Svečane bele košulje zovu me sad na proteste

Jedan od protesta "Protiv diktature", april 2017; Foto: Marko Miletić / Mašina

Jedan od protesta “Protiv diktature”, april 2017; Foto: Marko Miletić / Mašina

Aktuelne demonstracije u Beogradu su jedne u nizu mnogih koji se organizuju poslednjih godina. Međutim razlike postoje, kako po pitanju uloge zvanične opozicije, tako i po pitanju poruke protesta. 

Zato, potpuno svestan posledica svoje tvrdnje, jasno poručujem svima koji se predstavljaju kao opozicija režimu, a kritikuju opoziciju češće, ponekad i žešće nego vlast, da direktno rade za Aleksandra Vučića.

Naveo je Dragan Đilas u svom autorskom tekstu za nedeljnik Vreme, i time svojim kritičarima dao još jedan primer (uistinu ne najbitniji), koji objašnjavanja zašto je bela košulja Dragana Đilasa i ostalih članova opozicionog Saveza za Srbiju ista kao košulje onih na vlasti, iako u ovom momentu na prvi pogled deluje bolje ispeglana.

Izgleda da bele košulje opozicije na svakih nekoliko godina moraju da podnesu određenu žrtvu ne bi li sa jedne strane prešle na drugu. Tako je bela košulja Tomislava Nikolića svojevremeno bila uprljana ležanjem na stiroporu i u bolničkoj postelji u okviru protesta koji su za cilj imali raspisivanje izbora i smenu Borisa Tadića. Danas su uloge promenjene i prljanje košulja brutalizovano napadom pa je žrtva neplanirano pripala Borku Stefanoviću čija je košulja pokrenula #1od5miliona ili #StopKrvavimKošuljama proteste.

Iako mnogi ove proteste ocenjuju kao početak nekakvih promena i konačno buđenje Srbije, činjenica je da su različiti protesti često viđeni i pre ovih, na šta slično ukazuje i Dejan Ilić u svojoj kolumni. Nezavisno od bilo koje stranke opozicije se protestovalo u više gradova nakon aprilskih izbora prošle godine, a protestovali su i medijski radnici/ce, radnici/ce Goše, radnici/ce IKL-a i IMT-a, radnici/e Pošte, radnici/ce EPS-a itd., a uskoro sledi i prvi veći protest u Beogradu protiv izgradnje minihidroelektrana. Dakle, ljudi su se i pre ovih protesta neretko samoorganizovali i ukazivali na konkretne probleme sa kojima se suočavaju.

Ne upuštajući se u prebrojavanje učesnika/ca trenutno aktuelnih protesta, što je izgleda jedna od glavnih tema u medijima i na društvenim mrežama, možemo sa velikom verovatnoćom reći da je nezadovoljstvo među narodom veliko zbog čega se ove eskalacije u vidu protestnih šetnji iznova viđaju. Teško je tačno utvrditi razloge dolaženja na protest svakog demonstranta ali ono na šta treba ukazati, kako se u beskonačno ne bi ponavljao krug smenjivanja „košuljaša“ s jedne strane na drugu, jeste veza između uzroka nezadovoljstva i zahteva koji su radnici/ce do sada ispoljavali i poruka koje ispostavljaju ovi protesti to jest njihovi organizatori.

Deluje da su te poruke i zahtevi i dalje nejasni ali se mogu sagledati u okviru parola viđenih na protestu, kao i u okviru 30 tačaka programa Saveza za Srbiju. Iako su ove tačke ozbiljnim tonom kreatora označene kao strateški pravac delovanja, čini se da ipak govorimo o opštim floskulama gde se u svakoj namerno ostavlja dovoljno prostora za različita tumačenja i izmenu po želji.

