Kratka istorija pobuna protiv RTS-a

Foto: Marko Rupena / Kamerades

RTS je, od početka devedesetih, bila na meti brojnih protesta. Razlog za to je jednostavan, radi se o javnom servisu koji dosledno služi vlastima, a ne javnom interesu.

Kritike na račun RTS-a, pa čak i ulasci u njegovu zgradu nakon iscrpljenih institucionalnih mehanizama, jesu opravdani. Javni servis naprosto ne funkcioniše u javnom interesu i ne ispunjava svoje zakonske obaveze. Rečima Jovanke Matić, obaveza RTS-a je „slobodno formiranje mišljenja publike i izražavanje mišljenja gledalaca i slušalaca, nepristrasno obrađivanje raznovrsnih ideja, negovanje pluralizma ideja i omogućavanje sučeljavanja različitih mišljenja“.

Pored izrazite favorizacije i ponekad otvorene podrške izvršnoj vlasti, istraživanja pomenute autorke ukazuju na još jedan zanimljiv podatak. Naime, u programu RTS-a određene grupe se uopšte ne pojavljuju. Među ukupno 1.600 registrovanih subjekata identifikovanih gledanjem programa RTS-a, nije bilo nijednog tinejdžera, nijednog studenta, nijednog penzionera i nijedne nezaposlenene osobe, dok je žena bilo „tri do četiri puta manje nego muškaraca“. RTS pored političke pristrasnosti stvara i lažnu sliku o socijalnoj strukturi društva.

Imajući u vidu da je televizija i dalje medij preko koga se najveći broj ljudi u Srbiji informiše i da je RTS najgledanija televizija, borba za naše „pravo da znamo sve“ nije samo opravdana već, u trenucima potpunog medijskog ignorisanja zbilje, postaje naša dužnost. Još od uvođenja višestranačkog sistema RTS se, nekad više nekad manje, koristio u propagandne svrhe vladajuće partije/partija. S tim u vezi i građanski otpor zloupotrebi ove televizije ima dugu istoriju, koju ćemo u nastavku teksta ukratko pokušati da skiciramo.

Svakoj vlasti na usluzi

Radio-televizija Srbije je devedesetih godina prošlog veka bila otvoreno naklonjena partiji Slobodana Miloševića, što je izazivalo bes i otpor kod opozicije i studenata. Prvo ulično osporavanje tadašnje Televizije Beograd (od januara 1992 – RTS) bilo je u martu 1991. godine. Predsednik tada najjače opozicione stranke (SPO), Vuk Drašković, okupio je na Trgu republike nekoliko desetina hiljada ljudi i zatražio ostavke direktora TV Beograda i četvorice urednika. Povod je bilo odbijanje TVB-a da objavi Draškovićev demant na prethodne optužbe ove televizije da sarađuje s Franjom Tuđmanom.

U leto naredne godine studenti su u okviru protestnih šetnji protiv režima prolazili zatvorenih očiju pored zgrade RTS-a, pokazujući državnim i medijskim funkcionerima šta misle o televizijskom izveštavanju. Ovaj simbolički čin poznat je kao „Parada slepih“.

Slični performansi korišćeni su i kasnije. U toku višemesečnih protesta 1996/97, demonstranti su zgradu gađali jajima i obmotavali je toalet-papirom. Mada je inicijalna kapisla pomenutih protesta bilo prekrajanje izborne volje glasača, možemo reći da je zapravo opšte nezadovoljstvo političkom, društvenom i ekonomskom situacijom u zemlji bilo pravi razlog ovih demonstracija.

Poslednji napad na RTS u eri vladavine Slobodana Miloševića desio se 5. oktobra 2000. Čuveni Bagerista Džo je svojim bagerom došao do vrata zgrade, nakon čega su demonstranti ušli unutra razbijajući prozore i paleći inventar kao znak konačnog „oslobođenja“. Od 1990. do 2000. godine RTS je promenio četvoricu generalnih direktora.

Narednih desetak godina RTS nije bio izložen većim napadima. Tako je bilo sve do održavanja prve beogradske „Parade ponosa“ u oktobru 2010. Nekoliko hiljada demonstranata, nakon što su pokušali da napadnu učesnike „Prajda“, krenulo je na zgradu javnog servisa i sedište DS-a. Tom prilikom razbijeni su prozori na ulazu u zgradu u Takovskoj, povređeno je više od stotinu ljudi i preko dvesto je privedeno.

U to vreme opozicioni SNS organizovao je godinu dana kasnije protest kako bi iskazao nezadovoljstvo zbog načina na koji ova televizija izveštava o štrajku glađu njihovog predsednika Tomislava Nikolića. Nikolić je u štrajk stupio nekoliko dana ranije, zahtevajući od vlasti da raspiše vanredne palamentrane izbore. Demonstranti su tom prilikom izveli performans pod nazivom „Gnevnik“ i nosili različite transparente. Na jednom od njih bila je slika tadašnjeg generalnog direktora Aleksandara Tijanića iznad natpisa „Svakoj vlasti na usluzi“. Ovim protestom SNS-a kao da je započela nova era osporavanja Radio-televizije Srbije.

