Intervju s radnikom na „Beogradu na vodi“

Ispred kapija Beograda na vodi; Foto: Miloš Vučković / Radnik.rs

Ispred kapija Beograda na vodi; Foto: Miloš Vučković / Radnik.rs

Novinari Mašine uspeli su da dođu do radnika koji je angažovan upravo na gradilištu „Parkview“, i koji je bio neposredni svedok nesreće u kojoj su dvojica njegovih kolega izgubila život. Prema njegovim rečima na gradilištu „Beograda na vodi“ uslovi rada su katastrofalni, pojedini radnici rade ilegalno, dok se dolazak inspekcije rada unapred najavljuje.

O pogibiji dva radnika sredinom septembra na gradilištu projekta „Beograd na vodi“ u srpskim medijima već duže vreme – nema ni slova. Slučaj je u mrklom mraku, iako je policija saopštila da će „intenzivno raditi na rasvetljavanju“ svih okolnosti, dok je inspekcija rada još na samom startu abidicirala od svojih nadležnosti, outsorsujući ih srpsko-arapskoj kompaniji Belgrejd voterfront. Naime, Savskim amfiteatrom još odzvanja izjava nadležnog ministra Zorana Đorđevića da inspekcija rada – iako je to činila za svaki prethodni slučaj – nije imala potrebe da se oglašava povodom nesreće, jer je Kompanija, kako je naveo, dala „potpunu informaciju” o svemu. Jezovitom izjavom ministar je Đorđević, u maniru šefa PR službe ove moćne korporacije, u praksi razgolitio nadzakonski položaj i eksteritorijalnost projekta „Beograd na vodi“, koji je ocrtan davno donetim lex specialisom. Projekat „od nacionalnog značaja“, ispostaviće se, potpuno je nadnacionalan, a pristup luksuznom naselju zabranjen nepodobnim novinarima i istražnim organima.

Sam Đorđević na taj način danas igra pervertiranu ulogu majora Dragutina Gavrilovića, saopštavajući radnicima, o kojima načelno treba da se brine, da su, praktično – „izbrisani“.

„Radnici, udarnici… Vrhovna komanda izbrisala je vaš radni kolektiv iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda na vodi i otadžbine…Vi nemate više da brinete za živote vaše koji više ne postoje“, kao da je rekao ministar Đorđević, stavivši se u kolaboraciju sa onima koje bi, prema zakonu, trebalo da kontroliše.

Sama nesreća, u kojoj su padom sa 22. sprata nastradala dva radnika (od 25 i 47 godina), samo je najdrastičniji incident na projektu. U javnost se letos „provukla“ priča i o turskim radnicima koji su štrajkovali zbog neisplaćenih zarada i rada bez potrebnih dozvola, a govorilo se i o nesolidnoj gradnji i malverzacijama sa upotrebnim dozvolama. Međutim, potpune informacije iz ovog „zabranjenog grada“ teško izlaze, s obzirom na to da je projekat mezimče vladajuće političke nomenklature, a sami učesnici u projektu iz straha od gubitka posla, ili nečeg goreg, odbijaju da govore javno.

Novinari Mašine uspeli su da dođu do radnika koji je angažovan upravo na gradilištu „Parkview“, i koji je bio neposredni svedok nesreće u kojoj su dvojica njegovih kolega izgubila život. On je pristao da odgovara na pitanja, ali pod pseudonimom jer, kako je rekao, „nema ih mnogo sa istim imenom“. Prema njegovim rečima, slika velelepnog projekta-simbola napredne Srbije ne izgleda glamurozno iz perspektive onih koji ga podižu. Na toj slici ocrtane su čvrste konture radne eksploatacije, ilegalnog rada, nepoštovanja propisa i unapred najavljenih kontrola nadležnih inspekcija.

Kako je došlo do pogibije dvojice tvojih kolega?

Tragedija se dogodila između 9:30 i 9:40. U trenutku nesreće nalazili smo se na kuli B, baš tu gde su oni pali. Ubrzo je u objektu nastala opšta panika. Radnike koji nisu bili prijavljeni oterali su šefovi i poslodavci, jer nemaju urednu dokumentaciju. Mesto pada bilo je obeleženo trakom koju koriste prilikom radova. Nije moglo da se priđe nastradalima, ali se s prozora zgrade videlo mesto nesreće. Radnici su ležali nepomično. Noge su im bile polomljene prilikom pada. Jednom od njih su obe butne kosti ispale kroz pantalone, dok se drugom jasno vidi da su mu noge savijene u stranu. Pad je bio fatalan. Kraj njih je bila oplatna daska, „blazujka“ koja je navodno pukla, pa su pali. Zašto su oni išli gore kad platforma nije bila skroz gotova, znaju samo njihovi nadređeni. Nemoguće je da se nije znalo da platforma nije gotova, kad se zna kako i kojim redosledom se obavljaju određene operacije. Gradilište je nakon nesreće ubrzo nastavilo da radi. Mesto pada, 22. nivo i ispod njega, nakon toga je bilo maksimalno obezbeđeno. Da je tako bilo od samog početka, nesreća bi bila izbegnuta.1

Da li je i ranije dolazilo do nesreća ili povreda tokom rada na Beogradu na vodi?

Povrede se dešavaju povremeno. Neko padne, poseče se, udari se…Ništa ozbiljno, ali to se krije. Izbegavaju se procedure tako što radnik kaže da se povredio kod kuće, pa samim tim ne treba da se vadi povredna lista i ostala dokumentacija. Radniku se plati 100 odsto bolovanja, što je po zakonu predviđeno, ali nema novčane nadoknade od osiguranja za povrede na radu, jer nema ni potrebne dokumentacije za to. Na svaki mogući način izbegavaju se obaveze prema radnicima u korist poslodavaca. Sve se jednostavno prećuti i izbegnu se razne inspekcije koje se inače najavljuju pre kontrole. Uvek znamo kada će da dođe inspekcija rada, i većina radnika romske nacionalnosti odlazi sa gradilišta kako bi izbegli kontrole. Međutim, te kontrole su smešne, samo radi reda.

