Izmenama Krivičnog zakona protiv otpora sistemu

Foto: Marko Rupena / Kamerades

Izmene Krivičnog zakona u krajnjoj liniji imaju za cilj da unište svaki vid otpora sistemu. U tu svrhu vlast uvodi kaznu zatvora za kolektivno ometanje službenog lica i instrumentalizuje borbu protiv mizoginije, seksualnog nasilja i femicida.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.

Izrada amandmana na Krivični zakon izazvala je burne reakcije u srpskoj javnosti. Rasprava se u javnosti profilisala kao sukob između pristalica tzv. Tijaninog zakona koji traže maksimalnu kaznu za silovanje i obljubu maloletnika sa smrtnim ishodom i onih koji smatraju da uvođenje doživotne kazne bez mogućnosti pomilovanja predstavlja teško kršenje evropskih konvencija i ljudskih prava. 

Objavljivanje amandmana obelodanilo je i druge inovacije o kojima se u medijima nije raspravljalo. Pored maksimalne doživotne zatvorske kazne za silovanje sa smrtnim ishodom (ako je delo učinjeno prema detetu, ubistvo učinjeno prema detetu i bremenitoj ženi, obljubu nad nemoćnim licem, obljubu sa detetom i obljuba zloupotrebom položaja kada je nastupila smrt deteta), amandmani obuhvataju uvođenje doživotne kazne na ubistvo predstavnika najviših državnih organa, teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, kao i za krivična dela terorizma za koje se do sada mogla izreći zatvorska kazna od 30 do 40 godina. Pored ovih mera pooštrene su i kazne za nasilje u porodici ali i za napad na službeno lice, kao i za ometanje službenog lica u vršenju dužnosti i ometanje službenog lica u vršenju dužnosti u grupi. 

Moralna panika koja je eksplodirala u medijima i na društvenim mrežama u velikoj je meri doprinela stvaranju dimne zavese za uvođenje novih mera državne represije spram političkih neprijatelja i oponenata. Objavljivanje amandmana Krivičnog zakona ukazalo je na neophodnost kompleksnije analize koja izlazi izvan okvira “za i protiv” tzv. Tijaninog zakona. 

Eskalacija nasilja u privatnom i javnom prostoru

Intenziviranje nasilja nad ženama (sistemskog i interpersonalnog) u velikoj je meri proizvedeno merama štednje ali i nasilnom retradicionalizacijom rodnih uloga koje prate ovaj proces. Podaci istraživanja organizacije Kvina Till Kvina pokazuju da je od žena obuhvaćenih njihovim istraživanjem, 40% navelo da su iskusile barem jedan oblik seksualnog uznemiravanja na poslu, dok istraživenje Mreže žena protiv nasilja pokazuje da je najmanje 30 žena smrtno stradalo od ruke partnera ili članova porodice u 2018. godini.

Porast rodno zasnovanog nasilja globalna je pojava protiv koje se sve više generiše otpor koji se istovremeno sve više guši. U Argentini je na primer 2015. godine nastao pokret Ni Una Menos koji je organizovan nakon ubistva četrnaistogodišnje Kjare Pez ubijene i zakopane u blizini kuće svog partnera. Na ulicama Buenos Airesa okupilo se oko 300.000 ljudi pod zahtevom da se to ne desi nikada više ni jednoj ženi. Kao odgovor na masovne proteste nakon ubistva studentkinje medicine u autobusu u Delhiju 2012. godine vlada Indije je uvela smrtnu kaznu za silovanje sa smrtnim ishodom. Ipak, podaci pokazuju porast silovanja dece od 8.541 u 2012. na 19.765 u 2016. godini. Smrtna kazna nije se pokazala uspešnim mehanizmom sprečavanja nasilja nad ženama.

Savremeni trenutak obeležen jei drugim vidovima sistemskog nasilja na globalnom nivou. Sa jedne strane u pitanju je porast nasilja koje se vrši nad stanovništvom usled mera štednji i uništavanja sistema socijane zaštite, kao i usled sve veće eksploatacije i degradacije radničkih prava ali i napada na javna dobra, čime se ugrožava ljudski život. 

