Ko se boji duga još, duga još

foto_tinyviking

foto: tinyviking

Stvaranjem moralne panike u javnosti ekonomska i politička elita dolazi do opravdanja za niz poteza koji najveći broj građana dovode do granice siromaštva. Tako se predstavljanjem iskrivljene slike o javnom dugu ili javnom sektoru u javnosti konstruiše predstava o nužnosti sprovođenja mera štednje i privatizacija u kojima se vlasti predstavljaju kao spasioci javnog interesa. Ipak, to nisu „nužni“ ekonomski, već politički potezi preraspodele društvenog bogatstva.

„Srbija se svake sekunde zadužuje 121 evro“, „Javni dug Srbije raste milijardu dinara dnevno“, „Javni dug do kraja godine 70% BDP-a“, „Bolni rezovi ili siguran put u bankrot“… Ovo su sve naslovi iz srbijanskih medija. Naravno, ovo je samo nekoliko reprezentativnih, međutim ni ostali naslovi u vestima koje prate tematiku spoljnog duga nisu bitno drugačiji. Svi su bombastični i senzacionalistički. I svi šire moralnu paniku.

Šta je uopšte moralna panika? Najkraće se može opisati kao izazivanje straha kod opšte populacije u vezi s nekim fenomenom, a koji je predstavljen kao pretnja zajednici, društvenom ili državnom poretku ili normama. Naravno, ovaj fenomen nije vezan isključivo za savremeno društvo, već je transistorijski. Njegova specifičnost danas je vezana za postojanje masovnih medija koji imaju ključnu ulogu u širenju panike. Moralna panika nastaje u međusobnoj interakciji javnosti, medija i interesnih grupa. Naravno, tu su i moralni aktivisti, branitelji određenog skupa vrednosti i ideja, pa na samom koncu, i ideologija.

Moralna panika se vezuje za istiniti događaj, ali se slika i tumačenje tog događaja, kao i njegovih uzroka i posledica, preko medija iskrivljuju i preuveličavaju. Time se u javnosti izaziva panična reakcija na neobjektivne predstave i medijski senzacionalizam. Postoji i tendencija da je širenje moralne panike češće u društvima u kojima vlada kriza ma koje vrste. Jednom kada se panika raširi, sledi reakcija predstavnika društvene kontrole. U Srbiji je, kao što je već bilo reči, moralna panika (između ostalog) vezana za visinu i rast spoljnog duga, koji se uglavnom iskazuje u proporciji s bruto domaćim proizvodom (BDP). Tako smo mogli da čujemo da idemo ka bankrotu, da smo prezaduženi i da je stezanje kaiša neminovno. Kao što je već naglašeno, panika je vezana za istinit događaj, ali njime se manipuliše tako da se slika o događaju iskrivi. Šta to može da se iskrivi kod ekonomskih pokazatelja kao što je udeo duga u bruto domaćem proizvodu jedne države?

Sâm bruto domaći proizvod jedan je vrlo nesavršen pokazatelj stanja u kojem se nalazi privreda, a time i društvo. Najjednostavnije rečeno, on predstavlja ukupnu vrednost proizvedenih roba i pruženih usluga u ekonomiji jedne države u određenom vremenskom periodu. Ali BDP nam ne govori ništa o tome ko raspolaže novostvorenom vrednošću i kontroliše je, to jest kakva je raspodela, kolika je razlika u dohocima, nejednakostima. Za to nam je potreban Đini koeficijent. Ne govori nam ništa o kvalitetu života, negativnim posledicama privredne aktivnosti (kao što je npr. zagađenje) itd. Rast BDP-a ne govori ništa ni o tome da li se društvo razvija. Tako smo imali situaciju da je u Srbiji u periodu od 2001. do 2008, to jest do početka svetske ekonomske krize, BDP rastao stopom od 5% godišnje, ali su rasle i nejednakosti, nezaposlenost i siromaštvo. Još jedan problem s BDP-om je što ne obuhvata celokupnu ekonomsku aktivnost, jer ne obuhvata ono što nije izašlo na tržište, što nije razmenjeno za novac. Tipičan primer u Srbiji je domaća rakija. Reč je o novostvorenoj vrednosti koja se ili koristi samo za sopstvene potrebe ili prodaje ali ilegalno, i ne ulazi u obračun države. Takođe, u ekonomsku aktivnost ulaze i one aktivnosti koje su nekada zabranjene zakonom, kao što je proizvodnja i stavljanje u promet narkotika, prostitucija itd. Zbog toga su neke države rešile da i takve aktinosti uračunaju u svoj BDP, iz prostog razloga da bi ga povećale, iako se ništa novo nije desilo u njihovim privredama. Razlika je samo u obračunu. Ovaj potez bi nekim zemljama povećao BDP i do 5%. Velika Britanija će u svoj obračun uvrstiti prostituciju i trgovinu narkoticima, dok će Italija, pored toga, uvrstiti i šverc. Čak i razvijenim zemljama, kao što su pomenuta Velika Britanija ili Nemačka, ova nova računica odgovara jer se i njima javlja deficit u budžetu pa moraju da se zadužuju.