Foto: Marko Miletić / Mašina

Foto: Marko Miletić / Mašina

Da li je angažovano mnogo radnika na crno?

Radnika na crno ima. Posebno se videlo koliko radnika nedostaje nakon pogibije dvojice radnika. Gradilište je bilo skoro prazno. Najviše ima Roma koji rade fizičke poslove. Često oni radeći svoj posao dovode druge radnike u opasnost. Dok čiste, podižu toliko prašine da se nekada ne vidi po hodnicima. To je prašina od raznih građevinskih materijala kao što su cement, gips, sitna prašina od staklene vune itd. To što oni rade u takvim uslovima je i naš problem, jer utiče i na nas i naše zdravlje. Često se susrećemo s njima i pričamo. Rade za 1750 dinara na dan. Neko ima ketering, neko nema. Kažu da imaju socijalu i da im ovaj posao dobro dođe, ali nisu prijavljeni. Svi maštaju o azilu u Nemačkoj. O tome često razgovaraju međusobno.

Letos je otkriveno da na projektu rade i turski radnici. Da li znaš za još neke strane državljane koji su angažovani? Jesu oni prijavljeni?

Na gradilištu ima ljudi iz raznih delova Srbije. Neki govore drugi, meni nepoznati jezik. Da li su strani državljani ili su manjina, ne mogu da tvrdim. Znam da ima Albanaca i Roma. Za mnoge Rome znam da nisu prijavljeni, a sa Albancima nemam kontakt, tako da ne bih to znao. U blizini se nalazi gradilište pored mosta Gazela. Tu su svakodnevno dolazili turski državljani autobusom, njih 50-ak. To znam, jer su neki od radnika komentarisali kako za naše građane nema posla nego dovode strance da im rade.

Kako bi ocenio uslove rada na projektu?

Ukratko rečeno, uslovi su katastrofa. Higijena gradilišta je užasna. Prljavo je. Toaleti, takozvani „toi toi“ su daleko, pa je samim tim obavljanje fizioloških potreba veoma otežano. Mnogi radnici vrše nuždu u prostorijama gde rade, pa se sve oseća na urin. Teško je stići do WC-a, jer lift koji vozi radnike po spratovima često bude zauzet utovarom robe, pa je silazak na vreme prosto nemoguć, zbog čega se radnici snalaze na razne načine. Često smo morali da radimo u prostorijama gde je više osoba vršilo nuždu.

Da li radnici poštuju procedure bezbednosti na radu?

Kako ko. Ja lično poštujem proceduru bezbednosti zbog sebe lično, ne zbog njih ili zbog nekih kazni. Pokušavam na svaki mogući način da sebe ili drugog ne dovedem u bilo kakvu situaciju u kojoj bismo bili povređeni. Dosta radnika ne koristi zaštitnu opremu. Recimo, prilikom sečenja betona stvara se buka koja utiče i na nas okolo. Iako ne radim taj posao, buka je toliko jaka da izaziva zujanje u ušima. Radnici koji to rade ne koriste antifone za zaštitu od buke. Često postoji opasnost i od trećih lica koja nestručno obavljaju svoj posao. Dešavalo se da komadi betona, kamenja, daske i ostali predmeti, padaju pored nas, a da mi nismo ni svesni šta se dešava.

Zaštitna kaciga može da štiti od sitnih komada, ali od predmeta koji su po nekoliko kilograma teški nema spasa. Na gradilištu postoje zaštitne ograde koje sprečavaju pad sa visine i upadanje u otvore. Međutim, desi se da se ograde sklanjaju i kasnije se ne vrate na svoje mesto, iako je svuda jasno obeleženo da mora da se vraća.

Koliko si plaćen i da li radite prekovremeno?

Plata je mala i ispod republičkog proseka. Subote su radne, iako to u ugovoru nije navedeno. U ugovoru stoji 40 sati nedeljno, a mi radimo i preko 60 sati. Kad se sve sabere, dobijem 50.000 mesečno, gde polovina ide na račun, a ostalo na ruke. Zbog toga nam je kreditna sposobnost nikakva. Nemamo topli obrok, što nam je dodatni trošak. Nadam se da ovo neće jos dugo potrajati i da će mi se pružiti neka prilika za odlazak u inostranstvo. U ovome nema perspektive.

Trogodišnja izgradnja projekta „Beograd na vodi“, spomenik-grada apsolutističke vlasti Aleksandra Vučića, pokazao je opravdanim sve bojazni koje su uoči projekta iznosili kritičari. Netransparentnost, zaobilaženja zakonskih regulativa, rušenje pod fantomkama i lišavanje ljudi slobode kretanja, kršenje prava domaćih i stranih radnika…

Tamo gde je, kako kaže idejni tvorac projekta, nekada „bilo šiblje, trnje, stecište zmija, pacova i narkomana“ danas niče, polako ali sigurno, džinovska korporativna izraslina neoliberalnog prosvetiteljstva Srpske napredne stranke. Korumpirani kondominijum u kome je najjeftiniji stan vredan 156.000 evra. Blindirani geto domaće i strane oligarhije u kom običan čovek može biti potlačen, potplaćen i – uzidan u temelje.

  1. Novinari Mašine su dobili na uvid fotografije s lica mesta.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us