Intervju sa radnikom Leonija: „Bolje nemamo, gore nećemo naći”

Foto: Marko Risović / Kamerades

Foto: Marko Risović / Kamerades

Dobrovoljno odustajanje od radnih prava – to je bio zahtev koji je kompanija Leoni uputila svojim radnicima i radnicama početkom ove godine. Iako se ni sindikati nisu najbolje snašli u ovoj situaciji, dokument o „saglasnosti“ koji je procureo bio je dovoljno skandalozan da javnost izvrši pritisak kako bi Leoni povukao ovaj zahtev. Ipak, već sam pokušaj traženja ove „saglasnosti“ sasvim jasno oslikava pozicije – s jedne strane Leoni koji od države dobija milionske subvencije, s druge strane radnici koje država ne štiti i koji na nesigurnim poslovima dobijaju po par stotina evra. Mašina je imala priliku da razgovara s radnikom ove kompanije.

Srbija treba da se prilagođava investitorima, a predstavnici države ne treba da sede u svojim kancelarijama, već da idu tamo gde su investitori. Rekao sam da će svako ko otvori hiljadu radnih mesta u Srbiji dobiti jedan od najviših državnih ordena. Kompanija Leoni se bliži njemu, jer će otvoriti 2.000 radnih mesta u našem Prokuplju, izjavio je predsednik Srbije na otvaranju prve fabrike nemačke kompanije sa proizvodnju automobilskih delova.

Ne, nije u pitanju Aleksandar Vučić s obzirom da izjava datira sa otvaranja prve fabrike Leonija u Prokuplju sada već davne 2009. godine kada je u rezidenciji na Andićevom vencu boravio Boris Tadić. Kada je reč o servilnosti prema (prevashodno) stranim investitorima, razlika između bivše i sadašnje vlasti gotovo da nema. Iako su godine koje su pojeli naprednjaci prekrile nepočinstva njihovih prethodnika, samo ovlašni pregled medijske arhive pokazuje da je odnos rada i kapitala već godinama identičan. I dok je te 2009. godine predsednik Tadić Leoniju obećavao „srpski orden“ za zapošljavanje hiljadu radnika, sadašnji predsednik Vučić je gradnju poslednje fabrike ove kompanije za proizvodnju automobilskih delova proglasio „projektom od nacionalnog značaja“.

Pored toga što povezuje i bivšu i aktuelnu vlast, investicija nemačke kompanije koja pravi žice i kablove za vozila Jaguar i Landrover zanimljiva je i jer ova fabrika zapošljava 6.000 ljudi čime čime se svrstava među najveće privatne poslodavce u Srbiji. Zbog toga je procena kvaliteta poslova – uslovi rada, plate, radno vreme – izuzetno značajna za analizu privrede i generalnog stanja u kome se nalazi radništvo u Srbiji.

Upravo zbog (ne)poštovanja radničkih prava Leoni se početkom ove godine našao pod lupom medija nakon što je na društvenim mrežama anonimno objavljen dokument koji je nemačka kompanija uputila svojim zaposlenima. U tom dokumentu se od radnika ove firme u Malošištu u opštini Doljevac tražilo da potpišu blanko saglasnost na niz stavki koje poslodavac kasnije može da koristi po potrebi. Naime, saglasnost je dozvoljavala poslodavcu da radnicima menja platu, naknadno smanjuje deo zarade, organizuje noćni rad duže od jedne nedelje mesečno ili ih premesti na rad u mesto udaljeno više od 50 km od trenutnog, pa čak traži saglasnost i da svoje zaposlene uputi na rad kod drugog poslodavca.

Ipak, nakon intervencije javnosti, Leoni je povukao dokument, a Inspekcija rada, ignorišući slučaj danima, oglasila se naknadno ističući da neće biti kazni ni prekršajnih prijava, jer je problem rešen „usmeno“. Ovo je prvi put da se nemačka kompanija u javnosti pojavila u negativnom kontekstu, a o situaciji u fabrici – i državi – dosta govori činjenica da nijedan radnik nije dao zvaničnu izjavu za medije.

Novinari Mašine došli su do Nenada N.1, radnika Leonija u Malošištvu koji je objasnio kako je došlo do pojavljivanja „saglasnosti“, kakvi su uslovi rada, ali i na koji način se ljudi uopšte zapošljavaju u siromašnim i ekonomski devastiranim krajevima juga Srbije.

Saglasnost povučena, ali…

Naš sagovornik u pogonima Leonija radi od kada je fabrika otvorena 2014. godine. Govoreći o slučaju koji je dobio svojih „pet minuta“ u medijima, ističe da je „saglasnost“ trenutno povučena, ali da mnogim radnicima uskoro ističe ugovor, pa sumnja da se isti dokument može vratiti kroz aneks.

