U uglju do guše

RTB Kolubara; Foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

Zbog spaljivanja uglja najviše strada zdravlje ljudi i kvalitet životne sredine, a upravo se na taj način proizvodi 70% električne energije u Srbiji. Novac treba ulagati u prelazak na zelenu energiju, a ne u izgradnju novih termoelektrana.

Kada se u naučno-popularno literaturi opisuje površina Meseca ili Marsa, obično je to pejzaž nepristupačnog golog tla, izrovarenog udarima kometa i meteora, gde temperatura ide u ekstreme i nema ničeg sem stena, peska i prašine. Mnogi ne znaju da slične lokacije postoje na pedesetak kilometara od Beograda, nisu nimalo romantična, kao možda površina Marsa, i ne, nije u pitanju Deliblatska peščara, koja je u poređenju sa ovim pejzažima pitoma površina. U ovom slučaju reč je o ugljenokopima, koji zauzimaju velike površine nadomak Lazarevca, Obrenovaca i Kostolca. Zarad dobijanja električne energije, svakodnevno se kopa više, i dublje, dok se o posledicama malo vodi računa. Ugljenokopi su samo vrh ledenog brega problema eksploatacije uglja u Srbiji, ali su i mesto odakle sve kreće.

Srbija oko 70% električne energije dobija spaljivanjem uglja u termoelektranama, ostatak dolazi iz velikih hidroelektrana i tek mali deo iz obnovljivih izvora energije. Od pomenutih 70% električne energije koja se dobija iz uglja, čak 99% dolazi iz lignita (smeđi ugalj). Srbija se nalazi na petom mestu u Evropi (iza Nemačke, Turske, Poljske i Češke), a na jedanaestom mestu na svetu po proizvodnji lignita, čime pokriva 3,8% svetske proizvodnje. Vrhovi svetskih i evropskih listi u ovom slučaju nisu baš pokazatelj uspeha, jer eksploatacija i konzumacija lignita donosi mnogo više negativnih posledica nego blagodeti.

Lignit je ugalj niske do srednje kalorične vrednosti, i zbog toga je gotovo jedino pogodan kao energetsko gorivo u termoelektranama. Kopa se površinski i spaljuje u termoelektranama koje se grade u neposrednoj blizini rudokopa, jer se zbog neisplativosti dužeg transporta njime ne trguje na globalnom nivou. Osim niske kalorične vrednosti, lignit odlikuje i velika količina vlage koja ponekada prelazi i 60%, uz veliku količinu pepela koji ostaje nakon sagorevanja, a sve to znači malu toplotnu moć ove vrste uglja. Sagorevanjem lignita u atmosferu se oslobađa veća količina ugljen-dioksida u odnosu na druge vrste uglja. Ugljen-dioksid je gas s najvećim uticajem na efekat staklene bašte, koji doprinosi klimatskim promenama, a energetika je jedan od najvećih emitera ovog gasa. U Evropskoj uniji 40% termoelektrana koje rade na ugalj koristi lignit, u Turskoj ta brojka ide do 52%, dok se u Srbiji i zemljama u regionu (BIH, Albanija, Makednija, Kosovo, Crna Gora) isključivo koristi to gorivo.1 Ukupno je šesnaest ugljenih termoelektrana u regiona koje su tokom prošle godine emitovale više sumpor-dioksida nego svih 250 evropskih termoelektrana na ugalj zajedno.

RTB Kolubara; Foto: Predrag Momčilović / Mašina

Troškovi korišćenja uglja

Troškovi korišćenja uglja su brojni, od zdravstvenih i ekoloških do finansijskih i socijalnih. Svake godine povećava se broj lica obolelih od respiratornih problema kao i drugih bolesti vezanih za upotrebu uglja, dok uporedo raste i smrtnost. Površinska eksploatacija uglja ostavlja pustoš, dok zagađenje iz termoelektrana negativno utiče na kvalitet vazduha, zemljišta i vode. Uprkos izgradnji i najavama novih postrojenja, broj radnih mesta se neprestano smanjuje, i taj trend će se i u budućnosti nastaviti. Saniranje svih ovih posledica iziskuje velike količine novca koji treba utrošiti na lečenje, ekološke posledice i ublažavanje socijalne katastrofe.

Vazduh Zagađen radom termoelektrana negativno utiče na zdravlje. Izaziva demenciju, dovodi do različitih vrsta tumora, srčanih, respiratornih i vaskularnih problema. Naročito su izložena deca, bebe i trudnice, polutanti mogu da dospeju u placentu, pa su česti prerani porođaji i smanjena težina novorođenčadi. U blizini termoelektrana primećeno je povećanje broja dece obolele od astme i drugih respiratornih oboljenja. Zagađenje vazduha iz termoelektrana na ugalj godišnje u Srbiji izazove 570 preuranjenih smrti. Po broju preuranjenih smrti izazvanih zagađenjem vazduha iz termoelektrana Srbija je apsolutni rekorder u Evropi.2 Šesnaest zastarelih termoelektrana u regionu svojim zagađenjem godišnje izazove 3.000 slučajeva preuranjene smrti, uz preko 8.000 slučajeva bronhitisa i drugih hroničnih bolesti.

