Slučaj Fronteks u Srbiji – granice rasta i razdora

Foto: Nemanja Pančić / Kamerades

Foto: Nemanja Pančić / Kamerades

Produbljivanje saradnje Fronteksa i Srbije znači dalju predaju suvereniteta i mogućnosti samostalne kontrole granica. Ipak, ovo nije novina, Srbija i druge zemlje EU periferije su već duže vreme u ulozi podređenog partnera u kontroli migracija ka centru EU.

Interesovanje srpske javnosti za neregularne migracije uglavnom se vezuje za incidente koje su navodno počinile izbeglice i migranti i za senzacionalističko izveštavanje vezano za njihov „produženi boravak“. U slučaju Fronteksa, međutim, dogodilo se da su se mediji i javnost prvi put zainteresovali za pitanja kotrole granice i tretmana migranata nakon najavljivanja dolaska Agencije Evropske unije za zaštitu spoljašnjih granica – Fronteks.

Fronteks i Srbija

Šta znači potpisivanje sporazuma Fronteksa i Srbije? Ništa posebno. Za Srbiju bi to moglo da znači da je bliža Evropskoj uniji u domenu politika upravljanja migracijama. Ovo ne menja već postojeće stanje, jer Srbija, iako nije država EU, delimično jeste partner u upravljanju migracijama i deo je sistema kontrole. To bi samo značilo da na granicama zajedno sa srpskom policijom rade i pripadnici drugih policija iz, na primer, Bugarske, Španije, Letonije ili bilo koje države EU, angažovani kao pripadnici Fronteksa. Očekuje se da će oni biti raspoređeni na južnim balkanskim granicama Srbije, Albanije i Makedonije, sa državama s kojima je Fronteks potpisao identičan sporazum poslednjih nekoliko meseci. Kada se to uzme u obzir, onda komentar ništa posebno treba sagledati manje iz administrativne, a više iz kolonijalne perspektive. Produbljivanje saradnje s Fronteksom ne predstavlja samo nastavak odnosa sa EU već i jedan vid „pozajmljivanja suvereniteta“. To delegiranje se može uporediti sa autsorsingom u privatnom sektoru obezbeđenja. Saradnja u tom smislu ne mora nužno biti loša, ali u jasnom odnosu nadređenog (EU) i podređenog (države poluperiferije) nema mnogo mogućnosti za izbor, ni mesta za pregovaranje o suverenitetu.

Mediji su pokupili navode da bi u ovom slučaju pripadnici Fronteksa u Srbiji „branili granice EU“. Istina je da postoje tačke na mapi EU koje se smatraju „poroznim“, ali sve se promenilo nakon talasa izbeglica iz Sirije 2015. godine, i to sad funkcioniše malo drugačije. Granice su bile „otvorene“ i postojao je kontrolisan koridor; tranzit koji je rezultirao uspešnim prelaskom određenog broja ljudi do zemalja krajnje destinacije. Koridor je zatvoren u martu 2016. godine potpisivanjem ugovora između EU i Turske (EU-Turkey Statement), i svi su mislili da će problem neregularnog masovnog kretanja biti rešen, a zapravo je došlo do porasta krijumčarenja i dodatno su ugroženi sigurnost izbeglica i drugih migranata. Primer je Republika Hrvatska, koja je neispravno shvatila politike EU. Na granici sa Srbijom i Bosnom i Hercegovinom sprovodi se sestemsko nasilje nad migrantima, jer je potrebno poslati poruku da migranti nisu dobrodošli. A to se dešava jer Hrvatska mora da se „dokaže“ kao najmlađa EU članica kako bi ušla u Šengen. EU je izdala i naređenje: ako ne branite granicu – nećete dobiti Šengen.

Pripadnici Fronteksa raspoređeni su na svim tzv. spoljnim granicama EU i na aerodromima u EU. Recimo, ko god je prolazio kolima na Horgošu ili Kelebiji mogao je da se sretne s policajcem iz Slovačke koji vas zamoli da otvorite gepek, ili policajkom iz Austrije koja vam poželi dobar dan. Ali zanimljivije od toga je prva saradnja Fronteksa i neke države van EU – a to je saradnja s Turskom.

Mnogo bitniji za razumevanje ovih odnosa jeste odnos Srbije i EU, pre nego Srbije i Fronteksa, posebno ako se ima u vidu da EU od 2015. godine diktira Srbiji na koji način će postupati sa izbeglicama, migrantima i tražiocima azila. Trenutno je u tom odnosu mnogo značajnija debata da li će Srbija prihvatiti načela Dablinskog sporazuma, koji reguliše proces dobijanja azila, što ipak u ovom trenutku nije toliko izvesno da će se dogoditi.

