Pritisak troškova stanovanja: krv, suze i znoj

Foto: Bojana Tamindžija / Mašina

Foto: Bojana Tamindžija / Mašina

Konstantni rast troškova stanovanja i šanse da čovek završi na ulici zbog neplaćenih dugova uzrokuju ozbiljne štete, kako materijalne, tako i mentalne. Dok dominantna ekonomija stvara profit na osnovu otimanja domova, istraživanja sugerišu da neoliberalni napad na stanovanje u mnogima izaziva potrebu za razvijanjem društvenosti i solidarnosti.

Verovali ili ne, IKEA svake druge godine anketira stanovnike desetina zemalja o uslovima stanovanja. Istraživanje objavljeno ove godine pokazalo je da se subjektivni doživljaj udobnosti stanovanja drastično pogoršao za ispitanike iz 22 zemlje. Čak trećina ispitanih, odnosno dvostruko više nego 2016. godine, ne oseća se „kao kod kuće“ tamo gde obitava, i za iskustvom privatnosti, mira, opuštanja i prihvaćenosti traga na drugim mestima.

Ispitivanje je obuhvatilo informatički pismeno stanovništvo razvijenih i zemalja u razvoju, zbog čega bi neko pod uticajem medijskih sadržaja o slabostima karaktera avokado-generacije mogao protumačiti da su mlađi jednostavno postali razmaženi i razulareni u svojim očekivanjima.

Ako, međutim, uzmemo u obzir činjenicu da ono nije obuhvatilo između 100 miliona i milijarde beskućnika, koliko ih se (u zavisnosti od primenjenih kriterijuma) procenjuje da trenutno luta po svetu, kao ni milijardu domaćinstava koja nisu u stanju da priušte adekvatan smeštaj, nameće se sasvim drugačiji zaključak – uslovi stanovanja se svuda drastično i ubrzano pogoršavaju, uzrokujući fizičku i psihičku patnju sve većeg procenta ljudi.1 Ispitanici Ikeinog istraživanja, oni koji još imaju gde da žive, samo su vrh ledenog brega, privilegovani kraj na kontinuumu stradanja.

Sigurnost kao osnovna ljudska potreba

U epohi koja sve svodi na razmensku vrednost priča o osećanjima deluje kao romantični anahronizam. Očekivati ili priželjkivati stabilnost u bilo kom životnom aspektu znak je slabosti i neprilagođenosti promenljivim uslovima ekonomije. Osetljivost na sopstveno okruženje, materijalno kao i društveno, očit je simptom bolećivog nedostatka samodovoljnosti subjekta koji u svakom trenutku mora biti kadar da stigne i (s)tekne bolju (ili ikakvu) poslovnu ponudu. Radna mesta se izmeštaju za sve pokretnijim kapitalom, a radna snaga, inertnija u svojoj telesnosti i vezana međuljudskim odnosima, je pod pritiskom da dobije na mobilnosti i izgubi na društvenosti u cilju održanja individualne egzistencije.

Medicinska istraživanja, ipak, pokazuju da je ovaj pritisak za mnoge postao nepodnošljiv. Čak 33% Britanaca, primera radi, izjasnilo se da troškovi stanovanja izazivaju stres i depresiju u njihovoj porodici; 25% imaju nesanicu od briga o nadolazećoj rati stambenog kredita ili hipoteci. Četvrtina ostrvljana takođe kaže da troškovi stanovanja izazivaju svađe sa partnerom ili drugim članovima domaćinstva. Petina Britanaca koji su prošle godine zatražili medicinsku pomoć zbog narušenog mentalnog zdravlja svedoče da su nepovoljni uslovi stanovanja – loš smeštaj, strah od gubitka doma ili gubitak doma – značajno uticali na pogoršanje njihovog zdravstvenog stanja. Tri od deset Britanaca i Britanki živi u lošim stambenim uslovima, uglavnom u privatnim stanovima za iznajmljivanje. Žene češće žive u lošim uslovima, a majke su posebno ugrožene: svaka deseta majka koja živi u neadekvatnim uslovima klinički je depresivna. Život u privremenom smeštaju predstavlja dodatni stres za stanovništvo,naročito mlađe: utvrđeno je da deca koja provedu duže od godinu dana u privremenom smeštaju trostruko češće razvijaju depresiju i anksioznost od njihovih vršnjaka.

Iako je jasno da je stanovanje samo jedan od segmenata nesigurnog terena po kom se krećemo, ono bi istovremeno trebalo da bude i onaj koji osigurava oslonac, zaštitu, mesto i vreme za oporavak od stresova „spoljašnjosti“. Kako rastu konflikti, neizvesnost i razočarenja u sferama rada i politike, većini je zapravo sve potrebnija zona sigurnosti.

