Stanovanje: pravo a ne roba

 

U okviru projekta Kritička mašina u junu 2014. godine održano je predavanje pod nazivom Stanovanje: pravo a ne roba Jovane Vuković. U izlaganju se polazi od pretpostavke da je pravo na stanovanje jedno od osnovnih ljudskih prava. Ono je kodifikovano u konvencijama Ujedinjenih nacija kao jedno od ključnih socijalnih prava, što je nesumnjiva zasluga političkih pritisaka snažnog i organizovanog radničkog pokreta sredinom XX veka. Narušavanje ovog prava se pre svega ogleda u narastajućim neoliberalnim pritiscima da se, umesto kolektivnog prava, pitanje stanovanja postavi kao isključiva mogućnost pojedinaca da svoje potrebe za stanovanjem sami rešavaju na tržištu.

Intervju koji prenosimo je objavljen u februaru 2013. godine na internet žurnalu Uzbuna. U razgovoru koji je vodila Ana Vilenica, Jovana Vuković se osvrće na lokalne politike stanovanja i problem prinudnih iseljavanja.

Kako vidiš aktuelne transformacije u gradu i kakav efekat one imaju na život ljudi?

Nas pre svega zanima stanovanje. Stanovanje se sve manje doživljava kao osnovno ljudsko pravo i nešto što se odnosi na jednu od osnovnih ljudskih potreba, već se sve više komodifikuje i razume kao potreba čije se zadovoljenje rešava na tržištu. Naš zadatak je da reafirmišemo shvatanje stanovanja kao ljudskog prava i da ukažemo da je država dužna da obezbedi ostvarivanje ovog prava svakoj građanki i građaninu. Izloženi smo permanentnom spinu da je stanovanje nešto za šta svako od nas treba lično da se postara – da sebi obezbedi sredstva kojim će rešiti svoj stambeni problem – bilo da će postati vlasnik/ca ili da će iznajmiti životni prostor. U lokalnom kontekstu moramo kostantno da se podsećamo da je nekada postojala druga perspektiva u pogledu ostvarivanja ovog prava i da je ono u velikoj meri erodiralo u periodu restauracije kapitalizma.

U Ujedinjenim nacijama u vreme Hladnog rata odigravalo se jedno tipično hladnoratovsko nadigravanje, hladnoratovska igra. Sa jedne strane, liberalne demokratije su tražile međunarodno priznanje za set građanskih i političkih prava, dok su zemlje Istočnog bloka tražile da se isti značaj prizna ekonomskim i socijalnim pravima. Veliki broj prava koja su ostala nepriznata u velikom broju evropskih zemalja našao je svoju pravnu formulaciju i zaštitu u nekim međunarodnim dokumentima. I tu se stanovanje prvi put prepoznaje 1960ih kao jedno od osnovnih prava koje je država dužna da zaštiti i unapredi. S obzirom da je reč o pravu čije ostvarivanje zahteva značajna finansijska sredstva, država može da se nađe u situaciji da nema mogućnosti da obezbedi ostvarivanje ovog prava. Ovo teško da važi za evropske zemlje, koje gotovo uvek imaju budžetska sredstva, ali ne i političku volju da ovo bude prioritet. U slučaju da ne može da garantuje ostvarenje ovog prava, država je dužna da traži međunarodnu pomoć. Dakle, odgovornost nikada nije na pojedincu/ki. Kada se danas postavi taj zahtev, to deluje kao utopija, ali se 1960ih verovalo da se krećemo u  pravcu rešavanja ovih pitanja i da je pitanje decenija kada će ovaj problem biti rešen (postojala je svest da su u pitanju značajni resursi i da će se ovo progresivno ostvarivati).

Kada smo počeli da se bavimo dokumentovanjem i monitoringom prinudnih iseljenja i videli na koje je sve načine ta spinovana slika stvarnosti uticala da neki ljudi ostanu bez krova nad glavom, shvatili smo koliko je važno jednako rešavati akutni problem, ali i stalno podsećati na činjenicu da svako ima pravo na krov nad glavom. Baveći se ovim problemom, uhvatili smo se u koštac sa spinom da je tržište sveopšti regulator svih naših potreba i prava.

Zbog čega misliš da je država – onakva kakvom je poznajemo danas – sposobna, i da želi, da se na taj način bavi stvarima?