To su tačke koje se lepo čitaju ali teško sprovode u praksi. Tako se s jedne strane teži izgradnji društva po „najvišim evropskim standardima“ a sa druge navodno odustaje od „favorizovanja stranih investicija“ i još navodnije odbija priznanje „države Kosovo“. Obrazovanje treba da je „dostupno“ (dostupno kome? jer nije i besplatno?) a protiv politike siromaštva se planira ići „solidarnom zaštitom ugroženih porodica“ što podseća na filantropiju bogatih i sms poruke kojima se već lečimo. Ekonomska politika je opisana kao „sasvim nova“ i ogleda se u podsticanju domaćih preduzetnika pa će tako radnici/ce umesto kod stranih vlasnika, imati privilegiju da budu eksploatisani kod domaćih. Kada su u pitanju mediji, ta borba se odnosi na najopštije zalaganje za „medijske slobode“ u okviru kojih se jedino ukazuje na lažne vesti, senzacionalizam, linč, pritisak, neprimerene sadržaje i rijaliti programe. Zato se kao najveći uzroci problema ispostavljaju mediji koji odluče da ne prenose trenutne proteste ili novinarka Studija B koja je preko noći postala državni problem br. 1 zato što o protestima ne izveštava iskreno nego onako kako joj je rečeno. Reklo bi se da se posledice mešaju sa uzrocima pa se privatizacija medija i način proizvodnje medijskog sadržaja uopšte ne pominje to jest, predstavnici opozicije čak i kada se bave medijima toj temi pristupaju jednako kao i vlast praveći spisak nepoželjnih ili zahtevajući marginalne stvari kojima se ništa ne rešava. Pre protesta smo svedočili peticijama za zabranu određenih televizija i programa, dok su na kraju u okviru protesta svi zahtevi koji se tiču medija svedeni na traženje 5 minuta uživo u Dnevniku RTS-a. Zato ne čudi što se često kao jedina, navodno slobodna televizija pominje RTV Šabac koja o ovim protestima izveštava uživo.1

Ovo su samo neki od primera koji ukratko mogu sumirati politiku opozicije ukoliko uopšte možemo reći da oni imaju nekakvu, sebi svojstvenu politiku, a ne već ispričanu priču koju prenose na malo drugačiji način. Iako lideri stranaka opozicije poriču postojanje neke druge opozicije čiji nisu deo, takva opozicija ipak postoji. Sada je konačno jasnije zašto opozicione stranke nisu bile dobrodošle na aprilskim protestima prošle godine, kao i zašto nisu dobrodošle na mnogim drugim samoorganizovanim protestima radnika/ca. Tada se sa razglasa nije skandiralo „Barbara, javi se!“. Skandiralo se „Vratite nam penzije“. Tada se nisu branile košulje, kragne i kravate nego uniforme radnika/ca i džepovi studenata i njihovih roditelja. Tada su organizatori takođe pravili spisak zahteva i realno, tada nerealnih želja. Međutim, ti su zahtevi za razliku od zahteva opozicije preusmerili pažnju sa traženja fer izbora na kojima se bira manje loša opcija na neke ozbiljnije socio-ekonomske probleme. To je bila iskrena želja da se u datom momentu ukaže na postojanje drugačije opozicije čija budućnost i formiranje tek predstoji, a ljudi poput Đilasa je uporno poriču.

„Za razliku od ovih, nas možete da oterate olovkom.“ – izjavio je Đilas aludirajući na razliku između SZS i stranaka na vlasti. U ime neke stvarno bolje budućnosti, možda prvo da razmislimo da li vredi potezati olovku da ljudi poput Đilasa, Obradovića, Stefanovića ili Jeremića ikada (opet) dođu na vlast, kao i da li vredi potezati transparente i ostale resurse da se šeta u koloni iza belih košulja trasom čiji smo početak i kraj već videli.

P.S. Čik pogodite zašto RTV Šabac nije uživo izveštavala i sa aprilskih protesta od prošle godine nego baš sada? Slobodni mediji ili opozicioni mediji?

  1. Šabac je grad u kojem SNS nije na vlasti nego u opoziciji pa je svaka kritika na njihov račun dobrodošla. Prema pisanju Dojče vele to je inače televizija koja je iz gradskog budžeta dobila 12 miliona dinara pomoći više nego što je to dozvoljeno zakonom, a gradonačelnik Šapca na pitanje o slaboj zastupljenosti SNS u medijima na lokalu odgovara: „Televizija Šabac nije moja televizija i nije gradska, već privatna.“ što je, vrlo zanimljivo, jer je takav izgovor u poslednje vreme koristila i Ana Brnabić na pitanja o Pink televiziji.
Print

Preporučujemo