Dino Šaran: Mislim da je greška u sistemu, a ne u nama

Dino Šaran na koncertu u Domu omladine Beograda; Izvor: Letu Štuke / Facebook

Dino Šaran na koncertu u Domu omladine Beograda; Izvor: Letu Štuke / Facebook

Sarajevski pop-rok bend „Letu štuke“ je koncertom u beogradskom Domu omladine krajem decembra promovisao svoj četvrti studijski album, „Topla voda“. Iskoristili smo tu priliku da sa Dinom Šaranom, frontmenom i osnivačem benda, porazgovaramo o motivima za rad i društvenu kritiku, ljudskim odnosima, i još koječemu.

„Vlada je kredit uzela sebi pa su prebacili dug na nas“, „Zemlja gori, jednom shvati, cijeli svijet je na kamati“, a mi smo samo „brojevi računa“. Da li se sećaš kada si toga postao svestan?

Mislim da sam toga postao svjestan negdje krajem osamdesetih, u osvit rata. Bilo mi je jasno da se sve to radi da bi se privatizovalo. Ja sam bio Titov pionir, i kao dijete sam slušao šta on priča. Nisam uzimao kult, nego kontekst. On je govorio: „Zajedno smo jaki. Ako nas rastave na proste faktore bićemo slabi, svako za sebe, i nama će manipulisati“. Samo je trebalo pratiti šta Tito priča, bio titoista ili ne, volio ga, ili ne, on je znao o čemu se radi.

A ako, konkretnije, pričamo o uticaju finansijskih institucija?

To sam shvatio kad sam vidio da je mnogo ljudi koje znam u kreditima, da ih mukotrpno otplaćuju, da imaju poslove koje su dobili teško, a mogu ih lako izgubiti, i da su oni praktično uhvaćeni za jaja, da nema uzmaka. Radno mjesto je danas jedino na kome se čovjek mora prilagoditi, dok je brak jedna od opcija gdje se čovjek ne mora prilagoditi, a trebalo bi biti obrnuto – da se čovjek u partnerskom odnosu prilagođava, a ne na poslu. Da bi se to desilo mora postojati pravedniji sistem, pravičniji sistem, koji čovjeka ne otpušta za sitnicu, da bi zaposlio nekog ko najčešće nije sposoban, ali je podoban.

Opšti društveni uslovi utiču, dakle, i na međuljudske, naročito ljubavne odnose?

Stalno nam imputiraju da ćemo krepat’ od gladi ako ne slušamo gazdu. A znaš kako se kaže „Bijeda na vrata, ljubav kroz prozor“.

O takvim stvarima treba pričati otvoreno, isto kao što treba otvoreno pričati o depresiji koja nas izjeda. Imamo mnogo samoubistava, i zrelih i mladih ljudi. Depresija se ne primjeti direktno, zato što se o njoj ne priča. A cijela ta depresija dolazi od sistema.

Ja mislim da je greška u sistemu, a ne u nama.

Živimo u robovlasničkom sistemu, feudalnom. Rob danas nema okove, nego kredite. Ako i nije u dronjcima, nego dobro obučen, i sa što boljim autom, on je u strahu od gubitka posla.

Tu država i politika postoje samo fiktivno.

Misliš da država ne postoji kao pomagač finansijskim institucijama?

Politika ne postoji. Politika treba da se bavi državom, njenim stanovnicima, građanima.

Bosna je sama po sebi apsurd. Mi nemamo autoput, nemamo ništa, ali se svaki dan priča o tome hoće li biti zastave Republike Srpske u Predsedništvu. Bavljenje perifernim stvarima, skretanje pažnje sa suštinskih tema, to je ono čime se danas bavi politika.

Ali, istovremeno države uvode zakone koji olakšavaju poslovanje krupnim ribama…

Država ne uvodi zakone, uvode ih korporacije. Država služi samo za implementaciju njihovih pravila. Sve je u službi korporacija – i država, i mediji… I nije to samo kod nas. Svuda je tako.

