Problem vrtića u Srbiji: sve veći udar na roditeljski džep

Foto: Lucélia Ribeiro / Flickr

Predškolsko obrazovanje i zaštita dece sve se više seli iz ruku države u ruke privatnika koji su motivisani, pre svega, svojom zaradom. Iako, na prvi pogled, situacija ne mora izgledati tako beznadežno, prepuštanje ovako važne oblasti surovim zakonima tržišta dugoročno ne može doneti dobre rezultate.

Roditelji se danas, želeći najbolje za svoju decu, nalaze pred dilemom gde upisati dete – u državni ili u privatni vrtić. A šta se to dogodilo s državnim vrtićima? Posle godina sistematskog urušavanja, zanemarivanja i hroničnog nedostatka novca, situacija je sledeća: veliki broj dece u grupama (do četrdeset), nedostatak adekvatnih sredstava za rad, nedovoljan broj zaposlenih (godinama je na snazi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru). Vaspitači/ce često nemaju adekvatne uslove za rad, a svakodnevno su izloženi stresnim situacijama. Svoj posao obavljaju bez beneficiranog radnog staža tako da nije retkost da se u grupi s velikim brojem dece nađe vaspitač – vaspitačica, koja zbog svog dugogodišnjeg radnog staža nije u mogućnosti da se nosi sa zahtevima posla.

Pored evidentnih problema s kojima se zaposleni suočavaju, situaciju dodatno komplikuje to što se sve manje ulaže u edukaciju vaspitačkog kadra. Da li će se, stoga, zbog manjih grupa dece, bolje opremljenosti, edukovanijeg kadra i skuplje usluge u pojednim privatnim, a urušavanja kvaliteta obrazovanja i dečije zaštite u državnim vrtićima ustvari umanjiti princip jednakog prava na obrazovanje, a povećati klasne razlike? Odgovor je najverovatinije potvrdan.

Primetno je da se predškolsko obrazovanje i zaštita dece iz ruku države polako seli u ruke privatnika, koji su motivasani, pre svega, profitom. Kad vidimo na koji su se način država i Grad Beograd bavili ovim problemom u poslednje vreme, ovaj trend se nužno ne bi morao tumačiti kao loš. No, situacija će se sigurno pogoršati, ako imamo u vidu da s još slabijom kontrolom prepuštanje ovako važne oblasti surovim zakonima tržišta sigurno ne može doneti dobre rezultate.

Još prilikom usvajanja budžeta za 2019. godinu upozorili smo da su sredstva za predškolsko obrazovanje smanjena za 799 miliona dinara, i posledice tako pogubne socijalne politike, pogotovu prema najmlađima, se već osećaju. Rebalansom prošlogodišnjeg budžeta planirano je da se tokom 2019. uloži 920 miliona dinara u rekonstrukciju obdaništa, a ovim budžetom se za istu godinu planira samo 200 miliona. Pritom, gradska vlast nije izgradila nijedan vrtić od 2013 – kaže šef odborničke grupe Saveza za Srbiju u Skupštini grada i predsednik Narodne stranke Nikola Jovanović.

Subvencionisanje privatnih vrtića trebalo je da bude samo prelazno rešenje do izgradnje i otvaranja novih predškolskih ustanova. Ali bi se prema budžetskoj projekciji za ovu godinu i strategiji Republike Srbije i Grada Beograda iz prethodnih godina reklo da je došlo do zaokreta u vođenju politke predškolskog obrazovanja i dečije zaštite, ako u toj oblasti plan uopšte postiji. Na posletku, ovakvom politikom prebacivanja javne usluge na tržište, gradska vlast i njen Sekretarijat za obrazovanje i dečiju zaštitu svesno se odriču jedne od najvažnijih nadležnosti.

Štrajk vaspitačica dobio odbijenicu

Štrajk radnica i radnika u državnim vrtićima bio je zakazan za 11. 04. na Trgu Nikole Pašića, a razlog z takvu odluku jeste zahtev vaspitač(ic)a za povećanjem plata i poboljšanjem uslova rada. Kako ističe Ljiljan Kiković ispred Samostalnog sindikata predškolskog vaspitanja, problem je u tome što je za predškolsko obrazovanje nadležno Ministarstvo prosvete, osim kad je reč o platama koje isplaćuju lokalne samouprave.

Vaspitači su tu izdvojeni iz delatnosti i njihov zahtev jeste da pređu na direktan budžet. Dešavalo se da se lokalnim samoupravama prosledi novac za plate vaspitača, ali da se zarade nisu isplaćivale. Dešavalo se da po četiri meseca vaspitači u Zaječaru i Beloj Palanci nisu primili platu. „Iz ovoga se vidi da je država nemoćna da kontroliše rad lokalne samouprave,“ ocenjuje Kiković. Dodala je i da se, zbog neusaglašenog sistema na nivou države, dešava da pojedine lokalne samouprave podignu plate vaspitačima uoči izbora, što dovodi do neravnopravnog tretmana zaposlenih u predškolskih ustanovama.

