Fejsbuk nakon kapitalizma

Foto: Facebook

Velike tehnološke kompanije poput Fejsbuka su veštim skrivanjem svojih stvarnih namera i zaobilaženjem poreskih obaveza stvorile imperije koje efektivno kontrolišu i kreiraju javno mnjenje. Ipak, promene na internetu kao najvećoj javnoj sferi su moguće. One dolaze postavljanjem interesa ljudi u prvi plan, ispred profita.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.

Dok se mejnstrim štampa već nekoliko godina nalaza pod budnim okom javnosti, digitalni mediji su, izgleda, zaglaviljeni u fazi divljeg zapada. Izgleda da Fejsbuk neprekidno nailazi na probleme, od izveštaja o podatcima koji su bili korišćeni bez pristanka korisnika, preko moralne panike oko stranih agenata koji hakuju zapadnu demokariju do izveštaja o zločinima mržnje koji su uzrokovani lažnim vestima. Ipak, dok se najveća društvena platforma suočava sa serijom kriza, otvara se mogućnost da se diskutuje o njenoj regulaciji.

Lider britanskih laburista Džeremi Korbin napravio je hrabar korak na ovom terenu 23. avgusta kada je u ključnom potezu najavio „seriju radikalnih ideja za građenje slobodnih i demokratskih medija za digitalno doba“. U govoru u Edinburgu skicirao je svoju viziju demokratizacije i BBC-ja koji je u javnom vlasništvu i komercijalnog novinarstva. On je pozvao na oporezivanje tehnoloških giganata i pružalaca internet usluga ne bi li se ujednačile šanse između digitalnih monopolista i medija koji rade u javnom interesu.

U pitanju je reforma koja podrazumeva promenu paradigme – posebno u doba kada moć kompanija kao što je fajsbuk izaziva skepsu. Skorašnja ugrožavanja privatnosti korisnika, panika oko ruskih farmi trolova kao i zabrinutosti oko uticaja društvenih mreža na mentalno zdravlje dobrano su ulubila poverenje javnosti u fejsbuk a svakako su i uticale na ranije spektakularni rast cene akcija ove kompanije. I ako je 2010 film „Društvena mreža“ Cukerberga prikazao kao običnog i benevolentnog genija, novije kongresno saslušanje bilo je ispraćeno serijom mimova koji ga predstavljaju kao alavog tajkuna ciničnog osmeha.

Godinama je izgledalo da se vlade plaše izlaženja na crtu tehnološkim gigantima jer su odbijale bilo da oporezuju bilo regulišu nove platforme koje su same sebe predstavljale kao bogom dana čudesa savremene tehnologije. Nekada teritorija libertarijanaca otvorenog duha, Silicijumska dolina brzo postaje prvoklasna glavobolja za vlade i države. Dok se društveni mediji sve više politizuju – predlozi kao što je uvođenje demokratskog nadzora nad najvećim platformama može biti način da se uspostavi kontrola nad onim mrežama koje – osim u imenu – sve više postaju javni servisi.

Ideologija interneta

Pa ako laburisti konačno raskidaju sa praksom glorifikacije libertarijanskih ideala Silicijumske doline – na mestu je zapitati se zašto se to nije desilo ranije? Fejsbukovo obećanje o davanju glasa onima koji su do sada bili na marginama dugo je bio argument kojim je ova kompanija zaobilazila ograničenja tradicionalnih medija. Navodno, društveni mediji su dar sa neba za svakoga ko želi da izađe na crtu etabliranim i tradicionalnim medijima i glasovima. Iz perspektive levice, ove su platforme imale važnu ulogu u usponu i Korbina u Ujedinjenom Kraljevstvu i demokratskih socijalista u Sjedinjenim Američkim Državama – jer upravo su one mogle da se probiju kroz zavese medijskog ignorisanja ili napada. Ali ova su dva slučaja takođe podhranila mit o internetu kao nehijerarhizovanom i decentralizovanom prostoru – mit iza kojeg se digitalni monopolisti konstantno sakrivaju.