U intervjuu za Lupiga si rekao da u „ovim vukojebinama“ ne možemo pokrenuti promenu. Rekao si i da bi neka promena eventualno mogla da se pokrene na zapadu, odnosno u onome što teoretičari nazivaju centrom svetskog kapitalističkog sistema.

Mora doći iz centra. Da bi se desila globalna revolucija ona mora doći iz centra moći. Tu moraju prokuvati stanovnici. Moraju ustati Britanci, moraju ustati Ameri.

Bez obzira na to što često kažeš da je sve bezizlazno i bezizgledno, da je teško promeniti sistem, ne ustručavaš se da se angažuješ. Pesma „Padaj“ je 2014. korišćena na demonstracijama u BiH, a stihovi Davida Dragičevića, koje ste uglazbili, postali su himna protesta Pravda za Davida u Banjaluci.1

Znaš kako je, mogu pjevat’ o nekim patetičnim ljubavima, mogu pjevat’ o nekim prevarama, o nekom, ne znam, nekom prostiranju muškarca pred nekom ženom koja je, kao, alfa ženka, ja alfa muškarac… O tome mi se ne pjeva. Pjeva mi se o suštinskim stvarima. Pjeva mi se o onome što zaista čini život, i bit života.

Uvijek je bilo da na mladima svijet ostaje, i mislim da je o onome što je suštinski važno za potomstvo, za djecu, za nove generacije, treba pjevat’, bez obzira na to što ni ta djeca sad ne razumiju da je to važno za njih.

Njima šalješ poruku?

Znaš šta, moral nije klizna kategorija.

Proizilazi li estetika iz etike?

Mislim da da. Mislim da su usko povezane, nerazdvojne. Nema estetike bez etike. Nekome je lijep i kič, neko voli. Nemam ja ništa protiv toga, kao protiv nekog paralelnog svijeta.

Često čujem od publike jedno poimanje muzike koje je pogrešno: daj mi više energije, daj mi red bul, daj mi kokain… Nije to to.

Sve na turbo pogon… Da li misliš da nam se odnos prema vremenu promenio jer živimo u epohi besomučnog ubrzavanja svih interakcija – finansijskih, poslovnih, privatnih?

Vrijeme ide kako ide, mi ubrzavamo sami sebe.

Svejedno, da li smo sada pod većim pritiskom da osećamo svoju trošnost nego neko ko se nije „ubrzavao“?

U većim centrima je naročito ta gužva, ta jagma i jurnjava, i očiglednija i realnija. Kad neko živi u planini s ovcama, njemu vrijeme sporije prolazi, u to sam siguran. Ili – odeš u prirodu, odvojiš se od svega i vidiš da vrijeme ima neki svoj tok, ali da je i subjektivna kategorija, isto kao sreća. Ne postoji konstantna i kontinuirana sreća. „Treba biti sretan“, „Treba raditi na sebi da se bude sretan“… Ne možeš ti raditi na sebi da budeš sretan!

To su isto „bočice sa glupim porukama“? Pevaš „Mi čitamo ono što nam daju“, čime zabašuruju „da nema penzija/ nema mirovina/ i neće bit’ plata za Prvi maj“; sve je šatro ok dok je u modi „Obijesni sinovi da glume brze / pješaci da strijepe kad krenu u lov/ u lov na lovu jer banku ne zanima je li ti žirant rođeni brat/ ako si dužan/ glup si i ružan/ topovsko meso za novi rat“.

Da.

Više puta si rekao da ti pisanje služi kao autoterapija, da ti je to način nađeš svoju istinu. Da li si, sa druge strane, i sam nešto naučio od publike? Kakva je to interakcija?

Znaš kako, ja učim kroz svoja iskustva, to prenosim publici koja verovatno ima identična ili slična iskustva. A čovjek se mijenja, ništa nije linearno.
Promjeni te život, ne pitaš se ti.