Prema pisanju lista Danas, štrajk je otkazan nekoliko minuta pre protestne šetnje, kad su štrajkači dobili poruku preko vajberaod Bosiljke Jovanović, predsednice jednog od sindikata predškolaca, koja ih je obavestila da je odbor Samostalnog sindikata predškolskog vaspitanja i obrazovanja Srbije prihvatio predlog Vlade da se plate zaposlenih od 1. maja povećaju za dva posto i time povećanje uskladi s povećanjem plata zaposlenih u osnovnim i srednjim školama.

Valentina Ilić, predsednica Sindikata obrazovanja Srbije, dodala je da je zaključkom Vlade formirana radna grupa u kojoj će biti i predstavnici sva tri sindikata predškolaca, a zadatak radne grupe će biti da izvrši analizu celokupnog sistema predškolskog obrazovanja, uključujući i uslove za obavljanje delatnosti, kao i razmatranje finansiranja efikasnosti ove oblasti. Možemo zaključiti da je situacija u državnim vrtićima toliko konfuzna da se ne može razmišljati dalje od problema isplata zarada zaposlenim i doći do nekih konstruktivnijih rešenja koja bi se ticala vaspitno-obrazovnog rada.

Vrtić Prvomajski cvet, 1985. godine; Izvor: Istorijski arhiv u Pirotu / Wikipedia

Privatni vrtići: novi pritisak na roditelje

S druge strane, u privatnim vrtićima stvari izgledaju drugačije. Daleko je manji broj dece u vaspitnim grupama, tako da je mogućnost da svako dete dobije posebnu pažnju od strane vaspitača mnogo veća. Takođe, u toku boravka u privatnom vrtiću deca mogu da pohađaju vannastavne aktivnosti koje se dodatno plaćaju. Ove prakse postoje i u državnim vrtićima – na primer, engleski jezik ili „sportiša“ u okviru su boravka, ali se dodatno naplaćuju – u proseku po 1500 dinara.

Budući da ova analiza stoji i za privatne i državne vrtiće, jedina je razlika u tome što u privatnim postoji raznovrsnija ponuda. Na taj način deca mogu da razvijaju svoja interesovanja i stiču nova iskustva i znanja, ali roditelji, suočeni s dodatnim troškovima, nekada odlučuju da njihovo dete ne pohađa te aktivnosti, te se tako stvaraju klasne razlike u najranijem uzrastu. Čest je slučaj da privatnici uzimaju proviziju za pružanje vannastavnih aktivnosti, jer su za njih angažovani stručni saradnici, a te transakcije se najčešće obavljaju u gotovini.

Uprave privatnih vrtića odlučuju o načinu pružanja usluga i njihovoj ceni, organizovanju rada u grupama i odabiru vaspitnih metoda, koje uglavnom dolaze iz poznatih pedagoških pravaca. Pošto steknu uvid u plan i program rada i daju licencu za rad vrtića, nadležne službe retko kontrolišu sprovođenje predloženog plana. Postavlja se pitanje da li su vlasnici privatnih vrtića zainteresovaniji za kvalitet ili za naplatu pružene usluge.

Zaposleni u privatnim vrtićima su najčešće prijavljeni na minimalne iznose, a razliku u zaradi dobijaju na ruke; rade osam sati, a neretko se od njih zahteva da ostanu duže, dok je u državnim vrtićima radno vreme šest sati. Privatnici često angažuju radnice/radnike s biroa bez radnog iskustva, koristeći podsticaj države koja stvara lažnu sliku smanjenja nezaposlenosti, a njihov rad dobijaju besplatno. Time su ugrožena mesta za iskusne radnice, čiji rad bi morali da plate.

Dodatne probleme pravi to što razliku u ceni usluge između privatnog i državnog vrtića snose roditelji. Zatim, čest je slučaj da u privatnim vrtićima, za razliku od državnih, ukoliko dete zbog bolesti ne dolazi roditelji svejedno moraju da plate i te dane po punoj ceni. Takođe, roditelji imaju manji pristup radu i funkcionisanju privatnih vrtića, sva komunikacija se najčešće vodi kroz „prizmu“ zarade i bojazni da roditelji zbog nekih negativnih utisaka ne povuku dete iz vrtića. Na taj način roditelj često ostane u dilemi da li je rečenica koju dobije od vaspitačice/vaspitača „i danas je sve bilo u najboljem redu“ neka vrsta politike „kuće“ kako se roditelji ne bi brinuli i postavljali „dodatna pitanja“.