Saglasnost je trenutno povučena. Ipak, to ne znači da neće da se vrati u nekom trenutku, jer mnogim ljudima, onim koji su angažovani na samo tri meseca, uskoro ističe ugovor. Oni treba da se obnove, ali sumnja se da će se u aneksu, odnosno produžetku ugovora, pojaviti stavke iz saglasnosti. A hteo ne hteo, moraš da ga potpišeš ako hoćeš da radiš, kaže Nenad za Mašinu.

Interesantno je da su, prema priznanju samog Leonija, odredbe iz saglasnosti već bile uključene u standardni ugovor od osnivanja kompanije u Srbiji 2009, ali su početkom ove godine odlučili da ih izdvoje i stave u poseban odeljak Ugovora – „Izjava o saglasnosti“. Prema saznanjima Mašine, Inspekcija rada je ukazala da to nije u skladu sa zakonom o radu, pa je Leoni odlučio da iste stavke ponudi radnicima da ih posebno i „dobrovoljno“ prihvate.

Nenad ističe da je u fabrici bilo obmanjivanja zaposlenih kako bi potpisali saglasnost, ali i otvorenih pritisaka.

Meni je koleginica poslepodne tog istog dana javila na fejsbuku kao, brate, hoće šefica da nas strelja ako ne potpišemo. Dere se, preti otkazima, šta da radimo… Ja sam rekao „ljudi, to je obična saglasnost, nemojte da potpisujete“. Nama je u prvoj smeni pravnica rekla da nemamo obavezu da potpisujemo, ali je u drugoj smeni šefica promenila ploču i bukvalno ih maltretirala da bi potpisali. Zbog straha da ne bi ostali bez ugovora, veći deo je tada potpisao, ističe on.

Subvencije višemilionske, a plate i uslovi rada…

Od kada je došla u Srbiju, prvo u Prokuplje 2009. godine, zatim 2014. u Malošište, a prošle godine u Niš, kompanija Leoni je dobila 24 miliona evra subvencija iz budžeta Srbije. Država nije bila škrta ni prilikom sređivanja infrastrukture u industrijskim zonama gde su ove fabrike smeštene, a pre nekoliko meseci je započeta izgradnja Leonijeve fabrike u Kraljevu koja je proglašena projektom od nacionalnog interesa. Za izgradnju te fabrike ovoj firmi poklonjen je plac od 13,5 hektara.

Uprkos tome, plate uglavnom ne prelaze iznos od 280 evra, dok nije retkost da mogu da idu i do 50 evra niže. Takođe, mogućnost za rast plata i napredak u hijerarhiji je gotovo nikakav, a mnogi posao dobijaju i na preporuku stranke, kaže Nenad.

Plate su realno bedne. Meni se tri godine povećava satnica, a tri godine zaredom primam istu platu. Ta plata je oko 33-34 hiljade dinara sa bonusima, a bez bonusa ide i ispod 25 hiljada. Zavisi kako ti obračunaju, odnosno kakve si sreće. Takođe, ne postoji kriterijum za napredak, odnosno postoji, ali je naopak. Ja radim pet godina u fabrici i dođe lik i nakon nedelju dana napreduje, a ja čamim na „liniji“. I to samo jer je došao preko veze ili preko stranke. Ti ljudi koji dođu preko stranke, oni ne rade na proizvodnoj liniji. Postoji pozicija kraft gde ništa praktično ne radiš, samo sediš i držiš fascikle. Znaš koji je to okidač za nepravdu, ljudi hoće da dignu fabriku u vazduh u trenutku, žali se on.

Ili posla nema ili se norma dostiže pod pretnjom otkazom

Na pitanje o uslovima rada odgovara da je „mobing svakodnevan“ i da su kazne za greške drastične, ali da nije bilo famoznog nošenja pelena i zabrana odlaska u wc.

Što se tiče mobinga, to je svakodnevno. Na sve strane čujes šefove „ako to ne uradiš pašće otkaz“. Moja šefica to radi svaki dan, odnosno svako jutro na sastanku. Takođe, kada je reč o poslu i normi, ti na proizvodnoj liniji imaš određenu distancu dokle možeš da „završiš“ određeni postupak. Ako „padneš korak“ onda kasne svi ispred tebe, odnosno posle tebe. I onda je bila priča ako neko „padne korak“ može da se pozdravi sa ugovorom. A to je nemoguće da se ispoštuje uvek niti je u redu da kazna bude otkaz. Posebno za ljude koji su preko 50 godina i koji ne mogu da trče ko mlađi i lome ruke i noge za target, kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, problem je i radno vreme koji ide iz krajnosti u krajnost. Posla ima „preko glave“ ili ga nema uopšte.

