Ruso u Prizrenu

Nedovršena pravoslavna crkva u Prištini; Foto: Marko Miletić

Nedovršena pravoslavna crkva u Prištini; Foto: Marko Miletić

„Pregovori Beograda i Prištine“, tačnije razgovori vlastodržaca u dve zemlje uz tutorstvo svetskih moćnika i interesnih grupa, su došli u fazu kada i s jedne i s druge strane možemo čuti puno krupnih reči. Te velike ideje i „napori“ političara prikrivaju ono što su stvarna pitanja – šta stanovništvo zapravo oseća, šta hoće i sa kim?

Mnoga sećanja vežu me za Prištinu. Kao klinac, provodio sam tamo deo svakog školskog raspusta. Od brojnih sećanja upečatljivo mi je ostalo jedno koje može ovde poslužiti kao svojevrstan šlagvort za ono što želim da iznesem kao glavnu tezu u vezi s „kosovskim pitanjem“. Nisam imao više od deset godina, i igrao sam se ispred nanine zgrade sa svojim bratom od tetke. Nekada se ta ulica zvala Goleška, danas je to Redžepa Lucija. Oni koji poznaju Prištinu znaće da je reč o samom centru grada, ulici koja izbija na ozloglašenu stanicu policije s donje strane i seče glavno šetalište (Majke Tereze) s gornje strane. Obojica, brat i ja, bili smo u nekakvim papučama i šutirali loptu jedan drugom. Ujednom, pojavila se grupa dece i neko vreme su pored nas šutirali svoju loptu, po prašnjavom terenu ograđenom nekakvom žbunastom ogradom. Jedan iz te grupe ubrzo nam je prišao i upitao.

Oćete da igramo fudbal Srbi–Albanci?

Kao iz topa odgovorili smo da hoćemo i brzo otrčali kući da se preobujemo u patike dostojne tako važnog meča. Rekao sam mami i nani o čemu je reč, nazuli smo patike i dobro ih zategli.

A za koga vi igrate, usput me upitala mama.

Pa za Srbe, odgovorio sam bez mnogo premišljanja, a mama se nasmejala, ne bez razloga.

Tek kad smo sišli shvatio sam da je nas dvojica, a ovih ostalih mnogo više, pa sam pomislio kako će nam Albanci morati pozajmiti kojeg igrača! Srećom, u međuvremenu su dečaci pronašli još dvojicu Srba, neku braću iz Loznice čija je baba stanovala prekoputa. Falio nam je još samo jedan. Najmanji u albanskoj ekipi rekao je da će on preći kod nas, i stavili smo ga, naravno, za golmana. Albanci su delovali zadovoljno jer je to očigledno bila njihova najslabija karika. Mališa je imao možda četiri ili pet godina. Tu smo utakmicu ipak pobedili zahvaljujući talentu našeg veznog reda, ali i požrtvovanosti našeg mladog ali nadahnutog golmana.

Godinama kasnije postao sam svestan političke situacije na Kosovu. Ta me je svest nekoliko puta u proteklih desetak godina ponovo vodila tamo. U Ulici Redžepa Lucija, bivšoj Goleškoj, nema više prašnjavog terena. Sada je to centralna ulica s kafićima raspoređenim gušće od onih na Obilićevom vencu u Beogradu. Mnogo se štošta još tu promenilo. Da ne počinjem od „stoleća sedmog“, promenilo se zbog mnogo čega o čemu ovde nemam prostora da govorim, a tiče se kojekakvih persona od Rankovića do Miloševića.

Moje sećanje ne seže dalje od Miloševića, pa mi je prva asocijacija na taj period dečak koji baš tu negde u Goleškoj ulici na podu prodaje cigarete i kojekakve džidža-bidže, a srpski policajac mu te cigarete najpre šutne, a onda ga dok je ovaj još u sedećem položaju gurne svojom cokulom i preplaši stiskom za ruku i još jednim odgurivanjem. Sećam se pognutog lica tog dečaka koji je, kao i ja koji sam tome svedočio, imao ne više od sedam ili osam godina.