Misterije ispletene oko novih tehno giganata pomogle su im da zaobiđu regulacije koje su na snazi u tradicionalnim medijima. Temeljni legitimacijski mit o Internetu prikazuje svet u kojem startapovi rastu iz studentskih soba i garaža kako bi postali globalne platforme koje unapređuju i kreativnost i povezanost ljudske vrste. A ideološka pozadina koja podržava ovaj narativ je da je sloboda izražavanja u onlajn prostoru svetinja – princip koji je upisan u ustav SAD. Ali ovo u isto vreme znači i da društvene mreže nisu regulisane na isti način kao i tradicionalni mediji. Član 230 Zakona o pristojnosti u komunikaciji omogućava da distributeri „interaktivnih računarskih usluga“ neće biti tretirani kao izdavači sadržaja koji se na njihovim platformama pojavljuju. A Cukerberg se pozivao upravo na ovo kada je odbio odgovornost Fejsbuka povodom postova koji su negirali holokaust.

Ipak, nedavne kontroverze ukazuju da je Fejsbuk sve samo ne „neutralan“. U pokušaju da se izbori sa takozvanim lažnim vestima Fejsbuk je sa ponosom od obaveštajnih agencija SAD preuzeo vođstvo u uklanjanju „neautentičnih“ stranica, grupa i profila. Ali u kontekstu u kojem samo šačica privatnih korporacija dominira društvenim mrežama i medijima, Fejsbukove odluke zapravo oblikuju najveći svetski medij javne sfere bez imalo demokratskog uvida. Uklanjanje desnih teoretičara zavere kao što je Aleks Džons možda može da se označi kao „dobra praksa“. Ali uklanjanje Južnoameričkog TeleSUR, propalestinskog ili prokurdskog sadržaja dodaje novi, mada dobro poznati vonj imperijalističke kontrole Fejsbukovom navodnom demokratskom i humanitarnom idealu.

U isto vreme, nedavne promene u fejsbukovom njuzfidu – koje umanjuju vidljivost sadržaja za koji se smatra da je pasivan pre nego interaktivan; a sve u težnji da se pospeši upotreba platforme – dovodila je u problem aktiviste koji su se na društvene mreže oslanjali ne bi li plasirali alternativne poglede na stvarnost. Ove promene su podcrtale i druge prakse monopolizacije kao što je prisiljavanje korisnika da do spoljnjeg sadržaja dođu preko internog pretraživača: on je, naime, toliko spor da se korisnici često jednostavno vraćaju nazad na samu platformu, bolje je biti interaktivan na samoj platformi.

Monopol interesa

Dakle, postaje sve jasnije da je Fajsbuk daleko od neutralnog prostora u kojem je korisnički interfejs oblikovan umreženom interakcijom sa ostalim korisnicima. Fajsbuk jeste izdavač; samo što je gigantski velik monopolista i u suštini motivisan tržišnim interesima. Kao što bi to rekla Zejnep Tufekdži: u svojoj srži, „Posao ovog giganta je veooma profan: Oni su prodavci reklama“. I zaista dok liberali debatu fokusiraju na privatnost korisnika i iskorišćavanje podataka – oni zamagljuju kapitalističku logiku koja napaja takve prakse, kao što zamagljuju i kako bi potencijalne alternative mogle izgledati kada bi se globalna umreženost oslobodila privatne kontrole.