Ove zdravorazumske zaključke potvrđuje teorija o ontološkoj sigurnosti kao bazičnoj ljudskoj potrebi. Termin ontološka sigurnost označava „poverenje u kontinuitet sopstvenog identiteta i stabilnost društvenog i materijalnog okruženja“, odnosno poverenje u sebe, svet koji nas okružuje i sopstveno mesto u njemu. Prihvatanje pretpostavke o tome da je ontološka sigurnost bazična ljudska potreba (antropološka konstanta) znači prihvatanje pretpostavke o tome da su ljudskim bićima za ostvarivanje psihičke stabilnosti, zdravlja (i, da – sreće) neophodne tačke oslonca u prostoru i društvu: rutina, ostvarivi planovi, bliske osobe… Od kada je ovaj termin skovan sredinom šezdesetih mnoga istraživanja su potvrdila značaj doma kao jednog od neophodnih oslonaca. Saundersova definicija doma kao mesta gde se „ljudi osećaju oslobođeni društvene kontrole i nadzora, slobodni da se samoispoljavaju i razbaškare, u najdubljem psihološkom smislu, u svetu koji inače često mogu doživljavati kao ugrožavajući i nekontrolisan“, stara oko tri decenije, umnogome se poklapa sa osobinama koje su 2018. naveli Ikeini ispitanici.

Uništavanje života zarad profita

Sveprisutno pogoršanje uslova stanovanja je posledica delovanja visoko finansijalizovane i ekstraktivistički orijentisane globalne ekonomije i svetonazora, odnosno ideologije koja ga opravdava. Jagma za fosilnim gorivima i drugim sirovinama, izražena u vidu sukoba vojnih sila, neposredno uzrokuje raseljavanje domicilnog stanovništa sa teritorija nalazišta. Tako stradaju domovi miliona, od Sirije do stanovništva u Amazoniji; svetska berza je nedavno povoljno reagovala na dolazak na vlast novog predsednika Brazila, čoveka koji je najavio seču amazonskih šuma i nasilje nad njihovim stanovništvom.

Monstruozna logika koja se primenjuje na urbani prostor je manje očigledna, ali u biti ista. Dobar deo današnjeg viška vrednosti proizvodi se na finansijskim tržištima. Pojednostavljeno rečeno, neopipljivi bankarski proizvodi u različitim oblicima daju profit poput industrijskih i poljoprivrednih. Ugovori o zidanju uglancanih poslovnih centara, luksuznih naselja i trgovinskih kompleksa širom sveta ulagačima donose mogućnost zaduživanja i profitiranja koje podseća na piramidalnu prevaru i deluje sasvim virtuelno. Posledice su, međutim, vrlo materijalne. U poslednjih pedesetak godina je samo u Indiji i Kini oko sto miliona ljudi raseljeno zbog takvih „razvojnih projekata“.

Globalne finansijske korporacije poput Blekstouna (Blackstone) su u poziciji da utiču na tržišta nekretnina u visoko zaduženim zemljama kakve su Španija i Grčka, uslovljavajući brojne deložacije i rast cena stambenog prostora koji prevazilazi ekonomske mogućnosti lokalnog stanovništva. Egzistencijalni problemi populacije na periferiji svetskog ekonomskog sistema često su ideološki opravdavani argumentima o tradicionalnoj lenjosti i neproduktivnosti Mediteranaca, Balkanaca, Indusa, i neracionalnosti sa kojom su se zaduživali. Međutim, ne samo što kvantitativna istraživanja pobijaju ove (kulturološke, a suštinski rasističke) argumente, već se pokazuje da i navodno „racionalna“, napredna i štedljiva populacija zemalja centra muči slične muke. Zato danas, primera radi, ne samo da preko 80% mladih u Hrvatskoj i dalje živi sa roditeljima, već i tridesetogodišnji Britanci imaju dvostruko manje šanse da za sebe obezbede dom od svojih roditelja iz generacije bejbi-bumera, a na stanovanje troše tri puta veći procenat prihoda. U najvećim ekonomskim centrima mladi žive u stanovima koje opisuju kao „kutije za cipele“ i „kapsule za preživljavanje“. Rast troškova stanovanja ni tamo nije jednostavno rezultat ponude i potražnje, jer bi u tom slučaju oni bili usklađeniji sa realnim primanjima neposrednih korisnika. Naprotiv, i u ovom slučaju na cene prostora utiču dislocirani igrači. Ruke predatora su sasvim slobodne da utiču na globalno tržište nekretnina i građevinskog zemljišta, dok su ruke lokalnog stanovništva u dobroj meri vezane.