U izveštaju koji su izdale vodeće Evropske organizacije koje pokrivaju oblasti uglja, životne sredine i javnog zdravlja, procenjuje se da privredni i zdravstveni troškovi upotrebe uglja u šesnaest regionalnih termoelektrana iznose između 6,1 i 11,5 milijardi evra na godišnjem nivou. Zdravstveni troškovi nastaju usled pojave hroničnih bolesti, povećanog broja bolničkih dana, izgubljenih dana itd. Troškovi koji nastaju spaljivanjem uglja za region (Srbija, BIH, Makedonija, Albanija, Crna Gora i Kosovo) iznose između 1,9 i 5,8 milijardi evra. Srbija plaća zdravstvene troškove zbog korišćenja uglja između 890 miliona evra i 1,6 milijardi evra. Umesto da taj novac bude uložen u poboljšanje kvaliteta života građana, on odlazi na saniranje posledica sagorevanja niskokvalitetnog uglja.

Osim negativnih zdravstvenih efekata, eksploatacija uglja pogubno utiče i na zajednice koje žive u blizini rudokopa. Kako se rudokopi šire zaselak po zaselak polako nestaju sela, kako bi se zadovoljile povećane energetske potrebe. Vreoci, selo nadomak Lazarevca, danas izgleda kao ukleto mesto, sa kuća su skinuti krovovi, stolarija i sve što je moglo da se ponese, ostale su samo gole fasade, čekaju da budu zbrisane kopom, sada na svega pedesetak metara od kuća, i pamte kako je ovo naselje nekad vrvelo od života.

Ona naselja koja su ostala na „bezbednoj“ distanci od kopova i nisu raseljena pate od drugih problema. Sem stalne brige o kvalitetu vazduha, postoji opravdana zabrinutost za kvalitet zemljišta i vode. Pri spaljivanju uglja u atmosferu se emituju i različiti teški metali, koji na kraju završe u zemljištu i u podzemnim vodama. Time se znatno umanjuju potencijali za poljoprivrednu proizvodnju.

Foto: Predrag Momčilović / Mašina

Ugalj i obnovljivi izvori energije

Da li je ugalj srpska sudbina i da li je naša struja zapravo najjeftinija u Evropi? Cena struje u Srbiji jeste niža nego u većini zemalja u regionu, ali to je posledica sistematskog neuračunavanja zdravstvenih, ekoloških i drugih troškova, koje u konačici ponovo plaćaju građani, i to mnogo više oni siromašni nego bogati.

Odgovor na pitanje da li je Srbija osuđena na ugalj pre svega je političko, a ne tehničko pitanje. Tek kada se na političkom nivou donesu odluke da se pređe na održivije energente, na scenu stupaju stručnjaci koji će tu tranziciju učiniti mogućom. A moguće je i očuvanje sadašnjeg statusa quo, i nastavak sa eksploatacijom uglja; u poslednjih desetak godina proizvodnja uglja je varirala između 35 i 40 miliona tona godišnje, sem 2014. godine, kada je zbog katastrofalnih poplava bila znatno niža. Kada znamo da Srbija raspolaže rezervama koje su približno 3,3 milijarde tona, prostom računicom dolazimo do podatka da uglja ima za još 80–90 godina, ako se nastavi s jednakom potrošnjom. Ovde treba uračunati da će zdravstveni i ekološki troškovi rasti, a s njima i cena proizvodnje energije iz uglja.

Pa dobro, ugradićemo bolje filtere na termoelektrane i tako rešiti probleme, jedan je od mogućih odgovora. Bolji filteri svakako bi smanjili zagađenje i unapredili kvalitet života, ali ne sme se zaboraviti da svaka nova ugradnja filtera smanjuje kapacitete termoelektrane, pošto je i za rad filtera neophodna velika količina energije. To praktično znači da s novijim filterima moramo sagoreti veću količinu uglja da bismo dobili istu količinu energije.

Srbija se potpisivanjem sporazuma kojim je postala članica Energetske zajednice obavezala da smanji emisije iz termoelektrana. Direktivom o velikim ložištima planirano je da se većina zastarelih blokova termoelektrana zatvori. Ova direktiva se svesno zanemaruje, iako je s njenom implementacijom trebalo da se krene još davno.

Uza sve ove razloge, za energetsku tranziciju postoje i otvoreno ekonomski razlozi koji su ranije bili izgovor da se s tranzicijom ne krene. Ekonomski troškovi korišćenja uglja kao neobnovljivog resursa svakodnevno rastu kako se smanjuje njegova raspoloživa količina, dok zahvaljujući tehnološkom napretku troškovi upotrebe obnovljivih izvora energije već godinama postaju sve niži. Kada spominjemo obnovljive izvore energije pre svega mislimo na energiju vetra i sunca čiji su potencijali na teritoriji Srbije veliki. Iz ove tranzicije moraju biti isključene male i mini hidroelektrane, jer one ne doprinose ukupnoj proizvodnji energije a u znatnoj meri narušavaju prirodu. Zato ih uopšte ne treba smatrati zelenom energijom i alternativom uglju.

Posle toliko godina veze nije lako napraviti raskid sa ugljem. Da bi se taj raskid uopšte desio moramo prestati da se zavaravamo da će nam eksploatacija uglja doneti nova radna mesta. Novi projekti kao što su izgradnja dodatnog bloka termoelektrane Kostolac B3, kao i vađenje iz arhiva projekta Kolubara B, mogu samo da nas na još 30–50 godina vežu za ugalj, jer se jednom izgrađen skupo plaćen objekat mora koristiti. Ulaganjem iste količine novca u energetsku efikasnost i obnovljive izvore energije znatno bi doprinelo prelasku na zelenu energiju, uz smanjenje potrošnje. Lagana pravedna energetska tranzicija je moguća, i biće bezbolnija što pre krenemo s njom.

  1. HEAL Briefing: Lignite coal – health effects and recommendations from the health sectors
  2. Chronic coal pollution – EU actions on the Western Balkans will improve health and economies across Europe
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us