Promenilo se i zato što je sistemsko ugnjetavanje Albanaca proizvelo nuspojave ne samo u srpskoj vlasti već i u samom kosovskom društvu. Kako to obično biva, oni koji su ratovali za nezavisnost (UČK u ovom slučaju) došli su u priliku da to debelo naplate. Neki to naravno iskoriste, a neki ne. UČK je priliku iskoristio. Velikom broju Srba naplatili su tako što su ih proterali i vršili zločine nad njima, a Albancima tako što su im doveli nove vladare a sebe ustoličili kao kompradorsku elitu. Kosovo je postalo protektorat, i tamošnje stanovništvo je toga svesno. Srbija je izgubila, međutim, svako pravo da o tome govori kao o nečemu što bi njoj išlo u prilog kada agituje protiv kosovske nezavisnosti. Ona je izgubila kosovsko društvo, gurnuvši ga od sebe političkim i drugim progonima i zločinima nad Albancima devedesetih. To kosovsko društvo je izolovano i bez mogućnosti da lako putuje (zbog viza), i još uvek je neprestano izloženo neprijateljskom tonu iz Beograda. Mladi su se u potpunosti ulili u albanski kulturni prostor koji prelazi granice Kosova, baš kao što se bivši ex-jugoslovenski kulturni prostor širi duž govornog prostora, a ne duž nacionalnih granica. Ne čudi otud naslanjanje na Albaniju kao neku vrstu utočišta, kao jedno od retkih mesta gde se može putovati i zemlje u kojoj se govori isti jezik. Ne čudi ni masovna upotreba zastave Albanije, dvoglavog orla kao simbola, jer je kosovska državnost stvar međunarodnog, a ne unutrašnjeg faktora – počevši od zastave pa nadalje. Srbija, sa druge strane, želi da „vrati“ pod svoje okrilje jedno društvo koje se i kulturno i politički potpuno okrenulo na drugu stranu.

Ulica Majke Tereze, Priština; Foto: Marko Miletić

Ulica Majke Tereze, Priština; Foto: Marko Miletić

S kim i o čemu razgovarati?

Koji bi onda, imajući sve ovo u vidu, mogao biti politički suvisao plan za Kosovo iz beogradske perspektive? Za sada su na stolu, za kojim Beograd sȃm sa sobom slaže pasijans: podela, „razgraničenje“ i status quo iliti „zamrznuti konflikt“.

Pretpostavljajući da su čitaoci upoznati sa obrisima sva tri potencijalna „rešenja“ o kojima slušamo prethodnih meseci, preskočiću kritiku tih opcija i odmah preći na sopstveno stajalište. Ono ima dva stuba. Jedan se tiče nalaženja partnera na Kosovu s kojim bi se dalo konstruktivno razgovarati, a drugi se tiče konkretnog predloga s kojim bi Beograd mogao započeti taj konstruktivni dijalog. Oba stuba pretpostavljaju fundamentalnu promenu balansa političke moći unutar same Srbije, o kojoj sam nedavno pisao. Najpre, situacija na Kosovu daleko je od idilične sve i da nema Srbije kao remetilačkog faktora. Zemljom vladaju klanovi političara najblaže rečeno sumnjive prošlosti. Premijersko mesto drži Haradinaj s jedva desetak posto podrške, a na mestu predsednika je Tači, koji je odavno postao sinonim za (ratno i posleratno) profiterstvo i korupciju. Najpopularniji političar na Kosovu nije stoga niti jedan od ove dvojice, već (po istraživanjima) Aljbin Kurti, lider „Samoopredeljenja“. Njegova lična popularnost, međutim, veća je od popularnosti partije koju predvodi, pa stoga dosad nije uspeo da kapitalizuje tu prednost. Razlog je dvojak. S jedne strane, predsednički izbori na kojima bi eventualno mogao da porazi svoje protivnike tom ličnom popularnošću nisu direktni, već se predsednik bira u parlamentu.

Sa druge, međunarodna zajednica sklonija je Tačiju (pa čak i Haradinaju) nego Kurtiju, jer se Kurti čini kao jedini političar na Kosovu koji ne bi slepo pratio diktat spolja. Ako bismo potražili alternativnog partnera, Kurti bi se do pre nekoliko godina učinio najboljim rešenjem. U međuvremenu, on je od „Samoopredeljenja“ napravio partiju koja sve više kritikuje vlast zdesna, praveći time raskol unutar same partije koja je nekada imala znato više levih elemenata. Ovaj zaokret i koketiranje s „velikom Albanijom“ kao idejom, ali i sve prisutnija antisrpska retorika (u načelu), kao i Kurtijevo obračunavanje s neistomišljenicima unutar same partije doveli su do raskola i otcepljenja jednog dela članstva.