Obraćamo se državi sa dubokim uverenjem da je ona dužna da to radi. Mislim da nije spremna, ali da ima resursa. Ne postoji ni jedna država u Evropi koja nije sposobna da počne da rešava stambeni problem. Reč je o tome da se promenila ideološka paradigma kroz koju se razume stanovanje i da država to ne vidi kao prioritet. Prioritet su joj potpuno druge stvari. Kada bi se npr. preusmerile pare koje idu vojsci, problem bi krenuo da se rešava. Mi nemamo drugu adresu na koju da se obratimo. Na koncu, ako država potpiše i ratifikuje nešto, stalno je potrebno podsećati je koje su njene obaveze i tražiti da nam polaže račune o tome šta se uradilo po tom pitanju.

Ja nisam zagovornica uradi sam projekata u kojima mi treba da pravimo niše i da neke stvari preuzimamo na sebe onda kada država zakaže. To je neka vrsta razonode i može da ima neke druge funkcije. Takve inicijative imaju socijalizujuću ulogu. Tu negujemo određene vrednosti zbog toga da se sutra u nekom sistemu ne bismo našli u totalno dehumanizujućim odnosima u kojima nećemo moći da se snađemo. To je oaza u kojoj negujemo neke drugačije odnose. Tome ne bih pripisivala bilo kakvu moć da značajno menja postojeći sistem. Taj segment je važan, ali ne bih htela da se uvučem u tu nišu i da u toj izolaciji čekam promenu. Smatram da se politička borba treba preusmeriti na to da se država natera da bude odgovorna.

Koliko je diskurs ljudskih prava efikasan danas u tim borbama?

On je užasno instrumentalizovan pre svega od Zapadnih zemalja koje su u ime ljudskih prava radile jezive stvari. Istovremeno, vidim ga kao jedno od sredstava koje nam stoji na raspolaganju sad i ovde. On može da dobaci do granice do koje prihvatamo da živimo u liberalnim demokratijama. U toj ideološkoj matrici on je efikasan kao oruđe koje  doprinosi dostojanstvenijem životu ljudi, ali svakako ne rešava suštinska pitanja nejednakosti. I po efektima i po načinu predstavlja vid reformističkog delovanja. Ali u tom koordinatnom sistemu je dosta efikasan, iako je kompromitovan. Ali, koji diskurs nije? Npr. u kojoj meri je feministički diskurs kompromitovan? Dozvolio je da se iza njega sakrije imperijalička invazija na Avganistan. Važno je da vidimo šta je tu sredstvo koje nam može koristiti, a šta je instrumentalizovano.

Kako razumeš ćutanje javnosti u odnosu na brutalnost raseljavanja neformalnih naselja u Beogradu u poslednjih nekoliko godina?

Javnost je u najvećoj meri neobaveštena, a onda i i zaslepljena dominantnom medijskom interpretacijom. „Šta bi se desilo kada bi ja raširio/la šator na Trgu Republike? “ Toliko puta sam čula tu rečenicu, koju je proizvela kontrolisana medijska mašinerija. Zbog toga je potrebno suočavati ljude sa tim truizmima koji se njih neposredno tiču – „svako ima pravo na krov nad glavom“. Problemi sa stanovanjem pogađaju sve, uključujući i većinsko stanovništvo. I dok god budemo parcijalno rešavali problem nećemo moći da uspostavimo solidarnost između svih građana. Novinari npr. to sada počinju da objavljuju,  jer su se desila neka iseljenja većinskog stanovništva i to privlači veću pažnju. Ono što je na delu je opšta kriminalizacija siromaštva. Ona pogađa i Rome i ne-Rome i vrlo je važno ne fragmentirati tu borbu.

Da li bi procese raseljavanja Roma mogli da opišemo kao džentrifikaciju?

Neka od raseljavanja jesu džentrifikacija. Npr. imali smo jedan slučaj u Dobračinoj, zatim jedna porodica na Kalenić pijaci, gde se neki investitor nameračio na njihovu kućicu jer želi parcelu da tu nešto gradi. Ali, ima i slučajeva ljudi koji žive u šumi. To ne možemo nazvati klasičnom džentrifikacijom. Tamo niko nema interes da nešto gradi. Stvar je u tome da grad želi da sve više getoizira Rome. Ne samo da ih prostorno segregira, već želi i da njihov život disciplinuje i uredi kroz kulturu kontejnerskih naselja. To nije samo pitanje prostorne kontrole. Kada su raštrkani po marginama grada, nalaze se van prostora kontrole države. Kada ih stave u kontejner-rezervate država ima potpunu kontrolu nad njihovim životom. Uvode se pravila po kojima oni treba da žive.

Koliko je to rešenje privremeno?