Do skoro smo radili 10-12 sati svaki dan i onda je to bukvalno od ponedeljka do subote… prva, druga, treća. E, onda je bila ova frka sa saglasnošću, izašlo je sve u javnost, i oni su spustili loptu, povukli su se… Sad radimo osam sati, ali ja sumnjam da će to potrajati.

Međutim, to je situacija kada ima posla. Često se dešava da mesecima posla nema i da radnici sede kod kuće i čekaju poziv Leonija.

Nekad je stvarno posla preko glave, a nekad sediš kući. Bilo je perioda kad sam blejao kući od Svetog Nikole, pa do februara. Obično se čeka početak leta, tad je sezona i tad se baš udarnički radi sve do Nove godine. Kada dođu praznici, pravoslavni i katolički, posla prestaje da bude, a zašto je to tako, stvarno ne znam.

„Ako se ne popravite dobijate otkaz“

Ipak, Nenad je u firmi od samog početka zbog čega je makar imao sreću da dobije ugovor za stalno, što je privilegija koju većina radnika nema.

Većina nema ugovore za stalno, sve se produžuje za po mesec dana ili nesto više… i to obavezno uz pretnju „ovo vam je poslednja sansa – ako se ne popravite dobijate otkaz“. Skoro su otpustili tri radnika sa moje „linije“ koji su znaš kakvi radnici, brate – ujedaju kolko su dobri. I to bez obrazloženja. S druge strane, ljudi koji ne rade i koji se ulizuju šefovima njima se ugovori produžuju za tri meseca. Svi koji imaju malo zdravog mozga i koji brane svoja prava dobiju šut kartu.

Najviše pažnje u spornoj saglasnosti koju je Leoni „ponudio“ svojim zaposlenim su dobile odredbe o obustavi zarade zbog naknade štete i naplati potraživanja od radnika. Prema tumačenju profesora radnog prava Maria Reljanovića, saglasnost za svaku od tih stavki može se dati samo u pojedinačnim i konkretnim slučajevima, a ne „blanko za sve ikada što će nastupiti – sutra ili za pet godina“.

S druge strane, u sindikatu Nezavisnost za Insajder su rekli da je Leoni imao drugačiju ideju u vezi s tom odredbom, odnosno da se odnosilo na radnike koji dobiju akontativni novac za put i rad u inostranstvu, i koji ponekad ne vrate deo koji nisu potrošili.

Međutim, Nenad ističe da je to zamena teza, jer je taj novac namenski dat za te svrhe i vraćanje novca nije nikakva zakonska obaveza radnika. On navodi primer radnika koji su poslati na obuku u Rumuniju, nakon čega im je rukovodstvo tražilo da vrate deo novca u gotovini.

Skoro je u Rumuniji dve nedelje bila grupa sa kojom ja radim. Spakovali su ih u neku javnu kuću, ali bukvalno javna kuća, ne figurativno. Oni su bili na trećem spratu smešteni, sprat niže se dešavala prostitucija. I, kad su se vratili iz Rumunije šefovi im kažu da moraju da podignu po sto evra sa računa i da donesu keš u kancelariju, jer kao to su firmine pare… Kakve firmine pare, druže, ‘esi mi dobar? Pa, ti si mi dao pare za put i smeštaj, šta da ti vraćam. Mi nismo obavezni da vraćamo bilo kakve pare, firma je obavezna da plati obuku. To što si ti radnika poslao na put, to je tvoja procena i odluka, objašnjava on.

Uprkos svemu, Nenad ne planira da napusti Leoni. Opština Doljevac godinama spada u red najnerazvijenijih opština u Srbiji, pa malo ko sebi može priuštiti da napusti posao u nemačkoj kompaniji – rezervne opcije gotovo da nema. Istovremeno, radnika za posao motanja kablova ne manjka, jer taj posao može da radi svako bez obzira na stručnu spremu.

Ovde kod nas je očajno, jer ti baš nemaš gde da radiš. Nemaš drugo mesto. Hteo ne hteo, ti si primoran da ostaneš, jer ja sad da odem u grad na neku trafiku da radim za 20 hiljada – ne isplati mi se nikako. Trenutno bolje nemam, zaključuje naš sagovornik.

 

  1. Zbog zaštite anonimnosti u tekstu se koristi pseudonim, stvarno ime radnika je poznato redakciji.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us