Predvođeni sadašnjim gradonačelnikom Prištine Špendom Ahmetijem, otcepljeni deo „Samoopredeljenja” preuzeo je ime već postojeće Socijaldemokratske partije Kosova (koja postoji od 1990), i uz saglasnost vođstva socijaldemokrata postao njen noseći element. Funkcije u partiji zadržali su neki od prethodnih vodećih lica, poput Kaćuše Jašari, ali je članstvo novo, a predsednik je postao Špend Ahmeti. SDP je time dobio dvanaest poslanika (pre toga nije imao nijednog) otcepljenih od „Samoopredeljenja” (od ukupno 120, koliko broji kosovski parlament). Iako je imala i mračnijih momenata u svojoj istoriji (poput onog kada je predsednik bio Agim Čeku, koji je naposletku prešao u Tačijevu Demokratsku partiju Kosova), SDP se danas profiliše kao levi centar i sačinjen je od „zdravijeg“ tkiva „Samoopredeljenja”. Odgovor na prvo pitanje postavljeno gore u vezi s potencijalnim partnerima za razgovor, ukratko može biti lokalni nivo u Prištini (na čelu sa Ahmetijem) i novi SDP.

Pogled na Prizren; Foto: Marko Miletić

Pogled na Prizren; Foto: Marko Miletić

Drugi i izazovniji deo teze koju ovde izlažem jeste neokolišati oko platforme Beograda za pregovore. Hteli ‒ ne hteli, moramo krenuti od opšteg prema pojedinačnom, a to je opšte, kao i često u životu, sazdano iz jedne ili više binarnih opozicija. Je li nezavisno ili nije nezavisno (od Srbije)? Jeste, nezavisno je. Menjamo li granice, pripajamo li sever, odričemo li se Preševske doline? Ne. O čumu onda razgovaramo? O pojedinostima, jer su one važnije za život ljudi. Umesto razgraničenja i sličnih disocijativnih rešenja, možemo li podstaći jedan asocijativni angažman dveju vlada, prema kome će se Kosovo i Srbija približiti više nego dok su bili zajedno? Mogu li se učiti oba jezika, srpski i albanski u školama na Kosovu (i u Srbiji), da bi klinci mogli ići na studentske i druge razmene u Beograd, Prištinu, Novi Sad, Prizren? Možemo li zajedno pisati udžbenike na oba jezika u kojima ćemo neostrašćeni i naoružani faktima i znanjem, svedočanstvima o jednom vremenu, govoriti s podjednakom osudom o Miloševiću, masovnim grobnicama, proterivanjima milion Albanaca krajem devedesetih, zločinima srpske policije i UČK, 17. martu 2004. i svemu ostalom što se zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe? Možemo li iskoristiti stariju generaciju na Kosovu da svojim stavom, iz Beograda, podstaknemo da oni koji su bili deo jugoslovenskog kulturnog i društvenog prostora u poslednji čas poveruju u dobre namere? Možemo li ih navesti da na jednom porodičnom ručku (ponovo) počnu da govore o vremenima koja su u sebi imala klicu nečega mnogo boljeg i lepšeg od onoga u čemu su se urušila?

Ne govorim sve ovo napamet. Nedavno sam boravio u Prizrenu i bio ugošćen u porodici od koje sam o svemu ovom slušao. „Mnogo su se Srbi ogrešili o nas“, rekli su mi. „Sećam se situacija u kojima je bilo dvadeset Albanaca i jedan Srbin, i svi bismo ponosno pričali srpski da se on ne bi osetio isključenim“, ispričali su mi – „sva naša deca govore srpski“. „Ja sam bila Titova pionirka“, rekla mi je jedna žena u prodavnici suvenira, saopštivši mi toliko toga tom jednom rečenicom. „Ovo je moj prijatelj iz Beograda“, predstavio me je svojim poznanicima jedan moj poznanik koga sam samo trideset sekundi pre toga upitao „ima li gde dobra pekara“.

Rešenje za kosovski Gordijev čvor, tako, može biti skriven baš tamo gde mnogi misle da leži seme konflikta – u emocijama. Ponekad je potrebno mnogo manje racija nego što mislimo da bi se one iz neprijateljskih pretvorile u prečicu ka onome što Ruso smatra osnovnom poveznicom svakog društva, a to je solidarnost i neka vrsta saosećajnosti. Umesto da postižemo dogovor iz „straha od budućeg konflikta“, što bi bio tipičan hobsovski poduhvat, možda bismo mogli podstaći ljude da ponovo jedni druge osećaju i da saosećaju. Nisu li Srbi, na kraju krajeva, patili pod Miloševićem baš kao i Albanci? Ako okrenemo stvari na tu stranu, možda uspemo da stvorimo uslove da naši klinci opet igraju fudbal Srbi protiv Albanaca, a da im pritom ne bude toliko važno na kojoj će strani igrati.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us