Veliki problemi medijskih radnika i slabe mogućnosti organizovanja

Foto: Milovan Milenković / Kamerades

Različite analize pokazuju da su radnice i radnici u medijskom sektoru u sve lošijem radnom i materijalnom položaju. Mogućnosti organizovanja ovih ljudi su ograničene različitim zakonskim okvirima, političkim i ekonomskim pritiscima kao i stalnom dilemom unutar struke oko borbe za etička i ekonomska prava.

Nakon preusmeravanja medija na isključivo tržišne potrebe, odnosno nakon procesa privatizacije, zaposleni u ovom sektoru su se našli na tankom ledu. Prema mnogim istraživanjima, medijski radnici i radnice na Balkanu su, a posebno u Srbiji, „cenzurisani, obespravljeni i osiromašeni”.

Nakon što su 2014. godine privatizovani svi mediji osim RTS-a i RTV-a, došlo je do otpuštanja radnika, dok su mnogi mediji na lokalu usled nemogućnosti da opstanu na tržišu bili prinuđeni na gašenje. Oni koji su ipak imali sreću da nastave da rade u medijima, zapravo su nastavili da se bore ili mire s različitim nesrećnim okolnostima koje su nadolazile. Iako se maštalo da će po nekoj tržišnoj „logici” u životu biti održani samo oni najbolji, u praksi se pokazalo da će opstati i opstaju oni mediji koji najbolje zarađuju, to jest oni koji najbolje sarađuju sa dominantnim političkim grupacijama. Istraživanja, naime, pokazuju da je većina mejnstrim medija u Srbiji zapravo na gubitku to jest da se ne radi o profitabilnim preduzećima, što je podatak koji nas može usmeriti na zaključak da vlasnici medija svoje minuse nadoknađuju pristajanjem na različite kompromise „sa strane”.

Ovakvo funkcionisanje medija se u javnosti, nažalost, bez glasnijeg pozivanja na pomenute uzroke problema poput privatizacije ili okrenutosti ka tržištu, sve češće svodi na uopštene parole o „cenzuri” ili odsustvu „medijskih sloboda”, za šta se kao glavni krivac najčešće navodi samo aktuelna vlast. Samim tim su i zaposleni u medijima pod pritiskom i čest predmet kritike javnosti, a dominantan diskurs ih deli na tabore „za” ili „protiv” Vučića („naše” ili „njihove”), što dodatno urušava mogućnost njihove zajedničke borbe i međusobne solidarnosti.

Prekarni položaj medijskih radnica i radnika

Nezadovoljni svojim položajem, zaposleni u medijima sve češće ukazuju na različite probleme s kojima se suočavaju.

Jedan od ključnih koji je vezan za mogućnost organizovanja oko pitanja boljeg socio-ekonomskog položaja zaposlenih jeste nemoć sindikata i otežanost sindikalnog organizovanja, posebno u privatnim medijima, gde se sindikalno organizovanje neretko u potpunosti brani, dok je s druge strane organizovanje honoraraca otežano s obzirom da je zakonski sindikatima onemogućeno da ih zastupaju pred poslodavcima.

Prema izjavama sindikalnih predstavnika, sindikat u privatnim medijima postoji samo tamo gde je bio osnovan i pre privatizacije. To su, međutim, manji sindikati gde se od borbe za radnička prava lako odustaje usled pritiska poslodavca, koji opstrukcijom one „poslušnije” stavljaju u povoljniji položaj u odnosu na druge koje kažnjavaju. Zbog oštre konkurencije za radna mesta, vlasnici medija su u evidentno moćnijoj poziciji nego pre. Stoga ne čude rezultati istraživanja koji pokazuju da je autocenzura još rasprostranjenija od cenzure. Preciznije rečeno, novinarke i novinari, usled straha od gubitka posla, sve se češće linijom manjeg otpora sami prepuštaju neupitnom praćenju vlasničke i uredničke linije i tako pristaju da rade u bilo kakvim uslovima.