A odgovoriti na ovakve kritike tvrdeći da jednostavno možemo iz svega toga da izađemo ako nam se ne sviđa je u suštini jedna laž, kao što je i tvrdnja instituta „Adam Smit“ da je poziv Džeremija Korbina zapravo samo poziv na traćenje državnog novca na izgradnju nepotrebne alternative. Jer upravo je kritična masa korisnika Fejsbukova najveća snaga (kako za platformu tako i za njene korisnike) – koristimo ga jer „su svi tamo“ i zbog toga što ne želimo (ili u nekom slučajevima „ne smemo“) da propustimo stvari. Fejsbuk funkcioniše kao javni servis tako što deli masu informacija i povezuje mase korisnika. I upravo ga njegova kritična masa čini „prirodnim monopolom“ i opasnošću da baš zbog toga ugrozi slobodu izbora. Ali daleko od toga da on funkcioniše jednostavno kao javni servis – on je vođen kao poslovni model koncentrisan oko reklamiranja, odlučan da iskoristi sve što vidimo i uradimo na platformi. I upravo ovaj poriv u centru Fejsbukovog poslovnog modela stoji iza algoritma za izazivanje zavisnosti koji određuje da li ćete na ovoj platformi videti više slatkih maca, mimova o Palestini ili postova starih prijatelja.

Uprkos humanističkim pretenzijama Silicijumske doline – u svojoj suštini Fejsbuk ima cilj da što više ljudi koristi ovu platformu što češće. Što duže ostanete na ovoj društvenoj mreži – to vam se više reklama može prikazati. Što više podataka Fejsbuk može prikupiti iz vaše interakcije, to su ove reklame preciznije i vrednije. A čak iako zasićeno Zapadno tržište i cena samoregulacije (za koju pretpostavljamo da bi bila manja nego cena spore državne regulacije) možda i mogu uticati na cenu akcija fejsbuka, ostaje činjenica da je svaki korisnik u Kanadi i SAD za Fejsbuk vredeo 97 a u Evropi 23 dolara. Ako već niste znali, za tehnološke gigante vi ste proizvod – i tačno je tolika vaša vrednost.

Baš kao i tradicionalni izdavači, Fejsbuk očigledno oblikuje šta tih 2,2 milijarde aktivnih korisnika vidi. Ali umesto da plaća za proizvodnju sadržaja, Fejsbuk ga dobija za džabe od korisnika i drugih izdavača. A namesto na prave urednike, Fejsbuk se oslanja na armiju algoritama koji su podešeni ne bi li vas što duže držali prikucane uz ekrane.

Socijalistički društveni mediji

Fejsbuk je daleko od ispunjenja punog potencijala interneta. Njegov kapacitet za globalno umrežavanje i moć velike količine podataka (big data, prim. prev.) – koji bi se mogli iskoristiti za unapređenje ljudskog progresa na bezbroj načina – iskorišćen je za samo jedan cilj: profit.

Ali šta je alternativa? Pa, Korbinov predlog koji se koncentriše na redistribuciju profita od tehnoloških giganata prema medijima javnim-servisima je hrabar početak. Njegova vizija Britanske Digitalne Korporacije dubinski je povezana sa paternalističkom socijal-demokratskom tradicijom Velike Britanije u kojoj se „nezavisno“ novinarstvo smatra javnim dobrom. Ali Korbinov govor je otišao i dalje do toga sugerišući alternativu koja bi „mogla da razvije nove tehnologije za donošenje odluka u onlajn prostoru i naručivanje sadržaja koji bi bio vođen od strane publike pa čak i javne platforme društvenih medija koje bi poštovali pravo privatnosti te javnu kontrolu nad podacima koji Fejsbuk i ostale društvene platforme čine toliko bogatim.“

Foto: Chatham House, London / Wikimedia Commons

A kao što se to dešava u slučaju BBC-ja, socijaldemokratska alternativa Fejsbuku će se suočiti sa brojnim izazovima. Sam Fejsbuk ima ogroman politički uticaj i gotovo industrijalizovani mehanizam za izbegavanje poreza. Definisanje tog tržišta na kojem funkcioniše Fejsbuk i obezbeđivanje definicije digitalnog monopola predstavlja ogroman izazov eventualnom oporezivanju. Štaviše, kada se logika kapitalističke konkurencije primeni na medije, javne alternative će itekako morati da se za pažnju javnosti bore sa veoma agresivnim praksama. Alternative Fejsbuku već postoje, ali ni jedna nije dostigla tu kritičnu masu koja bi ih činila konkurentskim platformama. Pa čak i kad bi se Cukerbergov monopol možda i mogao nekako usitniti i razbiti – temeljni kapitalistički instinkti koji pokreću medijsku sredinu mogli bi da neograničeno održavaju Fejsbuk (i slične platforme) stalnim revolucionisanjem sredstava proizvodnje zavisnosti. Izgleda da bi, bez suočavanja sa ovim problemima, efekat bio ograničen na stvaranje samo nešto organizovanijeg interneta, samo nešto zdravije javne sfere za neke, dok bi većina najugroženijih bila ostavljena na milost i nemilost poražavajuće lošim efektima onlajn zavisnosti.