U Srbiji tako sistemsko nasilje trpe radnici i radnice na radnom mestu koje se ogleda u niskim nadnicama, povećanom broju radnih sati i raznoraznim pritiscima koji često idu toliko daleko da se radnicima zabranjuje vršenje fizioloških potreba. Mere zaštite na radu su takođe neadekvatne što dovodi do povećanog broja smrtnih ishoda npr. u građevinskoj industriji. Zbog visoke nezaposlenosti radnici često trpe nehumane uslove iz straha da ne izgube jedini izvor prihoda.

Zbog niskih prihoda usled uništene privrede i pritisaka da se plate visoki računi privatno-javnim komunalnim preduzećima radnici su često prinuđeni da se zadužuju u bankama. Paralelno sa pritiscima u polju proizvodnje povećani su i pritisci u polju reprodukcije ljudskog života gde se borbe vode za očuvanje jedinog krova nad glavom koji se zbog dugovanja, nastalih zbog visokih cena komunalija i mikro-kredita za preživljavanje prodaje bud-zašta kako bi se dug namirio. Rezultat tih nasilnih praksi pojava je novih društvenih pokreta koji se bore protiv mera štednji te protiv privatizacije i finansijalizacije osnovne infrastrukture za preživljavanje. 

Kakvu pravdu trebamo?

Uništenje socijalne infrastrukture i atomizacija radničke klase u post-Jugoslovenskim državama povezana je sa povećanim oslanjanjem na pravedne pravosudne sustave, nadgledanje i regulaciju. Amandmani na novi krivični zakon u Srbiji posledica su osnaživanja ideologije i prakse “reda i zakona”. Savremeni trenutak karakteriše individualizovano rešavanje sistemskih problema proširenjem kaznene funkcije države.

U slučaju amandmana na Krivični zakon sistemski problem rodno zasnovanog nasilja rešava se pooštrenjem sankcija, dok se socijalna funkcija uopšte ne tretira. Uzrok problema nasilja ne adresira se, niti ga se pokušava sprečiti, već se bez potpunog razumevanja pristupa sankcionisanju, nakon što je zločin počinjen. Polazi se od pretpostavke da će težina kazne uticati na moguće buduće počinitelje, iako primer Indije pokazuje da uvođenje smrtne kazne nije dovelo do smanjenja seksualnog nasilja.

Drugi problem sa ovim merama je postavljanje žrtve u fokus procesa. Amandmani su oblikovani tako da fokusiraju nevinu žrtvu koju time država instrumentalizira. Empatija prema nevinosti deteta, trudnica i nemoćnih u rukama kapitalističke države postaje jeftino oružje skupog problema. No, socijalna se nepravda ne može raseći poput Gordijevog čvora. Primerice, najviša kazna nije predviđena za silovatelje svih žena, već samo onih “nevinih”, implicitno ukazujući na slaganje sistema sa istim nasiljem nad potencijalno “uvek krivim” ženama kako bi ih držala na “njihovom mestu” u profitabilnoj rodnoj hijerarhiji.

Pristup koji se oslanjanja na policiju, krivično gonjenje i zatvorske kazne umesto ukazivanja na neophodne mere za rešavanje problema socioekonomske pravde ograničio je naše horizonte na pojedince i penalizaciju.

Kriminalizacija otpora

Paralelno sa strožom penalizacijom nasilja, izmene Krivičnog zakona predviđaju mere sankcioniranja otpora. Centralna državna strategija za rešavanje problema masovnog neslaganja npr. sa eksploatacijom javnih dobara, u vreme krize postaje kriminalizacija otpora. Najednom se otpor nasilnom otimanju stanova, eksploataciji na radnom mestu i počinje izjednačavati sa narušavanjem sistemskim poretka Srbije, te se otvaraju mogućnosti da se i takav otpor po težini predviđene kazne okarakteriše kao terorizam. Nove mere kriminalizacije otpora koje se predlažu izmenama zakona uključuju zatvorske kazne od šest godina do doživotne robije bez mogućnosti pomilovanja. 