Možemo reći da se institucija radničkih sindikata u Srbiji urušava već dugi niz godina, a primetno je da se od dvehiljadite godine na ovamo aktivno širi negativna kampanja o navodnoj nepotrebnosti i neefikasnosti ovakvih organizacija. Stvaranje ovakve atmosfere je tako jedan od razloga što mnogi mladi novinari i novinarke nisu zainteresovani da se učlane u sindikat ili nekako drugačije istupe u pravcu borbe za svoja prava. Sindikalno organizovanje u medijima je stoga trenutno zastupljeno najviše na RTS-u i RTV-u, što položaj onih koji su tamo zaposleni ne čini znatno boljim u odnosu na ostale, iako im daje neke prednosti.

Na problem sindikalnog organizovanja se nadovezuje i posebno nepovoljan status frilens novinara i novinarki, kojih je u Srbiji sve više, što prati trend smanjivanja broja zaposlenih na neodređeno vreme. S obzirom na to da su frilenseri bez stalnog radnog angažovanja ili uglavnom angažovani preko različitih agencija za posredovanje, njih Zakon o radu ne prepoznaje kao sindikalno organizovane. Ugovori sa kojima se suočavaju ovi novinari i novinarke su dosta nepovoljni i ostavljaju ih bez bilo kakvih socijalnih benefita osim (uglavnom malih) doprinosa za penziono i zdravstveno osiguranje. U ovakvim radnim uslovima, poslodavac je u mogućnosti da otpusti bilo kog novinara ili novinarku svakog momenta.

U ovom slučaju nedostatka efikasnije sindikalne organizovanosti, pokušaji rešavanja ovih problema dolaze i iz novinarskih udruženja (poput NUNS, UNS ili NDNV). Ona broje nekoliko hiljada članova, od kojih naravno nisu svi aktivni. No, ova udruženja ne bave se prevashodno ekonomskim osnaživanjem medijskih radnika i radnica, nego su više okrenuta brizi o profesionalnim standardima, čije kršenje predstavlja samo posledicu, a ne i suštinu problema.

Navedenim teškoćama koji more medijske radnike u Srbiji može se dodati i statistika istraživanja NUNS-a, koje kaže da je u toku prošle 2018. godine zabeleženo 102 slučaja pritiska i napada na novinare i druge medijske radnike, gde je paljenje kuće novinara Milana Jovanovića ocenjeno kao jedan od najozbiljnijih slučaja ugrožavanja bezbednosti novinara u poslednjih 12 godina.

Foto: Marko Miletić / Mašina

Medijska strategija 2024.

U takvom kontekstu se piše i usvaja nova Medijska strategija u čijoj su izradi učestvovali predstavnici novinarskih udruženja i države. Na javnim raspravama koje su do marta održavane u nekoliko gradova Srbije su se mogli čuti predlozi i očekivanja od ovog dokumenta. Podeljenost i nesaglasnost među medijskim udruženjima i novinarima je, čini se, velika, pa su oprečna mišljenja po pitanju mnogih tačaka strategije poput kreiranja regionalnih javnih servisa.

U tekstu Nacrta nove medijske strategije konstatovane su neke od manjkavosti prošle strategije i navedeni već gore spomenuti problemi na čijem se rešavanju dalje treba raditi. Kada je u pitanju nepovoljan socio-ekonomski položaj medijskih radnika i novinara rešenje se vidi u uspostavljanju socijalnog dijaloga i potpisivanju kolektivnog granskog ugovora. Međutim, uz ovo se navodi i da je preduslov ovog rešenja jačanje sindikata i formiranje organizacije poslodavaca, što su stavke koje još nisu ispunjene, a neophodne su radi ostvarivanja mogućnosti dijaloga između sindikata i vlasnika medija. Uspostavljanjem kolektivnog granskog ugovora bi svi budući zahtevi bili lakše ostvarivi, a predstavnici sindikata navode primer Danske gde su svi novinari u jednom sindikatu, i gde „država zato ne sme ništa loše da uradi, jer bi odmah sve medijske radnike imala na ulicama.”