No, idući dosta dalje nego Korbin, za neke je nacionalizacija fejsbuka pravo rešenje. Ali resursi kojima sada raspolaže ovaj tehnološki gigant – u prvom redu podatci i korisnici – nisu poput nalazišta nekog minerala – vezani za jedno mesto – već su veoma mobilni. Zato pravo oslobađanje ideala onalajn umreženosti i moći masivnih podataka zahteva da se biznis model Fejsbuka sruši i da se zameni nečim boljim. A za to možemo predložiti jednu drugu politiku koja bi momentalno podkopala komodifikaciju koju koriste velike platforme i koja bi nivelisala polje i za alternative: zabrana onlajn reklamiranja, i komercijalnog i političkog.

Takva politika, međutim, izgleda veoma udaljeno. Ali, kao što je to slučaj sa bilo kojom reformom koja cilja da ljudske aktivnosti izbavi iz zlokobnih ralja tržišta, postavljaju se brojna i vanvremenska politička pitanja – u ovom slučaju: ko kontroliše pristup informacijama. Zabranom reklamiranja Fejsbuk biznis model bi prestao da postoji. A kad njih ne bi bilo, medijski giganti bi mogli da budu zamenjeni javno finansiranim platformama. Ali šta bi u tom slučaju zamenilo kapitalističke porive koji guraju fejsbukove algoritme za proizvodnju ovisnosti? Da li bi gledaocima bilo uskraćeno da vide bradavice pre devet uveče ili bi Pepa Prase bio jednostavno zabranjen kao u Kini? I kako bi se ovo uopšte ostvarilo u jednoj nacionalnoj državi bez ogromnog – pritom vrlo verovatno i nepopularnog – nacioanlnog fajervola?

Korbinov govor nudi neke od odgovora. Fejsbuk nakon kapitalizma bi kombinovao open-source pristup sa demokratskim nadgledanjem. Kao što je to slučaj sa Wikipedijom, tehnologije koje računaju na umreženost mogu zaista omogućiti da alternativne platforme nastanu kroz kolektivne napore, bez obzira da li se radi o mehanizmima samog kodiranja, proizvodnje i regulisanja sopstvenog sadržaja ili učešća u upravljanju. Pa ipak, bilo bi naivno progutati san Silicijumske doline u celini; u potpunosti open-source algoritmi su veoma osetljivi na manipulaciju – kao što je to postalo očigledno kada je Mikrosoft kreirao twiter bota koji je postao beli rasista za manje od jednog dana.

Socijalistički Fejsbuk moraće da bude formiran i beskonačnim mogućnostima masovne onlajn participacije kao i tradicionalnim uredničkim (i automatskim i ljudskim) nadzorom. Tlocrt ovakvog uređivanja i kontrole može se naći u Korbinovoj viziji demokratskog BBC-ja u kojoj predlaže upraviteljsko telo koje bi bilo izabrano od korisnika i radnika u platformi.

Nedavne krize su nesumnjivo u paramparčad raznele mit o neutralnosti koju giganti društvenih medija vole da gaje. Međutim, ako ozbiljno razmišljamo o alternativama, trebalo bi da velike količine podataka i globalnu umreženost oslobodimo anarhičnosti tržišta. Srećom, Džeremi Korbin je to započeo.

Prevod s engleskog: Stefan Aleksić

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us