Vrati pa se klati: o dužničkom ropstvu

bra_6526_1

Uvođenjem institucije privatnog izvršitelja, a potom i institucije notara, vlasti nastavljaju sa praksom deregulacije sistema pravosuđa, odnosno smanjivanjem uloge države kao posrednika zakona. Tako se sada odnos potražioca, dužnika i uterivača prepušta tržišnoj (ne)regulaciji, što će za posledicu imati privilegovanje i jačanje društveno-ekonomskih pozicija onih malobrojnih (potražioca) koji već imaju novac a deprivilegovanje većine populacije – bilo da su u svojstvu potražioca ili dužnika – koja već živi loše.

Nakon što je sredinom 2012. legalizovala instituciju privatnog izvršitelja, država je vonj uterivača dugova pokušala da rasprši tehnokratskom dosetkom: marketinškom kampanjom. Tako su se poslednjih meseci mogli videti plakati na kojima se izvršitelji predstavljaju kao ključni zupčanik u clockworku, ključni element „društva kao mehanizma“, onaj zupčanik koji će „sistem“ odglaviti ‒ moto kampanje je „za sistem koji radi“. Primetno je, međutim, da su na reklami kojom se izvršitelji proizvode u element „sistema koji funkcioniše“ simbolički zupčanici stavljeni u položaj u kojem se fizički ne mogu okretati, pa ni činiti funkcionalan sistem. Izvršitelji su, ako bismo simboliku s plakata ispratili do kraja, uglavili i zaglavili mehanizam. Bez obzira na to da li je ovo posledica nepažnje autora kampanje ili njihove subverzivnosti, sasvim je jasno da je podsvesno progovorilo, i taj je momenat razotkrio ideološku pozadinu celog projekta. I ova kampanja igra na kartu razumljive ali demagoške težnje za „funkcionalnim“ društvom. Ono što reklama jezikom skriva, ali slikom ‒ namerno, podsvesno ili slučajno ‒ otkriva jeste da nema društva koje funkcioniše kao uigran sistem kotača: nešto/neko uvek prezupči, uvek negde postoji višak a negde manjak, nešto je uvek već nefunkcionalno pa tako nema ni tačke čistog računa.[1]

Međutim, „sistem koji funkcioniše“ često se ispostavlja kao ništa drugo do opasna utopijska[2] ideja ili najobičnija politička manipulacija koja nudi nešto samo naizgled zdravorazumsko, a zapravo ništa drugo sem demagogije koja krije opasne političke i socijalne projekte.

Istorija dugovanja nipošto nije istorija nepromenljive i aistorijske kategorije, niti se ona iscrpljuje simplifikacijom duguješ‒vrati: način na koji se ono shvatalo, na koji se dug nije ili jeste vraćao veoma je promenljiva istorijska pojava. Kategorija duga predstavlja jedan od temeljnih društvenih odnosa i sasvim bi se lako mogao braniti stav da sistem međusobnih manje ili više ekspliciranih i kvantifikovanih dugova čini tkivo društva, te da bi bez dugovanja društvo nestalo. Poznata je praksa cikličnog oprosta duga, zapravo karakteristika svih društava u ovom ili onom obliku, koja se pogrešno smešta u biblijska vremena. Da ne pominjem koliko je pitanje vraćanja duga zapravo moralno i etičko pitanje, te se na njega ne može dati definitivni odgovor, posebno u slučajevima kada vraćanje dugova podrazumeva trajnu socijalnu, pa i egzistencijalnu katastrofu za dužnika[3] ‒ nije ni čudo što svako društvo kreditore gleda ispod oka. I nisu se kamata, dugovanje, uterivanje dugova i slična pitanja slučajno našla kao jedna komponenta reformacije, jer tu nešto jeste zaista bitno. Pa nije čudo ni to što ga je Katolička crkva tretirala kao greh, niti to što je Žan Kalvin želeo da ga vidi rehabilitovanog, niti to što i dan-danas podstiče rasprave i (moralne) dileme. Upravo iz tog razloga ponekad izgleda jako teško misliti o (ne)moralnosti i/ili (ne)etičnosti duga (uz to i pitanje: da li je tu nemoralan dužnik ili kreditor?).

Dug kao apstraktno filozofsko-teorijsko pitanje jedna je stvar, a policy pristupi rešavanju nekih problema u konkretnom društvu potpuno druga, i često se upravo kroz njih mogu dokučiti strukturni uzroci takozvanih reformi. Problem nenaplativih dugovanja, generisan projektom radikalnog osiromašenja stanovništva, a zatim i generisanjem neefikasnosti sudskog sistema smanjivanjem broja zaposlenih, Srbija rešava autsorsingom ‒ gorepomenutim legalizovanjem institucije privatnog izvršiteljstva, iza čijeg se eufemističkog naziva faktički krije ‒ nekad stvari treba nazvati pravim imenom ‒ uterivač dugova. Logika je prosta(čka): pošto su sudstvo i ostale redovne institucije države neefikasne u naplaćivanju dugovanja, to će se rešiti tako što će se dozvoliti da privatni kapital uteruje dugove i naplaćuje svoje usluge. Sem što spada u onu kretensku logiku po kojoj zločin koji se legalizuje prestaje to da bude, demagogija je posve neoliberalna: privatni kapital je inherentno bolji od države, pa otuda i proces privatizacije državnih ingerencija, ovoga puta dela sudskog sistema zaduženog za naplaćivanje potraživanja.

