Protesti u Beogradu – beskrajni niz nezadovoljstava

Foto: Savez za Srbiju / Facebook

Foto: Savez za Srbiju / Facebook

Problemi koji istinski tište građane ne staju u pesme s plejliste zvanične opozicije. 

Već mesec dana u Beogradu se svake subote odvijaju mitinzi građana koji pokušavaju da iskažu svoje nezadovoljstvo političkim i ekonomskim kursom, sopstvenim ekonomskim perspektivama, diplomatskim gafovima, opasnom i sve opasnijom kosovskom politikom, političkom praksom sadašnje vladajuće partije…

A lista se svakako može nastaviti i izgleda da baš ona – ovako nezavršena i nemoguća za završiti – predstavlja jedan od korisnih alata za tumačenje zbunjujućeg i još uvek nejasnog fenomena protesta 2018-2019. Jer nije baš najjasnije kako se ovi protesti generišu – počelo je kao jedan jedini protest povodom prebijanja Borka Stefanovića, ali izgleda da je odziv građana bio daleko veći no što se organizator nadao i da traju daleko duže no što opozicija ima kapaciteta da ih apsorbuje. Opšti je utisak, naime, da predinfarktna opozicija nije kadra da svesno i planski generiše ozbiljnu masu ljudi koja se na protestima iznova svake subote pojavljuje. Takođe je opšti utisak da je sada nesposobna i da artikuliše nezadovoljstvo velikog broja građana.

Stoga je izgleda jedini zaista precizni odgovor na to pitanje: protesti su se generisali sami, izraz su autentičnog nezadovoljstva koje je možda teško artikulisati, ali nije teško identifikovati (baš zato onaj spisak sa početka – lako je reći da je u pitanju čitav niz problema, ali teško je spisak završiti, nemoguće je sve pobrojati i gotovo je nemoguće sve zahvatiti jednim jedinim zahtevom – s obzirom na to da je dominantna političko ekonomska ideologija dizajnirana baš tako da ne može da ih obuhvati). Protesti započeti pre nekoliko nedelja, iako ih u prvi mah jeste sazvao opozicioni blok oko Saveza za Srbiju a manje ili više formalno ih saziva i sada – mada najpre, izgleda, isključivo zbog toga što bi u ovom trenutku bilo baš glupo da prestanu da se prave da ih organizuju – sada su se malo oteli kontroli. Utoliko i nezgodnije, jer standardne opozicione stranke (a posebno ideološka i stranačka skalamerija SZS) ne znaju kako da adekvatno apsorbuju ovako autentične izraze nezadovoljstva.

Dumanje oko – izgleda potpuno neočekivane – posete najavljenim skupovima eskaliralo je na drugom po redu skupu kada su opozicioni lideri poručili da je sledeći tek 16. januara, zatim popili šljagu, pa se predomislili, složili sa javnim mnjenjem i nastavlili kako ih plima nosi. Međutim sa ropotarnice istorije – retko se ko vraća: ne znajući tako šta da urade i kako da nastave, predvodnici opozicije su iskoristili implicitni zahtev za departizacijom otpora da se iza njega sakriju.1

Ali baš zbog činjenice da više plima nosi njih no što oni nose plimu i baš zbog gorepomenute nesposobnosti za apsorpciju autentičnog političkog jezika – hitno se bacilo u regulaciju i disciplinaciju protesta, hitno vraćanje u glavni tok, hitno prestrojavanje u stari poredak.

O opasnim tendencijama ove serije protesta govori, čini se, dovoljno i informacija o jednoj specifičnoj unutrašnjoj disciplinaciji protesta: već na prvom protestu centralni skandal je bilo izbacivanje – efektivno zabrana – iz programa najavljenih govora glumice Mirjane Karanović i trenera Duleta Vujoševića. Iznova i iznova, javlja se senka Koštunice i srpskog patriotizma a izgleda da su se od usputnog priveska Dveri sasvim uspešno transformisale u pejsmejkere delovanja opozicije. Ruku na srce, bilo je i za očekivati da Demokratska stranka uz svu svoju istoriju cinculiranja između nacije i privatizacije završi u paktu sa nacionalistima iz redova Dveri.

Ali disciplinacija se nije zadržala na zadovoljavanju izvoljevanja nekakvih zvezdaša i osetljivih patriotskih nepci: već na trećem skupu nekakav nezvanični organizacioni odbor odbio je molbu organizacije „Krov nad glavom“ da se na samom protestu dele leci ove organizacije. Nema, dakle, Mirjane Karanović ali nema ni alternative uhodanoj kvazi artikuliciji politike kao pitanja nacije i tržišne utakmice.