Sabirni centri

Još jedna ideja pokrenuta pre nekoliko meseci jeste kolektivno smeštanje osoba odbijenih za azil u državama EU i potom deportovanih. Neproverena glasina je upućivala na donosioce odluka u EU državama, dok bi se plan za preseljenje sprovodio u zemljama van EU. Ipak, glasina je potvrđena na sastancima ministara iz Austrije i Nemačke, a kao potencijalno mesto za deponovanje spominjale su se države na Balkanu.

To se nekako nadovezalo na priču o dolasku Fronteksa, međutim to je demantovano, tako da umesto parkinga neće biti ni sabirnih centara. U ovom trenutku je to zaista nemoguće, jer u Srbiji se nalazi nešto manje od 4.000 izbeglica i drugih migranata zainteresovanih da napuste zemlju i nastave put ka EU. Srbija nema kapacitete za zbrinjavanje više od 6.000 osoba (čitaj: 6.000 kreveta – što je 2016. godine i bilo pregovarano sa EU).

Nagađanja o pravljenju velikog centra van granica EU, koji bi trebalo da bude sagrađen u Srbiji, deluje kao zastrašivanje građana Srbije. Već postoji država koja „čuva“ migrante da ne idu u EU, a to je Turska. U Turskoj trenutno boravi preko 3,5 miliona samo sirijskih izbeglica. Kao i do sada, broj osoba u tranzitu kroz Srbiju zavisi od broja krijumčarskih čamaca koji će pustiti turska obalska straža. Umesto pogrešno nazvanih „sabirnih centara”, u svetu već postoje tzv. Refugee Heavens, gde u segregiranim uslovima kolektivnog smeštaja borave milioni izbeglica i interno raseljenih lica.

Foto: Matija Jovanović /Mašina

Foto: Matija Jovanović /Mašina

Fronteksov model upravljanja granicama

Fronteks (Frontex, od fr. frontières extérieures – spoljne granice) jeste agencija Evropske unije zadužena za zaštitu spoljašnjih granica, odnosno koordinaciju aktivnosti nacionalnih graničnih službi u nadzoru i kontroli spoljnih granica EU s državama nečlanicama. Agencija je osnovana uredbom Evropskog saveta (EC) 2007/2004, i zvanično je počela s radom 2005. godine. Osnovana je s ciljem da zaštiti 42.000 kilometara dugu obalu EU, ali pokazaće se kao dosta važno i 9.000 kilometara granice prema zemljama izvan EU i trista međunarodnih aerodroma. Osim formiranja agencije koja se bavi kontrolom granica, jedan bitan aspekt upravljanjem migracijama jeste modus operandi samih granica Evropske unije. I pre formiranja EU, postojeće nacionalne granice oslanjale su se na Šengenski sporazum iz 1985. godine. Osnivanje Fronteksa, evropske agencije za kontrolu granica, dvadeset godina kasnije, omogućilo je saradnju nacionalnih agencija koje su dotad kontrolu spoljašnjih granica imale za zajednički zadatak. Kao zvaničan razlog za osnivanje Fronteksa na njihovom sajtu navodi se otkrivanje i suzbijanje neregularnih migracija, trgovine ljudima i terorističke infiltracije.

Istina je, međutim, da je bilo potrebno ojačati spoljne granice kako bi se slobodno moglo govoriti o otvorenim granicama unutar EU. Kontrola evropskih granica poverena je Fronteksu, koji je, prema zvaničnicima EU, dobro funkcionisao, zbog čega je agenciji odobravan stalni rast budžeta iz godine u godinu (o čemu je pisao Mišel Ažje u svojoj poslednjoj knjizi Borderlands). Prema izjavama zvaničnika, Fronteks potpisuje ugovor sa Srbijom upravo u domenu upravljanja granicama.

Umesto upravljanja granicama, upravlja se migracijama

Ne postoji jasan odgovor na pitanje zbog čega se upravlja migracijama. Jedan od odgovora treba tražiti u predstavama „krize“ u medijskom i političkom diskursu u okviru kog su neregularne migracije predstavljene kao pretnja državnom suverenitetu. Drugi u ekonomskom razmišljanju neokolonijalnog tipa, gde se na migrante gleda kao na jeftiniju radnu snagu. Postoji i ideološki aspekt, no možda bi pravilnije bilo reći da on izostaje, jer u ovom trenutku, osim u Nemačkoj i samo površno u Francuskoj, postoji ideološko opredeljenje prema migrantima koje može da se niveliše spektrom od levice do desnice. Upravljanje migracijama zapravo je birokratsko pojašnjenje kako se postupa s migrantima i izbeglicama, kao između ostalog i zakoni, strategije i sporazum s Fronteksom.