Ubrzo su usledila tri mala protesta, na kojima se okupilo par stotina građana. Prvo je u junu 2012. godine grupa ljudi bliska reditelju Borisu Malagurskom protestovala protiv „medijskog mraka“ i zahtevala od RTS-a da emituje film pomenutog reditelja pod nazivom „Težina lanaca“. Drugi skup održan je u martu 2014. godine u organizaciji Dveri. Okupljeni su tražili smenu glavnog urednika informativnog programa Nenada Stefanovića, smatrajući da nemaju ravnopravan medijski tretman kao ostali politički akteri. Poslednji protest održan je u novembru iste godine. Radikali su tom prilikom izrazili nezadovoljstvo izveštavanjem RTS-a o zdravstvenom stanju šefa SRS-a Vojislava Šešelja.

Foto: Marko Miletić / Mašina

RTS – SNS

Mada je Radio-televizija Srbije oduvek bila servilna onima koji su na vlasti, situacija se u postmiloševićevskoj eri dosta pogoršava dolaskom SNS-a i Aleksandra Vučića na čelo države, što se oslikava češćim i radikalnijim protestima građana protiv načina medijskog izveštavanja. Verbalni i fizički napadi na javni servis naročito su se intenzivirali u poslednje tri godine. U maju 2016. inicijativa Ne da(vi)mo Beograd organizovala je protest ispred Skupštine zbog nerazjašnjenih okolnosti dešavanja u Savamali, kada su bespravno rušeni objekti, a prolaznici vezivani i maltretirani. Nakon govora krenula je protestna šetnja koja se završila ispred zgrade RTS-a. Organizatori su zatražili od javnog servisa profesionalno izveštavanje koje je u službi javnog interesa, a ne vlasti.

Godinu dana kasnije, nakon izbora za predsednika republike, izbili su veliki aprilski protesti poznati pod imenom „Protiv diktature“. Mada sâm povod protesta jeste bilo nezadovoljstvo izbornim rezultatom i uslovima u kojima se vodila predizborna kampanja, po brojnim socijalnim i ekonomskim zahtevima koji su istaknuti možemo zaključiti da je uzrok bunta bio dosta širi. Demonstranti su se tridesetak dana zaredom okupljali ispred Narodne skupštine pre nego što bi krenuli u šetnju. Gotovo redovno su se zadržavali u Takovskoj izvodeći brojne performanse uz povike „RTS–SNS“, „Hoćemo uživo“ i „Ostavke“. Zbog tendencioznog izveštavanja u korist vlasti zahtevali su i smene glavnog i odgovornog urednika RTS-a Dragana Bujoševića i urednika informativnog programa Nenada Stefanovića.

U leto iste godine usledio je još jedan malobrojni protestni skup Dveri ispred zgrade RTS-a. Zahtevi su bili bolji medijski tretman opozicije i emitovanje emisije u kojoj će gostovati predstavnici različitih političkih opcija svakoga dana posle Dnevnika 2. Ovaj protest bio je i uvertira za ono što je usledilo početkom 2018, kada je više opozicionih stranaka protestovalo zahtevajući profesionalne standarde prilikom izveštavanja, veću prisutnost opozicije na televiziji, kao i ostavke čelnih ljudi RTS-a. Predstavnici opozicije su prethodno održali sastanak sa upravnim odborom RTS-a, na kome nisu dobili zadovoljavajuće odgovore.

Iz istih razloga opozicija se još jednom pojavila ispred zgrade javnog servisa šest meseci kasnije. Epilog je i ovoga puta bio isti. RTS naprosto nije na njih obraćao pažnju.

Potpuno ignorisanje građana i opozicije od RTS-a, koje je nastavljeno i za vreme poslednjih protesta „1 od 5 miliona“, dovelo je do kulminacije nezadovoljstva i ulaska nekoliko desetina demonstranata u zgradu javnog servisa. Građani i predstavnici opozicionog Saveza za Srbiju zahtevali su direktno uključenje u Dnevnik 2 i smenu glavnog urednika RTS-a Dragana Bujoševića i urednika informativnog programa Nenada Stefanovića. Ništa od navedenog nije ispunjeno. Policija je iz zgrade prvo izbacila novinarske ekipe, a zatim i demonstrante. U narednim danima, brojni akteri uključeni u organizaciju protesta apelovali su na nastavak mirnih demonstracija.

Protesti protiv vlasti i funkcionera javnog servisa i dalje traju. Kratka istorija borbe za pravednije i poštenije izveštavanje upozorava da RTS naprosto mora biti nezavisan od uticaja i pritisaka izvršne vlasti kako bi mogao da ispunjava svoju zakonsku obavezu. Ukoliko trenutna zbivanja na kraju dovedu do smene političke garniture, pomenuta autonomija mora se garantovati, praktikovati i aktivno kontrolisati. U suprotnom, nismo uradili ništa.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us