Nakon deregulacije, praktično funkcionisanje modela počelo je 2012. godine. Privatni izvršitelji, kao i notari, dobijaju državnu licencu da vrše naplatu neplaćenih računa ili plenidbu imovine na osnovu dokumentacije ‒ verodostojne isprave, što može biti neplaćen račun, tapija ili nešto slično. Dakle, isto što bi trebalo da rade i sudske institucije ‒ što samo po sebi otvara pitanje: zašto jednostavno nisu povećani kapaciteti sudova? Nekoliko činjenica odmah možemo zabeležiti: privatnih izvršitelja prvo su se latila javna komunalna preduzeća ‒ unapred optužena za neefikasnost i traljavost ‒ i banke, koje se privatnim izvršiteljima obraćaju kada treba naplatiti dugove. Plaća se avansno, ali se konačna cena usluge uspostavlja dužnicima kroz plenidbu ili skidanjem s računa. A privatni su se izvršitelji latili posla da dugovanja prvo naplate od siromašnijih građana. Ovo je omogućeno jednom pervertiranom (ne)regulacijom po kojoj se odnos potražioca, dužnika i uterivača ostavlja tržištu. Tako, em javna preduzeća i banke praktično diskreciono biraju izvršitelje, em izvršitelji imaju praktičnu mogućnost da biraju predmete po kojima će postupati. Pervertiranom, jer je sasvim izvesno da će prvi i jedini ciljevi izvršitelja biti oni koji su ekonomski i politički nemoćni i/ili nesposobni da se odbrane od izvršitelja i njihovih zloupotreba, kojima su tržišno skloni. Tako su izvršitelji navalili na najranjivije, pa su zloupotrebe redovna pojava: izvršitelji plene imovinu ili s računa dužnika skidaju novac i naknadu za rad iako je dug otplaćen ili reprogramiran. A pošto eventualni prigovor nema suspenzivno dejstvo, da biste novac vratili, potrebno je unajmiti advokata, pokrenuti postupak, sačekati rezultat kroz redovni sud ‒ pa vi terajte mak na konac s nekoliko hiljada dinara mesečnih prihoda.

Jedino što je stajalo na putu nezakonskim ili parazakonskim plenidbama imovine, nasilnim naplatama i sličnim praksama bila je zakonska procedura koju su državne službe morale da poštuju. Tako se proces uvođenja privatnih izvršilaca naplate duga ispostavlja kao strategija zaobilaženja zakonom zagarantovanih prava i države kao posrednika zakona. A izvršitelji su svakako, po prirodi tržišta, profita, a bogami i prirodi uterivača dugova, sasvim raspoloženi da zaobiđu zakon. (De)regulativa je po svemu sudeći maherski vešto izopačena tako da novi mehanizam donosi profit samo nekima (onima koji imaju sreću/vezu da dobiju privilegovani status izvršitelja, pa da ih neko „diskreciono izabere“), i to samo od nekih (ekonomski i/ili politički nezaštićenih). Utoliko su privatni izvršitelji, što se tiče najsiromašnijih socijalnih slojeva, deo dvostrukog procesa socijalne segregacije: s jedne strane se privileguju potražioci koji imaju novca da avansno plate izvršitelje (a deprivileguju se oni koji imaju potraživanja a nemaju novac), a sa druge se deprivileguju oni dužnici koji su već ranjivi (logično, privileguju se tako dužnici koji imaju mogućnost parazakonske, čitaj finansijsko-političke zaštite). Kao i kod svakog drugog dugovanja ‒ ukoliko ste nemoćni i dugujete nekom moćnom, nadrljali ste; ukoliko ste nemoćni i vama duguje neko moćan, opet ste nadrljali. Stanje duga je po svojoj prirodi nesimetričan odnos, pa samim tim postaje mehanizam reprodukcije socijalnih i klasnih razlika, a privatni su izvršitelji tek jedna od poslednjih tehnokratskih izmišljotina za održavanje klasnog i socijalnog statusa kvo.

Dakle, neoliberalizam nam još jednom odigrava mađioničarski trik u kojem se ni iz čega stvara nešto (profit) upisivanjem demijurške moći u privatni kapital. Ali kao i kod svakog mađioničarskog trika, fora je u onome što se ne vidi: profit, naizgled ni iz čega, stvoriće se na račun onih koji nemaju fizičku, političku ili ekonomsku moć a kojima je država svojim povlačenjem ukinula i ono što bi morala da obezbedi: zakonsku zaštitu. „Para na paru ‒ vaške i uterivači na fukaru“ izgleda nije nikakva „prirodna“ niti „zdravorazumska“ stvar, već je jedan konkretan politički projekat čiji je cilj zaglavljivanje klasne i socijalne pokretljivosti.

1 A ni duge ljubavi.
2 A nečija utopija uvek je distopija nekog drugog.
3 Tvrdoglavo naplaćivanje potraživanja nužno će završiti u ovom ili onom obliku dužničkog ropstva ‒ prema zemljoposedniku u Pakistanu ili prema banci, posve je svejedno. Ukoliko tražimo globalno rešenje problema dužničkog ropstva, eto ga: otpisivanje dugova.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us