U najekstremnijem viđenju, neregularne migracije mogu se predstavljati kao pretnja samoj državi, zbog čega se teži uspostavljanju kontrole, nad fenomenom koji se čini nekontrolisanim. Više od decenije traju učestale migracije prema državama Evropske unije. „Paradoks migrantske krize“ povezan je sa sistemom nacionalnog i međunarodnog pravnog okvira i nepisanog pravila po kome se migracijama upravljalo poslednjih stotinu godina. Upravljanje migracijama (migration management) predstavlja sveobuhvatan pristup međunarodnim migracijama, i čine ga politike i programi migracija i razvoja, regulacije kretanja i kontrole prisilnih migracija. Kao i svako upravljanje, uključuje različita iskustva i prakse koje se prenose u upotrebljivo znanje primenjivo u praksi. Zapravo se radi o upravljaštvu (engl.: governmentality; fr.: gouvernementalité), konceptu koji je razvijao Mišel Fuko tokom serije predavanja na Kolež de Fransu 1977–1978 (do svoje smrti 1984), kasnije objedinjenih u knjizi „Bezbednost, teritorija, stanovništvo“.

Države po trenutnoj raspodeli legitimiteta imaju pravo da kontrolišu teritoriju i, samim tim, granicu. To bi, međutim, trebalo da bude u interesu svih (ne samo građana određene države). Države sarađuju s drugim državama kako bi to postigle. Poslednjih godina je malo drugačije jer države više nemaju saradnju samo sa susednim državama već i s međunarodnim entitetima kao što je Fronteks. Tako, zapravo, Fronteks kontrološe migracije.

Eksternalizacija granica

Nastanak Fronteksa poklapa se s fenomenom eksternalizacije granice (border externalization). To je širok spektar akcija koje se sprovode van teritorije – ili ako hoćete daleko od granice – pojedinih država kojima se ljudi odvraćaju od potencijalnog ulaska na određenu teritoriju, ili dolaska u blizinu granice. S pojavom Fronteksa ovo je ozvaničeno kao politika. Primer eksternalizacije je upotreba viznog režima (legalni primer). Ima i nelegalnih tehnika, kakva je angažovanje paravojnih jedinica koje će raditi selekciju u drugim državama (problem Libije).

Međutim, najčešći oblik eksternalizacije granica jeste angažovanje administracije tranzitnih država da rade posao za države destinacije (EU–Turska, Italija–Libija, Australija–Kambodža, Australija–Papua Nova Gvineja, Australija–Nauru, SAD–Meksiko, SAD–Gvatemala, SAD–Honduras…) Problem nastaje kada se eksternalizacija granice pretvori u suzbijanje migracija: ako se pojavi ugrožavanje ljudskih prava, ukidanje prava da se zatraži azil, prisilno odvraćanje (nasilje nad izbeglicama i drugim migrantima), nadziranje, narušavanje privatnosti prisilnom registracijom itd. Problem nije u samoj eksternalizaciji, već u krimigraciji (kriminalizaciji migracija) – ako se migracije predstavljaju kao ilegalne i kažnjive nevezano za zakone. To je tzv. primer sekuritizacije migracija, kada se ljudi koji migriraju gledaju ne kao izazov, već kao bezbednosni rizik.

Čekanje na EU

Do sada je slučaj upravljanja migracijama u Srbiji bio jasno određen politikama EU prema neregularnim migracijama usklađenim sa evropskom agendom o migracijama ponukanom događajima iz 2015/16. Promena koja bi u nekom trenutku mogla da usledi jeste organizovano suzbijanje slobode kretanja koje se predstavlja kao „borba protiv ilegalnih migracija“. Povezano s tim je i pojačano angažovanje Fronteksa u državama ne-članicama.

Vreme će pokazati ima li ovo veze sa osnaživanjem Balkana da postane sigurna zona bezbednih trećih zemalja, iz kojih više neće biti moguće nastaviti put. Nešto slično dogodilo se tokom 2000, i s tzv. politikama razvoja, kada se uticalo na Albaniju, Makedoniju, Kosovo i Srbiju da ne dozvole svojim državljanima da putuju u EU bez prethodne trijaže, zbog čega su doneti sporazumi o redmisiji i povratku. Udruženo delovanje dovelo je do toga da skoro više da i nema tražilaca azila u EU iz ovih zemalja. Otvoreno je pitanje da li će države Balkana moći na isti način da disciplinuju i osobe koje nisu njeni građani, ili je zbog toga tu Fronteks.

Print

Preporučujemo