Naravno, ostaje upitno kako sve to sprovesti. Vodeći se svojim interesima, poslodavci sve više angažuju honorarne saradnike s obzirom da oni nemaju status „zaposlenih” i zakonski ne mogu da pregovaraju s gazdama. Za socijalni dijalog je potrebno i pomenuto udruženje poslodavaca, a teško je zamisliti da bi ga oni formirali samo kako bi pregovarali sa radnicima. Otežavajuća okolnost je u tome što problemi u ovom slučaju leže van usko shvaćenog medijskog sektora i zadiru duboko u odnose rada i kapitala koji su uokvireni različitim zakonskim okvirima i profitnim interesima.

Sama privatizacija medija ili okrenutost medija ka tržišnoj utakmici nisu bili predmet kritike. Predlozi za novu medijsku strategiju tako uglavnom podrazumevaju samo bolje definisanje ili blagu dopunu već postojećih stavki, što potvrđuju i izjave iz ministarstva.

Stvari koje nam izmiču

Rad u medijima i način funkcionisanja medija se ne odvija u vakumu nego u konkretnoj državi i društveno-političkim okolnostima. Zatoje i pitanje medija neodvojivo isprepletano sa ostalim političkim pitanjima, što čini mrežu iz koje je trenutno teško naći izlaz koji neće značiti male i reformističke promene. Iz sindikata i udruženja novinara neretko dolaze (neosporni) prigovori da mediji kao „javno dobro” treba da zastupaju javni interes. Međutim, pitanje je koliko to kao prigovor dopire do stranaka na vlasti, koje godinama unazad podstiču privatizaciju i otuđivanje a kao javno dobro više ne vide ni sektore poput zdravstva ili obrazovanja.

Osim ovoga, primetno je da po pitanju rešavanja svojih interesnih problema, radnici i radnice u medijima imaju previše oprečne stavove da bi bilo šta konkretno a značajno mogli promeniti. Sistemska podeljenost među zaposlenima, vlasnička podeljenost koja ih neravnopravno tretira, nekoliko suprotstavljenih udruženja i impotencija sindikata neki su od faktora koji tome doprinose. Osim što ne postoji saglasnost o tome kako stvari treba menjati, deluje da ne postoji ni saglasnost o tome kakva se promena želi.

U javnom diskursu se barata uopštenim pojmovima poput „slobode medija”, pri čemu se zapravo ne zna šta se tačno pod time misli. Praksa često pokazuje da je ono što se označava kao „slobodni medij” zapravo opozicioni medij tj. onaj kome je data jedino sloboda kritike vlasti. Ono što je, dakle, preduslov da bi se nešto zaista moglo uraditi jeste većinska saglasnost o pitanju uzroka problema, rešenja uzroka problema i većinski zajedničke definicije samog problema. Ovakvo jedinstvo bi značilo jaču i trajniju saradnju među medijskim radnicima (kojim god medijima pripadali), a ne samo povremena tribinska okupljanja u krugu istomišljenika.

Kada se raspravlja o problemima u medijima deluje da se uvek kreće od posledica, pa se tako uzroci nespretno vide u stvarima poput lošije sprovedene privatizacije koju treba poboljšati. Nažalost, čini se da su predstavnici medijskih udruženja jedino većinski složni o pitanju toga da treba bežati od države i time joj zapravo dati legitimitet da bude loša. Samim tim, izbegava se uvideti, jaka, iako prikrivena, veza između privatnog kapitala i političkih interesa, koji se ne moraju uvek ogledati u ogoljenoj propagandi ove ili one političke stranke.

Ovo pitanje je posebno značajno kada se govori o medijima koji treba da budu okrenuti javnom interesu. Zapostavlja se činjenica da su privatni mediji na tržišu prinuđeni da kreiraju sadržaj koji donosi novac, a javni interes nije, niti treba da bude, profitabilan. U jednom od prethodnih tekstova smo pisali o mogućim alternativama, navodeći pozitivne primere iz iskustava drugih država, gde se državno tj. javno finansiranje javnog interesa pokazalo kao korisno; kao antipod privatnim medijima mogu se u perspektivi planirati „javni” mediji, oni koji bi bili osnovani od strane različitih institucionalnih nivoa (opštine, regiona, sindikata, građana) i koji bi, kao takvi, bili pod nekom vrstom javne kontrole.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us