Iskustva Britanaca su u ovom pogledu indikativna jer su dešavanja u Britaniji vekovima uzor zemljama na trajektoriji modernizacije: od industrijalizacije, preko razvijanja teorijskih i praktičnih rešenja za skućavanje radnika, do strategije privatizacije javnog stambenog fonda iz početka osamdesetih. Zdrav razum sugeriše, a istraživanja potvrđuju da nesigurni i loši stambeni uslovi opterećuju psihu ljudi širom sveta. Oni koji ne uspeju da podmire dospele bankarske i komunalne obaveze, te se nađu pred prisilnim iseljenjem, petostruko su skloniji da dignu ruku na sebe od ostatka stanovništva u SAD, Australiji i Švedskoj. Samoubistva i pretnje samoubistvom deložiranih u Španiji su značajno uticali na formiranje tamošnjeg antideložacijskog pokreta La PAH.

Pored progona, beskućništva, deložacija, te očiglednih, fizičkih nepovoljnosti života u skučenim ili prenaseljenim domaćinstvima na mentalno zdravlje utiče i nemogućnost uspostavljanja željenih društvenih kontakata i grupa.2 A društvenost, suprotno neolibealnom svetonazoru, nije luksuz koga se možemo odreći bez patoloških posledica. Nakon četrdesetak godina primene tačerovske dogme po kojoj „ne postoji društvo, samo pojedinci“ svaki treći Britanac se oseća usamljeno.3

Foto: Bojana Tamindžija / Mašina

Foto: Bojana Tamindžija / Mašina

Potreba za razvijanjem društvenosti i solidarnosti

Iako je pritisak ogroman i sveprisutan, informisanje nije uzaludno. Pre svega, ono služi povratku onog osećaja orijentisanosti i (pre)poznavanja sopstvenog društvenog položaja, osujećenog u stalno promenljivoj stvarnosti. Služi tome da se uspešnije suprotstavimo psihološkoj internalizaciji krivice za nepovoljan položaj u kom se nalazimo, i samo-obezvređivanju, koje sputava, a na koju aktuelni sistem računa i koju nameće. Može poslužiti i razvoju mreža i alternativnih modela. U tom pogledu je interesantno da je jedno drugo Ikeino istraživanje pokazalo da bi većina ispitanika (mlađih od četrdeset godina), da može da bira, najradije živela u stambenim kolektivima sa ljudima različitog uzrasta. Na to ih je motivisala želja za neposrednim kontaktom sa ljudima sa različitim životnim iskustvima i izlaskom iz skučene društvene niše na koju su upućeni na radnom mestu. Tako koncipirano domaćinstvo umnogome se razlikuje od koncepta gated communities-a: ograđenih, izmeštenih, snabdevenih nadzorom i strogo društveno filtriranih, koje izvođači reklamiraju procentu najbogatijih i svojevoljno mobilnih, jedinima koje dominantna ideologija ne tretira kao smeće koje nije šteta pustiti niz vodu, na lakiranim stranicama avionskih revija. Pored toga, ovo istraživanje upućuje na to da, pored sličnosti u pritiscima koji se trpe, mogu postojati transnacionalne i transkulturalne sličnosti i u načinima njihovog prevazilaženja: naime, potreba za razvijanjem društvenosti i solidarnosti koju su ispoljili Ikeini ispitanici verovatno je u biti slična potrebi koja je u Latinskoj Americi i Africi motivisala mnoge da formiraju demokratski upravljana naselja otpora.

Standardi i modeli stanovanja, masovno primenjivani i usavršavani u doba realnog socijalizma i države blagostanja, razvijani su tokom sto godina koje su im prethodile, u periodu kada su stanovnike industrijskih centara, koji su stanovali u nehigijenskim uslovima, desetkovale epidemije kolere i tuberkuloze. Prodaja antidepresiva i antipsihotika je na svetskom nivou odavno dostigla razmere koje upućuju na epidemiju, koju ne smemo zanemariti kao nešto što pogađa neuhvatljivi „duh“, čak i kada bi on bio odvojiv od neposredno opipljivijeg „tela“. Svetska zdravstvena organizacija depresiju već smatra najraširenijim uzrokom invaliditeta na svetu. Aktuelni uslovi stanovanja toj epidemiji rastrojenosti i utučenosti nedvojbeno pogoduju. Pitanje je samo – da li će u sistemu doći do neke promene pre, ili, kao u prethodnom ciklusu, tek nakon sledeće ture ratnog uništenja.

  1. Videti: Madden, David and Marcuse, Peter (2016) In defense of housing, Verso: London, p.3
  2. Sociološka istraživanja domaćinstava širom sveta, primera radi, već decenijama priznaju kategoriju living apart together (LAP), koja obuhvata partnere koji ne žele, a češće iz finansijskih razloga i zahteva zaposlenja nemaju uslova da se skuće u paru.
  3. Ovaj podatak je toliko zabrinuo poslovično hladne i racionalne Britance da su početkom ove godine jednom od ministarstava dodali ingerencije borbe protiv usamljenosti.
Print

Preporučujemo