Kad kažeš „sloboda je topla voda, šuplja priča liberala“, kakva je to sloboda koja se promoviše u mejnstrimu, a koju kritikuješ?

„Šuplja priča liberala, svijet bez srca i morala“. Sloboda nije tako širok pojam. Zapravo imam odgovor na to šta je sloboda. Nacisti su to ironično i monstruozno stavili na kapiju Aušvica: „Arbeit macht frei“. U jednom drugom kontekstu, koji nije ironijski, koji nije zločinački, to bi značilo da rad oslobađa – ne rad u koncentracionom logoru, pod prisilom, u fašizmu, to nikako i nikad, i ne d’o Bog nikom, više nikad – ali jedan rad kreativni, humanistički – e, to je sloboda.

I duhovna sloboda? Postižeš li je u kreativnom radu?

Najslobodniji sam kad radim.

Misliš da uspevaš kroz rad da očuvaš lični integritet, dostojanstvo?

Nekako ne vjerujem ja u taj lični integritet, jer ako ti čuvaš samo lični integritet i dostojanstvo, a ne čuvaš tuđi, nema ni tvog. Ne tuđi, nego bližnjeg svog.

Da li su ti se promenili politički pogledi tokom godina?

Znaš šta, nemam ja neke političke poglede. Ja sam ti više kao neki sociolog, mene zanimaju ljudi.

Svejedno, da li ti se menjalo razumevanje društvene stvarnosti?

Manje-više, jer sam nekih stvari bio svjestan i dok sam bio mlad. Ne znam kako, možda sam čitao više. Nekako sam shvatio dosta stvari.

Uvek ti je bilo jasno da je nacionalizam podmetačina?

Pa naravno. To je najprimitivniji oblik komunikacije među ljudima. To kad nemaš ništa drugo, onda kao negdje pripadaš. O tome su i u okvirima domaćeg rokenrola pjevali mnogi prije mene.

 

U pesmi Minimalizam ste koristili elemente Internacionale i odlomak iz Balkanskog špijuna koji više uopšte ne zvuči kao neki paranoični ispad, nego kao izveštaj o vodostanju: „Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki, i da ne bude razlika među ljudima…“ Šta je petokraka u logou Letu štuke?

Ono je crna zvijezda, nije ono naša crvena. Posle je taj black star imao Dejvid Bouvi na svom oproštajnom albumu. Onda mi se samo objasnilo šta je taj black star: njemu su dijagnosticirali rak jetre, koji na rendgenskom snimku izgleda kao crna zvijezda, i on pjeva o svojoj smrti. Dvijehiljadepete, kad smo mi izdali taj prvi album, Bouvi je još bio živ i zdrav, i daleko od smrti, ali ja sam imao ideju crne petokrake kao zatamnjenog komunizma, komunizma koji je pojeo sam sebe, koji se zacrnio.

Kako je pojeo sam sebe?

Nacionalizmom u koji je prešao iz bratstva i jedinstva. It’s a thin line between love and hate. To se nama desilo. Jedno totalno bezumlje i sebičnost.

Zašto su se ljudi primili? Nikad neću biti sigurna koliko su se primili…

Nisu se ljudi primili što su sami ljudi od sebe takvi. Veliki je bio uticaj medija. Mislim da su oni tu odigrali presudnu ulogu. Onda, bilo je nacionalizma i prije, Jugoslavija jeste bila i umjetna tvorevina: jer, ako je Tito morao pomilovati ne znam koliko ustaša i četnika poslije Drugog svjetskog rata, to mnogo govori.

A da li ste konkretno u spotu za Minimalizam koristili upadljive simbole socijalizma ironično, autoironično, ili da biste na njega podsetili?