Ja bih volela da verujem da je ono privremeno! U Srbiji ima oko 600 neformalnih naselja od kojih je 100 u Beogradu. Ne radi se sistematski na izgradnji socijalnih stanova. To rešenje koje Grad promoviše, javnost prihvata. Institucije takođe prihvataju. Mislim da Grad gleda na to kao na permanentno rešenje. S druge strane, ni različite agencije UN ili lokalne organizacije za ljudska prava nisu dovoljno radile da se ovaj problem suštinski reši. Ako pogledamo širu sliku, vidimo da eksperti za evaluaciju koštaju kao dva socijalna stana. U pitanju je birokratizacija problema i pranje savesti.

Veliki broj stanovnika neformalnih naselja su oni koji su prema ugovoru o readmisiji vraćeni u Srbiju. Kakav je njihov status? I kakva je uloga Evropske unije u tim procesima?

Oni (EU) nalaze rešenja za sebe, a ne za nas. Time što rešavaju problem stanovanja ovde, rešavaju sebi problem neželjenih migracija. Evropskoj uniji su ljudska prava samo paravan i legitimacijska krilatica, a ne nešto što joj je važno.

Poslednjih godina intenzivno se bavite i položajem azilanata i probleme vezane za izgradnju i rad centara za azilante u Srbiji. Kako bi opisala tu situaciju?

S obzirom na politiku eksternalizacije kontrole granica i sve rigoroznijih mera kontrole šengenskih granica, značajan broj migranta se duže zadržava u Srbiji. Neki od njih svoj boravak pokušava da reguliše izražavanjem namere ili traženjem samog azila. Ovaj trend koji je očekivana posledica represivnih migracionih politika Evropske Unije, dočekao je nespremne vlasti u Srbiji koje nemaju kapacitete, ali ni znanja i volje da obezbede uslove za smeštaj tražitelja azila. Istovremeno, s obzirom na predrasude koje dodatno podstiču populistički političari, lokalno stanovništvo se u mestima u kojima je predviđena izgradnja centara za azil oštro protivi ovoj ideji. Ako se ima u vidu činjenica da u sredinama u kojima je bilo puno migranta (npr. Subotica u periodu kada je tzv. džunglabila aktuelna) nije zabeležen porast krivičnih dela, niti je bilo manifestacija nezadovoljstva koje bi bile posledica osećanja ugrožene bezbednosti, jasno je da je ovo protivljenje često politički instrumentalizovano i podstrekivano. Jasno je da, naročito u malim sredinama, postoji strah od nepoznatog, ali ne i tako ozbiljan otpor. Kako se određuju mesta na kojima će se graditi centri za azilante i detencijski centri, nije mi poznato, ali reč je svakako o objektima koji pre svega, prostorno segregiraju migrante od domicilnog stanovništva. Centar u kome su smešteni maloletni tražitelji azila je izuzetak, jer se nalazi u Beogradu, ali on, iako to međunarodno pravo izričito zabranjuju, ograničava slobodu kretanja maloletnih azilanata i zapravo je detencijski centar.  Ovi centri smešteni van urbanih sredina, daleko od domova zdravlja, škola, i drugih ustanova neophodnih za dostojanstven život, otežavaju i dodatno isključuju migrante.  I to nije specifičnost Srbije, to je politika koju diktira EU, da se migranti ako su se već tu zatekli segregiraju dok ne budu deportovani.

Da li u svom radu vidite borbu za javni prostor kao određeni potencijal?

Prva presuda protiv diskriminacija, mada tada još uvek nije postojao Zakon o diskriminaciji, upravo se tiče onemogućavanja Roma da uđu na jedan bazen u Šapcu 2000. godine. Taj problem je još uvek aktuelan. Posebno na mestima na kojima se ostvaruju neposredni fizički kontakti i koja su vezana sa socijalnim statusom, kao što su: bazeni, sportski ili tržni centri. To jeste potencijal za borbu jer se na tom mestu može napraviti spona između različitih etničkih grupa kroz socijalni status. Ono što je meni tu još zanimljivo je pojava privatnog obezbeđenja. Na Kalemegdanu patrole vrlo arbitrarno ocenjuju ko je dobrodošao i kakvo je ponašanje dozvoljeno. Manjinske grupe se često etiketiraju kao remetioci mira i javnog reda. Oni se doživljavaju kao pretnja i proizvode se mehanizmi koji treba da obezbede sigurnost svih po cenu njihovog odstranjivanja. Grad takođe koristi privatno obezbeđenje da amortizuje potencijalne kontakte između starosedelaca i ljudi koji žive u kontejnerskim naseljima. Takav je primer naselja Reva 2.

Print

Preporučujemo