijama tek jedan simulirani odnos – pre no što novac počne da teče, potrebno je podići tenziju i podgrejati navijačku krv. U očekivanju samog prvenstva pozornost medija na fudbalske teme naglo porasla a nedeljama unapred moralo se dati u pripremu publike: tako je na javnom servisu dobar deo emisije „Tako stoje stvari“ još sredinom maja bio posvećen nastupajućem fudbalskom prvenstvu. No, sportski izveštaj je po svemu sudeći počeo da prolazi kroz svoju terminalnu fazu, obzirom da je ovaj bio formatiran pre kao biznis riport. Barselonino tržište, promena poslovnog fokusa sa Južne Amerike na Afrički kontinent, navijači kao konzumenti, igrači kao proizvodi.

I tek kada je sport formatiran kao biznis, postaje vidljiva prava priroda savremenog sporta (i Mundijala). Nema nikakve sumnje da je proces selektovanja reprezentacija duboko obeležen potrebama „moćnih igrača na tržišnom terenu“ i iskorak iz klupskog fudbala u kojem je dominacija nekoliko liga i klubova već davno zabetonirana i nije neki iskorak; a da selidba iz uobičajenog klubskog konteksta ne znači i beg od radijacije kapitalističkih odnosa i njegove inherentne mu hijerarhije i pored toga što se takmičenje nacionalnih reprezentacija predstavlja kao onaj romantičniji od dva fudbalska modusa.

Jer, formatiranje fudbalskih heroja sa osnovnim karekteristikama medijskog proizvoda ni u kom slučaju nije slučajni nusproizvod: teško je tu navigirati se unutar dileme gledamo li igru dobrog fudbalera ili manipulaciju dobrim brendom4 – posebno imajući u vidu estetsku arhitekturu koja ih isporučuje upravo u formatu „dobrih momaka“ sa zdravim duhom u zdravom telu – samo dok su politički ispražnjeni (uz izvesna iskliznuća kao što je odbijanje reprezentacije Argentine da igra pripremnu utakmicu sa Izraelom – koja opet, globalni medijski mejnstrim nije znao kako da hendla pa je i vest prošla tek kao marginalna te je iskorišćena tek da Leo Mesiju „najboljem fudbaleru današnjice koji nikako da opravda ovaj epitet“ doda patinu filantropije – jer koga, uostalom, briga za neke tamo Palestince, osim ukoliko mogu da podrže neki brend).

Ali izbacite politiku kroz vrata, ona će se vratiti kroz prozor i to u najgorem mogućem obliku: u obliku nacionalnih fetiša. Jer ako je verovati istom novinaru sa RTS-a, desilo se nešto krajnje čudno: fudbal jeste raskinuo vernakularne fudbalske odnose, ali je dobacio bezobrazno visoko u sveti (kvazi) vernakularni odnos – naciju – i njenu bolnu tačku – fudbalsku reprezentaciju (Engleske, da budem precizan). Ako je verovati komentatoru, upravo je deregulacija takmičenja (očitovana u liberalizaciji odnosa unutar Premijer lige te stvaranje velikog marketinškog konglomerata od nje) dovela do situacije u kojoj engleski igrači teško dolaze do izražaja, treninga i prakse. I evo paradoksa, sada javnost od premijer lige traži regulaciju ne bi li se sakralizovana nacija i njen „ponos“ spasili.

Insert iz filma "Montevideo Bog te video"; Izvor titlovi.rs

Insert iz filma “Montevideo Bog te video”; Izvor titlovi.rs

Politike sudijske greške

A kad smo kod regulative, svakako je najviše oduševljenja na ovom prvenstvu unela VAR (Video Assistant Referees) tehnologija (sudije, stigla je vaša zamena) koja za cilj ima smanjenje ljudskog faktora; najavu univerzalnih i automatskih pravila istih za sve. Globalna ekonomska dinamika u malom, dakle: univerzalna pravila, arbitar kao neutralni automatski mehanizam.

No, izbacite i regulaciju na vrata, i ona će se vratiti kroz prozor, pa je tako i na ovom fudbalskom prvenstvu. Sudijska zviždaljka i pozornost za oštrinu startova izgleda precizno prati gorepomenutu medijsku kofiguraciju fudbalskih zvezda, pa em verno odgovara na medijski konstrukt skrojen sportskim komentarima koje je analizirao Čolović (mašine protiv prirodnog talenta) em odgovara na potrebe zanimljivosti drugog dela prvenstva. Tako komentatori uveliko prigovaraju nedostatak žutih kartona na prvih nekoliko mečeva – navodno da bi se izbegli izostanci zvezda u situaciji u kojoj zvanična regulacija još uvek nije tretirala ovaj problem kao u Ligi Šampiona gde se žuti kartoni brišu pre eliminacionih krugova. Uokviren u simboličku reprezentaciju dominacije, sudar nacionalnih ekipa zapravo je bliska refleksija one dominacije koju imamo u klubskom fudbalu i preferencija agencija koje fudbalere proizvode kao brendove.

 

  1. Ali izgleda da je Adidas više pazio da lopte uspešno brendira no da ih valjano naduva. I veliki broj igrača i veliki broj gledalaca je primetio nezadovoljavajuće performanse očitovane u čestim zamenama na utakmicama što je uzrokovalo veliku pozornost medija, veoma osetljivih na teme marginalne važnosti.
  2. Doduše, valja podsetiti da je u pitanju unuverzalni antropološki fenomen: počev od antropološkog mita, preko dečijih filmskih ostvarenja (na primer „Space Jam“) pa preko nešto ozbiljnijih (Terminator 2) i sve do vrhunskih književnih ostvarenja (Antigona) – svi oni igraju na konstitutivni sukob „prirodnog“ i „veštačkog“, „prirode“ i „steroida“, ljudi i mašina.
  3. Hajdemo i informacije iz registra marketinških bizarnosti: maskota prošlog svetskog prvenstva bio je armadiljo Fuleco koji ime duguje kombinaciji „fudbal“ i „ekologija“. Dakle država koja zarad hiperproizvodnje govedine godišnje uništava hiljede kvadratnih kilometara prašume pola imena maskote je dodelila ekologiji. „Podizanje svesti“ at its best. No doskočili su demonstranti koji su pre svetskog prvenstva organizovali seriju uličnih demonstracija protestvujući protiv ležernosti kojom je Brazliska vlada ulupava novac u organizaciju Mundijala, a škrtari ga kada bi trebalo obezbediti obrazovni sistem, zdravstvenu zaštitu ili dostojno stanovanje miliona siromašnih Brazilaca pa su Fulecoa okitili prepoznatljivim cilindrom – nepogrešivim simboličkim označiteljem buržoazije – i ostalim simbolima pohlepe.
  4. Naravno, reprezentacija Srbije nikakav izuzetak a primer jednog od fudbalera može poslužiti kao paradigma.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us