Ali to vam je tako kada trideset godina državu izgrađujete kao odbrambeni bedem za one koji su od ratova devedesetih profitirali: ritam uspostavljen ranih devedesetih koji su zadavale reakcionarne političke snage nastavlja se danas – a opozicija se, naravno, ničeg pametnijeg nije setila doli da igra kako basira stranka koja je uspela (usput: to je prava snaga SNS-a) da sublimira sav reakcionarni krš koji je od početka devedesetih na ovamo dumao od privremenih koalicija preko kumovskih svađa pa sve do političko-ekonomskih imperija. Na kraju krajeva, tako vam je to kada svoje nade za alternative pokušavate upakovati baš u onu formu koju sasvim uspešno rabi upravo partija protiv koje se borite i koja je u ovom trenutku potpuno dominantna.

Ukratko: možda nema eksplicitnih poruka i zahteva (hajde da SZS-u progledamo kroz prste i pravimo se da one brljotine od trideset tačaka nije ni bilo) ali ima implicitnog jezika, ideološkog formatiranja i neizgovorenih poruka. Jer kad nema artikulacije koja se može pročitati ili koja se da čuti sa bine – slušajte muziku. Tako se sa kasetaša na kamionu sa ozvučenjem ponovo pušta ista kaseta koja je bila puštana tokom opozicionih protesta devedesetih: Đorđe Balašević, Rimtutituki, Par godina za nas, Svečane bele košulje. Ni koraka za trideset godina, ni milimetra sa starih pozicija a organizator (jer neko mora da je izabrao baš tu muziku) otpor autoritarcu i dalje zamišlja kao svojevrsnu krizu srednjih godina, povratak mladalačke potencije i mitske mladosti: Crni Bombarder protiv bande crvene, Dragan Bjelogrlić protiv Petra Božovića.

No, čitajmo analizu i sa druge strane: upravo činjenica da je potrebna regulacija i vraćanje u glavni tok pokazuje da makar potencijala da se politički problemi drugačije artikulišu – ima. Ali baš se to ne sme dozvoliti i problemi se ne smeju artikulisati ni zeru drugačije. I baš to je pokazao i jedan tvit. Bivši predsednik Boris Tadić tako je na Tviteru primetio da su dešavanja daleko ozbiljnije političke težine – ubistvo Davida Dragičevića, višemesečni protesti u Republici Srpskoj pa na kraju u jučerašnja papazjanija – katastrofalna po kredibilitet Republike Srpske (sic!). Dakle, isti stari (stari, pogrešni i kukavički) prioriteti, iznova „ne kvariti sliku u Svetu“, ni korak dalje od „politika imidža“.

A smrt Davida Dragičevića je potpuno drugačije političke težine jer reflektuje potpunu bahatost političkih elita i centralni mehanizam ulivanja straha u kosti: we can rape you, kill you, leave you in gutter and get away with it. Evo jedne stvari koje bi opozicija mogla da se seti: ovakav nivo bahatosti, razvaljivanja institucija i društva jednostavno ne sme da prođe nekažnjeno, pa bi možda opozicija mogla da razmisli o predlogu okvira za krivično kažnjavanje političke elite koja se danas nalazi na vlasti.

I uzmimo na kraju i omiljenu figuru za zabavu na ovim protestima: Barbaru Životić – koja ne prestaje da bude temom brojnih viceva, što onlajn što uživo. Barbara je omražena figura, kažu prava personifikacija ovog režima: priučena, prosta i neuka a nasađena na poziciju. Ali nešto su vicevi omašili: Barbara je personifikacija egzistencijalno nesigurne mladeži, otužno željne bednih simbola bogatstva. I za njih je Barbara prodala svoj rad, pronašla svoju tržišnu nišu, vezivala konja tamo gde joj je gazda rekao, vodu nosila, kapiju otvarala. Napravimo stoga jedan mentalni eksperiment i zahtevajmo za početak Barbarinu emancipaciju od nužnosti egzistencije i njenu ekonomsku nezavisnost pa onda vidimo šta ima da kaže i šta misli; zahtevajmo ekonomsku slobodu novinara pa vidimo onda šta nam imaju javljati; zahtevajmo slobodu od hijerarhijskog odnosa vlasnika kapitala i radnika – pa krenimo odatle da gradimo politiku. Oslobođeni egzistencijalne nužnosti, možda bi građani imali i nešto drugo da zahtevaju, a – oslobođena stega ekonomskih i međunarodnih imperativa – možda bi sama politika mogla nekako drugačije da izgleda.

 

  1. A tako je i sada: postoji nekakav organizacioni odbor ali očigledno je da je u pitanju samo maskirovka a da Savez za Srbiju proteste može da iskoristi isključivo kao sredstvo sopstvene reanimacije sa ivice smrti.
Print

Preporučujemo