Zašto je ovo bitno? Pa zbog udela duga u BDP-u. S uvođenjem u obračun raznih aktivnosti koje po svojoj prirodi jesu privredne, ali nekada i ilegalne, povećava se BDP jedne države. Kada se poveća BDP a nivo duga ostane isti (ili se poveća manje nego što se povećao BDP s pomenutom intervencijom), udeo duga u BDP-u pada. Time se stvara privid da je dug manji. Nije, dug je isti, samo je količnik drugačiji. Ovo je jedan dokaz da je udeo duga u BDP-u takođe neadekvatan pokazatelj. Drugi dokaz o ovome ćemo dobiti ako uporedimo u kakvom su stanju u ovom pogledu neke države iz regiona, ali i sveta.

Početkom 2014. godine, javni dug Srbije iznosio je 63,8% BDP-a. U istom periodu, javni dug Bugarske je iznosio 18,9%, a Bosne i Hercegovine 28,3% BDP-a. Nemačka je, s druge strane, imala dug od 76,5%, a Austrija 74,5% BDP-a. Ovi podaci govore dve stvari. Prva je da udeo duga u BDP-u ne govori ništa o kvalitetu života ili stanju privrede. Bugarska je ovde odličan primer. Iako ima veoma nisku stopu zaduženosti, Bugarska proživljava društvenu katastrofu. Stopa samoubistava je među najvišima u Evropi, a glavni uzrok je siromaštvo. Kao najveći udar na džep građana Bugarske, koji je izazvao drastičan pad već lošeg životnog standarda, navodi se enorman rast cena električne energije uzrokovan liberalizacijom tog tržišta. Ovi pogoršani uslovi vodili su epidemiji samoubistava. Ali bez brige, državne finansije su zdrave.

Druga, možda bitnija stvar koju nam govore ovi podaci jeste da je pitanje zaduženosti i pitanje visine udela duga u BDP-u političko, a ne ekonomsko pitanje. Nemačka, sa svojom stopom javnog duga od 76,5% BDP-a, već uveliko krši Mastrihtski sporazum, koji propisuje da javni dug ne sme biti veći od 60% BDP-a. Ali ko će da sankcioniše Nemačku zbog kršenja međunarodnog sporazuma? Bugarska? Grčka? S druge strane Atlantika, udeo duga u BDP-u Sjedinjenih Američkih Država iznosti 101,5% BDP-a. Ali Nemačka i SAD mogu da imaju takav spoljni dug zato što su političke, ekonomske i, na koncu, vojne sile. I sad, kakve to sve veze ima s moralnom panikom i medijima?

Već je neko vreme jasno da vlast u Srbiji izvor svog legitimiteta traži u EU (čitaj: u Nemačkoj), a ne kod svojih građana. Državama kao što su Srbija i Bugarska sprovođenje mera štednji i neoliberalnih reformi nametnuto je spolja, sve u cilju ispunjavanja nekih arbitrarnih kriterijuma. Ti kriterijumi se u suštini svode na to kako državno i društveno uređenje treba da izgleda, kakva treba da bude ekonomska politika, u koju spadaju monetarna, fiskalna, carinska, politika dohotka i druge. Taj model se nameće bez obzira na to kakve negativne efekte može imati. Svim državama se propisuje isti lek, iako ih muče različiti problemi. Onog trenutka kada se nametnu mere štednje i neolibralne reforme, interesne grupe unutar političke elite, u sprezi s medijima, počinju da šire moralnu paniku u javnosti. Kada se raširi moralna panika da je dug preveliki, ili da je javni sektor prevelik i da previše košta, širi se iskrivljena slika stvarnosti. Moralni aktivisti tada okupiraju medije, a u konkretom slučaju brane politku štednje i rasprodaje javnih dobara koja, navodno, mora da se sprovede. A kada se slika o nekoj realnoj pretnji raširi, nastupa reakcija društvene kontrole, u ovom sučaju vlasti. Vlast sebe predstavlja kao poslednju liniju odbrane novih društvenih vrednosti kao što su slobodno tržište, preduzetništvo i deregulacija ‒ rečju, vrednosti neoliberalne anglo-američke države. Setimo se samo lamentiranja Aleksandra Vučića što među Srbima nema protestantske radne etike. To otvara mogućnost da se opravdaju rezovi u socijalnim davanjima, penzijama i drugim prihodima građana, kao i da se javni sektor uništi i rasproda.

Kao što je pomenuto na početku, moralna panika se uvek temelji na nekom istinitom događaju, ali se on javnosti predstavlja neobjektivno. Poenta je da se stvarnost odvoji od fikcije. Širenje moralne panike daje mogućnost da se sprovode nepopularne mere iako ne postoji objektivan razlog za njih. Istina, javni dug Srbije nije mali. Ali nije ni preveliki. Na koncu, nije problem zaduživanje, problem je šta se s tim novcem radi. Ako se, kao do sada, samo upumpava u potrošnju ili daje kao subvencija stranim korporacijama, to će biti ogroman problem. Ali ako se investira u proizvodnju i infrastrukturu pod javnom kontrolom, onda će se višestruko isplatiti. Ne treba primenjivati unapred date modele (kao one koji se nameću) već treba napraviti model prilagođen specifičnoj situaciji u kojoj se država i društvo nalaze. I na kraju, vrlo jednostavan zaključak ‒ ne treba primenjivati politiku koja će štetiti velikoj većini građana.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us