Inicijalna inspiracija je potekla iz dječje emisije koja je išla kad sam ja bio mali. Zvala se „Niko kao ja“, sarajevska je bila emisija, a reditelj je bio Timoti Džon Bajford. Tu su, između ostalog, puštani spotovi Šarla akrobate, Idola, sudionika novog talasa. Ja sam tad bio klinac, tinejdžer. Emisija je bila sva crno-bijela, sa jakim detaljima. Ja sam htio da napravim reminescensiju na tu emisiju. Sve crno-bijelo, sa naglašenim detaljima. To je došlo kao neki manifest, objava – e, tu smo gdje smo, ovo je stanje stvari. Ovo zatičemo, i dalje idemo, daljim stvaralaštvom, u nijanse.

Da bi se orijentisao u svetu, da bi proverio svoje stavove, čitaš li neke tekstove iz sociologije, filozofije, neke teorije o društvu, ili se oslanjaš na zdrav razum?

Znaš šta, puno sam čitao u mladosti, kao klinac, i u ratu. Čit’o sam, čit’o, čit’o… Gotovo sam već poludio bio od tolikog čitanja. I onda me negdje presjeklo. Naravno, treba uvijek čitati, treba se obrazovati, ne treba to nikad zanemariti. Ali sam kroz životna iskustva u jednom trenutku shvatio da je vrijeme da počnem da vadim iz tog bunara u koji sam trpao godinama.

Verovatno je to što sam toliko čitao razlog što sam tek u tridesetpetoj objavio prvi album Štuka.

Dok ti se sleglo.

Ako hoćeš i široko i duboko da sagledaš, onda ti treba vrijeme, ne može instant. Ja sam protiv instanta, najviše od svih pošasti današnjice ubija površnost.

I mediji su postali jako površni. Ima li, ipak, nekih koje pratiš?

Pravo da ti kažem, pratim ove alternativne medije. Kod nas pratim Buku. Pratim portale.

Međutim, novi album se i zove „Topla voda“ zato što se sve što se vrti u eteru, i pametno i glupo, sve se svodi na izmišljanje tople vode. Sve je već rečeno.

Osim toga, negativci lažu i spinuju, pozitivci ukazuju na te spinove kad su ti spinovi već prošli, a dolaze drugi spinovi – dok se pozitivci sjete šta će s tim, negativci su korak ispred. Ovi spineri vode jedno 10:0.

Koncert Letu Štuke u Tvornici kulture u Zagrebu; Izvor Letu Štuke / Facebook

Koncert Letu Štuke u Tvornici kulture u Zagrebu; Izvor Letu Štuke / Facebook

Malopre smo u neformalnom delu razgovora pomenuli da je u takvom stanju stvari, u ovakvom stanju sila, malo kontradiktorna pozicija nekog ko priča protiv sistema, zato što on istovremeno legitimiše sistem koji može da se pohvali time da pruža neki stepen slobode za kritiku.

Znaš kako je rekao Danilo Kiš. „Kad neko kaže mi, ja odmah ustajem i odlazim“. Ja iz te „mi“ pozicije ne pjevam. Ponekad je „mi“ narod, ali vrlo rijetko.

Ali, razmišljaš li o kontradikcijama svoje pozicije, da li te to muči?

Ne muči me zato što se ne bavim toliko kolektivom. Meni je osoba u fokusu.
Imaš, recimo, Dubioza kolektiv koji na vrlo precizan način, vrlo jasno i „u glavu“: pjevaju o kolektivu, zovu se kolektiv. To je legitimno. Ja sam ona druga, B strana singla. Pevam o tebi, meni, njoj, njemu.

Da li ti se nekad neko iskustvo ispraznilo od smisla zato što si ga pretočio u pesmu i izveo hiljadu puta?

Pa ne, to iskustvo ostaje zabilježeno, ostaje na koncertu, i mislim da više koristi ima od neke pesme koja govori o nečemu konkretnom.

Nije ti nikad bilo žao što si neko iskustvo preneo u pesmu?

Nije. Ja uvjek pjevam o sebi i o svom životu, a ti ako se nađeš u tome – bujrum.

 

  1. Izgleda da neću daleko stići, Jer sam ja samo piun u ovoj priči. Ne idem nigdje, načinio sam štetu, Ja sam samo još jedan klinac u getu“.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us