Dva stuba vladavine SNS-a

Foto: Nemanja Pančić / Kamerades

Snaga SNS-a se često objašnjava uticajem vladajuće stranke na izborni proces i kontrolom medija. Međutim, ta stranka pokazuje se veoma uspešnom u razvijanju i održavanju klijentelističke mreže i korišćenju države za privatne interse, što treba imati u vidu i pri razmišljanju o medijima i izborima.

Nepregledne kolone autobusa koje su prevozile članove SNS-a tokom predsednikove kampanje „Budućnost Srbije“ ili Putinove posete Srbiji, i masovni mitinzi kojima je, prema određenim procenama, prisustvovalo i preko sto hiljada ljudi, ilustrovali su mobilizacijsku snagu i brojnost članstva vladaljuće partije.

Osim toga, istraživanja javnog mnjenja koja se tiču podrške građana političkim partijama pokazuju kolika je snaga SNS-a. Dok iz jedne agencije tvrde da je, usled višemesečnih protesta detektovan pad popularnosti vladajuće partije sa oko 50% na 43%, istraživanje druge pokazuje da SNS i dalje podržava preko 50% građana u Srbiji. Možemo probati da se utešimo pa da kažemo da ovakva istraživanja nisu previše relevantna, ali onda dođu izbori, na kojima se ispostavi da su ipak precizna.

S druge strane se može čuti da izbori nisu fer i slobodni i da vlada medijski mrak, pa da podrška nije zaista tolika. Od kada je SNS na vlasti, došlo je do pada regularnosti izbornog procesa, a situacija u medijima je, posebno nakon deregulacije medijske scene 2014. godine, katatrofalna i malo je slobodnih i nezavisnih medija.

Slobodni i fer izbori su veoma važni, kao i slobodni i nezivisni mediji, i za obe stvari se vredi boriti. Ipak, pogrešno je toliku podršku vladajućoj partiji svoditi na regularnost izbora i uverenja građana. Šta ako pretpostavimo da ljudi nisu naivni da stvarno veruju u ono što im se priča preko malih ekrana? Odakle onda tolika podrška vladajućoj partiji i zašto u Srbiji teško dolazi do političkih promena?

Igra brojeva

Privatizacioni procesi započeti krajem osamdesetih godina prošlog veka, ratni sukobi i sankcije uticali su na izmenu strukture domaće privrede. Došlo je do ubrzane deindustrijalizacije države, rasta nezaposlenosti i pogoršanja materijalnog položaja većine stanovnika. Od 1990. do 2000. posao izugbilo 750 000, a nakon petooktobarskih promena dodatnih milion ljudi. Usled slabe razvijenosti „realne privrede“, te propasti industrije koja bi generisala razvoj, državna preduzeća predstavljaju najvredniji plen oko čije se kontrole takmiče političke partije.

Zbog toga članstvo u vladajućoj partiji ili različiti oblici veza s nekim ko je deo partije predstavljaju važan instrument obezbeđivanja materijalne egzistencije i socijalne mobilnosti. Partija kontroliše rad javnog sektora i samim tim ima mogućnost da obezbedi posao svom članstvu. Politička lojalnost kompenzuje se obezbeđivanjem materijalne sigurnosti. Tako je direktor fabrike „Milan Blagojević – Namenska“ otvoreno pozvao radnike da glasaju za vladajuću partiju na lokalnim izborima u Lučanima. Strankama je u interesu da imaju što više sledbenika i više ljudi koje mogu da mobilišu u određenom trenutku za svoje potrebe.

Procene su da člansku kartu SNS-a ima više od 700.000 ljudi, što znači da je u proteklih šest godina gotvo 400.000 ljudi pristupilo ovoj stranci. Ako imamo u vidu da na parlamentarne izbore u Srbiji izlazi oko 4 miliona ljudi, onda je jasno koliku prednost predstavlja ovoliki broj članova.1

Ovi ljudi uživaju različite vrste koristi od svog članstva. Od dobijanja slabo plaćenih poslova u organima javne uprave i lokalne samouprave, preko (v.d.) direktorskih pozicija u velikim javnim preduzećima, do različitih oblika javno-privatnih partnerstava pomoću kojih se isisava javni novac iz budžeta. Radi se o različitim interesnim vezama i ljudima koji dolaze iz različitih društvenih slojeva i drugačijeg su imovinskog stanja. U pitanju je klijentelistička mreža koja obuhvata različite društvene skupine i u koju je upleteno previše ljudi koji se ne bi olako odrekli vlasti.

Odmah je neophodno reći da masovno učlanjenje u vladajuću partiju nije izmislio SNS. Samo se treba prisetiti podrške SPS-u tokom devedestih, a nakon toga i partijama koje su došle na vlast nakon petooktobarskih promena. Ipak, SNS je mehanizme kontrole svog članstva doveo do vrhunca, što najbolje pokazuje organizovanje više od sto hiljada ljudi koji su pozdravili Vladimira Putina, a nakon toga i Aleksandra Vučića, odnosno skandalozni snimci na kojima se vidi da su njihovi članovi primorani da prisustvuju mitingu predsednika.

S druge strane, čim izgube vlast, stranke ubrzano gube podršku i veliki broj članova. SPS je na prvim izborima nakon petooktobarskih promena izgubio oko milion glasača u odnosu na period devedestih, a DS, DSS i G17+ koji su u vremenima kada su bili deo vlasti zajedno imali i preko milion i po glasova, sada uživaju podršku od svega nekoliko procenata stanovništva ili uopšte nisu aktivni. Radi se o ogromnim fluktuacijama u članstvu i podršci u veoma kratkom periodu, koja je suštinski uslovljena manjim ili većim beneficijama koje se dobijaju od stranke. Može se pretpostaviti da će slična sudbina zadesiti SNS kada bude otišao s vlasti.