Kazna zatvora koja se uvodi za kolektivno ometanje službenog lica direktna je posledica sukoba između policije i demonstranata na terenu poslednjih godina. Uvođenje ovakvih mera usmereno je na gušenje pokreta protiv malih hidrocentrala u Srbiji, koji se bori za zaštitu vode kao javnog dobra. Taj pokret je jedina stvar koja stoji između investitora i devastacije prirodnih resursa. Kazna se uvodi kako bi se sprečilo organizovanje solidarnih komšija i grassroot pokreta protiv nasilnih iseljenja iz jedinog doma. Kriminalizacija otpora izvršenjima javno-privatnih izvršitelja dovešće do nove izolacije i atomizacije svih onih kojima ovaj nepravedni sistem preti beskućništvom. Ovaj član zakona otežaće i rad solidarnih grupa sa migrantima i moguće sprečavanje policijskih racija nad samoorganizovanim kampovima na granicama. 

Kriminalizacija aktivizma ometa borbu na strukturnoj razini osvešćujući buduće generacije potencijalnih aktivista na činjenicu da će nešto što smo do sad smatrali svojim neotuđivim pravom doskora sa sobom vući i ekonomsku cijenu u obliku sudskih troškova i potencijalnih zatvorskih kazni. Na taj se način stigmatizuje pokrete i otuđuje ih se od sustava podrške. Istražni procesi, kako pokazuju iskustva pokreta koji se suočavaju sa kriminalizacijom, donose nova radna opterećenja, kao i psihološko uznemirenje često već preopterećenim članovima pokreta. U slučaju Srbije jasno je da država ovim akcijama štiti interese kapitala naspram interesa građana čije je živote dobila mandat čuvati. Državu to pre čini preprekom borbi za radna prava, javna dobra i stambenu infrastrukturu prepreka, nego demokratskim instrumentom ostvarenja tih prava.

Sistemu koji proizvodi nepravdu ne može se oprostiti

Nasilje i kažnjavanje u vreme krize postalo je načinom vođenja rata protiv onih koji državu čine. U slučaju amandmana Krivičnog zakona država je retorički izjednačila silovatelje i ubice dece sa svojim političkim oponentima, čime su navodni populistički ustupak okrenuli potpuno u svoju korist. Na ovaj način borba protiv mizoginije, seksualnog nasilja i femicida instrumentalizuje se s ciljem vlasti da unaunapredi sopstvenu političku moć. Cilj amandmana uništavanje je svakog vida otpora sistemu. A njegove žrtve tim se zahvatom pretvaraju u počinitelje krivičnog dela. Dok ne promenimo okolnosti koje omogućavaju ovakve mere, kako je primetila Tithi Bhattacharya na predavanju koje je održala na Ženskim studijama u Zagrebu, sistemu koji ih proizvodi se ne može se oprostiti.

Amandmani na Krivični zakon stavljeni su na brzi kolosek usvajanja, što znači da javne rasprave neće biti. Na ovaj način i ta minimalna mogućnost intervenisanja u javno zakonodavstvo u ovom je slučaju građanima Srbije oduzeta. Na sednici parlamenta na kojoj će se glasati o zakonu, opozicija neće učestvovati jer bojkotuje rad skupštine. Na taj način i oni malobrojni glasovi koji se ne slažu sa upotrebom Tijaninog zakona kao trojanskog konja za uvođenje doživotne kazne za dela protiv države neće se čuti. Ostaju druge mogućnosti za vršenje pritisaka kao što je organizovanje protesta i drugih oblika neposlušnosti. Ipak, izgleda da će nas novi Krivični zakon zadesiti nespremne i bez mogućnosti adekvatnog otpora.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us