Često se i pedagoški radnici pitaju u čemu je svrha pisanja izveštaja o napredovanju dece kada u njima po nalogu nadređenih ne smeju da prikažu pravo stanje stvari, kako bi izbegli negativnu reakciju roditelja. Takođe, mnogi privatni vrtići imaju problem s kvalitetom i kvantitetom hrane, budući da je i to jedno od potencijalnih mesta uštede novca, pa samim tim i zarade. U privatnim obdaništima na prvi pogled radne sobe izgledaju dobro opremljeno, ali su vaspitači dovedeni u situaciju da decu često sputavaju u korišćenju igračaka, didaktičkih sredstava, papira, flomastera kako se ne bi ošetitila i kako bi se prištedelo. Vaspitači su često prinuđeni da sputavaju slobodnu igru dece kako bi sačuvali enterijer.

Dodatno, ono što je i dalje velika prednost državnih vrtića jeste organizovani sistem, koji i dalje funkcioniše i horizontalno i vertikalno, u smislu stručnosti, obučenosti kadra, sistema dodane edukacije vaspitača, zatim pomoći dečijeg psihologa, pedagoga i medicinskog osoblja.

Na portalu posvećenom roditeljstvu Bebac izneti su sledeći podaci: „Dok sa jedne strane država navodno vapi za porastom nataliteta, za već rođenu decu nema ni dovoljno mesta u vrtiću. Grad Beograd je u cilju rešavanja ovog problema doneo odluku 2015. godine da se subvencioniraju privatni vrtići kako bi i deca koja su ostala bez mesta u državnom dobila svoje mesto u privatnim vrtićima. Na početku Odluke Grada da sufinansira boravak dece u privatnim vrtićima bilo je oko 2.000 dece u oko 40 vrtića. Danas Grad refundira novac za boravak 17.000 dece u 341 objektu privatnih predškolskih ustanova.“ Izgleda da su subvencije za upis u privatne vrtiće bile samo dimna zavesa kako bi se sakrilo prebacivanje predškolskog obrazovanja i dečije zaštite iz državnog u privatni sektor.

Vrtić Pinokio, Begeč; Foto: Micki / Wikipedia

Roditelji i deca na mukama

Sada, kada je ovaj proces poodmakao i stigao blizu svog zaokruženja, država pokazuje nevoljnost da te subvencije isplaćuje, stavljajući roditelje u tešku situaciju. Sve to se odvija pod izgovorom većeg stepena kontrole i sprečavanje zloupotreba. Broj privatnih vrtića je naglo porastao, pa su sve veći izdaci iz gradskog budžeta po osnovu subvencija, ali moramo se zapitati kako je do toga došlo.

Nijedna predškolska ustanova se ne može osnovati dok ne dobije licencu, odnosno dozvolu za rad, od strane nadležnih organa. Tako da isključivu odgovornost za novonastalo stanje ima država, a posledice snose isključivo roditelji. To vidimo u slučajevima kad državni vrtići ne mogu da prime dete, a nisu u mogućnosti ni da mu daju odbijenicu kako bi se ono upisalo u neki od privatnih vrtića, a roditelji ostvarili pravo na subvenciju. U januaru nije izdata ni jedna jedina odbijenica, što znači da su svi roditelji koji su podneli zahtev početkom godine ostali bez mesta u vrtiću za svoje dete. Moguće je da ovim postupkom država želi da povuče jasnu liniju između uspešnijih vrtića, koji se sad već organizuju kao male korporacije i čiji vlasnici ostvaruju ogromne profite praveći lance obdaništa širom grada, i malih vrtića koji nisu toliko profitabilni i teško se nose s jakom konkurencijom.

Prava žrtva ove tržišne borbe su deca i roditelji, koji moraju da odvajaju novčana sredstva za boravak dece u privatnim obdaništima. Ovim se jasno pokazuje da se pronatalitetna politika države svodi na lošu retoriku koja vređa inteligenciju svakog običnog građanina, besmilenim sloganima i neukusnim propagandim spotovima, pričama o izgradnji objekata niske spratnosti koji treba da dovedu do većeg nataliteta ili porukama poput „Dosta reči nek zakmeči“.

Roditelji su zapravo prepušteni sami sebi, bez odgovarajuće podrške države, posebno ako imamo u vidu visinu prosečne plate i troškove života. Treba prepoznati potrebu da se ulaže u javno finansiranje sistema predškolskog obrazovanja, jer državni vrtići decenijama obavljaju svoju delatnost na stručan, sistematičan i odgovoran način, vodeći se isključivo jednim načelom, a to je dobrobit dece. Na taj način deca ostvaruju jednaka prava na obrazovanje i vaspitanje, dobijajući jednake šanse za dalje napredovanje. Društvo je na velikom gubitku ako dozvoli dalje urušavanje javno finansiranih obdaništa, a njih zameni privatnim vrtićima koji, pre svega, vode računa o svom imidžu i profitu, a ne o deci.

Tekst je nastao u okviru projekta pod nazivom „Roditeljstvo u neoliberalizmu“ koji se realizuje uz podršku Rekonstrukcije Ženski fond.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us