Druga stvar koja je indikativna tiče se poverenja građana u političke partije. Istraživanje Cesida pokazuje da je nepoverenje u političke partije i političare (47%) najčešči razlog zbog kojeg se građani ne uključuju aktivno u politički život. Dodatno, na direktno pitanje da li veruju političkim partijama, 77% građana odgovara da ne veruje, a svega 13% ispitanika smatra da poslanici u Skupštini Srbije zastupaju interese običnih građana. Jedini zaključak koji može da sledi jeste da je primarni motiv za učlanjenje u partiju u Srbiji želja da se na određeni način poboljša sopstveni položaj.

Ovde se ne radi o mentalitetu ili kulturnim navikama nekog naroda. Reč je o borbi za egzistenciju u uslovima u kojima je gotovo nemoguće raditi za pristojan novac u privatnom sektoru. Često je mogućnost izbora toliko sužena da ljudi nemaju drugih opcija. Paradoks je što su trenutno najveći opozicionari svojom ekonomskom politikom u prethodnom periodu dobrim delom uticali na to da postoji samo ovakav izbor koji im se sada obija o glavu.

Foto: Srpska napredna stranka / Facebook

Država kao plen, kapital kao partner

Drugu stranu medalje predstavlja potpuna instrumentalizacija države za potrebe stranke i korišćenje različitih mehanizama za isisavnje novca iz budžeta koji se preliva na račune najbogatijih. Inostrane kompanije i domaći biznis imaju svoju računicu kada je reč o podršci vladajućoj nomenklaturi.

Radi se o dobijajanju različitih povlastica u vidu subvencija ili poreskih olakšica, uz garantovanje ekskluzivnog prava da se sklapaju poslovi s državom u vidu javno-privatnih partnerstava. Samo nekoliko skorašnjih primera dobro ilustruje trenutnu situaciju.

Ljudi bliski vlastima dobili su unosne poslove u vezi s izgradnjom mini-hidroleketrana u vrednosti od 3,1 milion evra, dok na primer, Stanko Subotić može da računa na najmanje 28 miliona evra u poslu vezanom za koncesiju beogradskog aerodroma.

Kada smo već kod aerodroma, vredi spomenuti da je država preuzela niški aerodrom kako bi osigurala uspešno poslovanje novog koncesinara, francuske kompnije „Vansi“, koja je ujedno koncesionar i prištinskog aerodroma. Tu je i nezaobilzani primer gradskog prevoza i unosnih poslova koje dobijaju privatne kompanije, ali i kompanije u vlasništvu nemačke države. Istovremeno nelegalni objekat od 1000 kvadratnih metara na Pančićevom vrhu ne samo da nije srušen, iako postoji rešenje o rušenju, već je prema poslednjim vestima, deo objekta upisan u katastar.

Osim simbioze države i kapitala, na delu je potpuna instrumentalizacija države za partijske svrhe. Na primer, Poreska uprava će detaljno proveravati rad nezavisnih medija, dok će mediji bliskim vlastima ostati netaknuti. O tome kakva je veza krupnog kapitala i vladajuće partije najbolje pokazuje primer privatizacije lokalnih medija. Mediji koje je privatizovao biznismen blizak vladajućoj koaliciji Radoica Milosavljević, u koje između ostalih spadaju lokalne televizije u Kruševcu, Kragujevcu, Požegi i Pančevu, dobili su preko 59 miliona dinara na loklanim konkursima za finansiranje medija. Zanimljivo je da je isti čovek donirao novac SNS-u za kupovinu prostorija na Novom Beogradu. Na konkursima je sasvim dobro prošao i Zvezdan Milovanović, poverenik SNS-a za Niš i brat Srđana Milovanovića. Prvi je inkasirao 65 milona dinara na konkursima, a drugi je postao novi vlasnik Prve i O2, dve od pet televizija koje imaju imaju nacionalnu frekvenciju.

Ovakva sprega države i kapitala je, pored masovnog članstva, drugi stub koji osigurava dugotrajnu vladavinu SNS-a.

Imajući u vidu raširenost klijentelističke mreže vladajuće partije, kao i vezu krupnog kapitala s državom, deluje da insistiranje na slobodnim i fer izborima, te nezavisnim medijima neće preterano uzdrmati vlast SNS-a. Radi se o posledicama privatizacionih procesa, koji su započeti krajem osamdesetih, kao i o posledicama ratnih sukoba devedestih, koji su stvorili preduslove da malobrojna ekonomska i politička elita preuzme državu u svoje ruke, držeći veliki broj „običnih“ ljudi pod svojom kontrolom. Ipak, koliko god situacija delovala bezizlazno, važno je boriti se. Pre svega, za drugačiju ekonomsku politiku, koja bi ljudima omogućila da ne moraju da zavise od onoga ko je trenutno na vlasti, koja bi garantovala ekonomsku nezavisnost većine stanovnika.

  1. Ako su ovi podaci tačni ispada da SNS ima više članova od Laburističke i Konzervativne partije iz Velike Britanije zajedno, te na primer, od CDU-a Angele Merkel, nemačkog SPD-a, pojedinačno. Prema određenim procenama Laburistička partija ima nešto više od 500 000 članova, a Konzervativna 124 000. Za dodatnu ilustraciju može se iskoristiti primer organizacije Momentum iz Velike Britanije. Iako se često uzima kao primer uspešne masovne političke mobilizacije u poslednje vreme, ova organizacije broji „svega“ 40.000 članova.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us