Kako do održive proizvodnje energije u Srbiji

Foto: Westmill Energy Farm (5 of 7), Watchfield 28 July 2011 / Brian Robert Marshall

Globalno gledano ustalio se pad cene proizvodnje energije iz sunca i vetra, ali u Srbiji nedostaju političke odluke koje bi omogućile rast korišćenja tih obnovljivih izvora. Koncepti proizvođača-potrošača i energetskih zadruga primenjivi su u našoj zemlji, sve što je potrebno je odgovarajuća politička volja.

Energija dobijena iz biomase, sunca, vetra i vode vekovima je pokretala ljudska društva. Uprkos tome što je danas teško zamisliti život bez korišćenja fosilnih goriva, ona se zapravo od celokupne istorije čovečanstva koriste tek u poslednjih dvesta godina.

Počevši od industrijske revolucije, a naročito u periodu nakon drugog svetskog rata, fosilna goriva postala su pokretač modernog društva. Pored svih prednosti koje su donela, nafte, uglja i gasa nema u neograničenim količinama, a trenutni način korišćenja je neodrživ i značajno utiče na zdravlje ljudi i promenu klime.

Povratak obnovljivim izvorima energije predstavljen je kao jedno od rešenja za globalnu krizu energenata i ublažavanje klimatskih promena, ali postavlja se pitanje da li obnovljivi izvori energije mogu da utole žeđ modernog društva za energijom, ukoliko ne dođe do radikalnih društvenih promena.

Od obnovljivih izvora preko fosilnih goriva i nazad

U knjizi „Fosilni kapital‟, Andreas Malm na slikoviti način pokazuje kako je istorija i razvoj korišćenja fosilnih goriva usko povezana s razvojem kapitalističkog sistema proizvodnje. Naime, kada se krenulo s korišćenjem uglja u Velikoj Britaniji, energija iz ovog energenta nije bila jeftinija od energije dobijene iz vodenica.

Premda je energija dobijena iz vode bila jeftinija za one koji poseduju kapital, dugoročno je bilo mnogo isplatlivije da ulože u fosilna goriva. Umesto da svoje fabrike smeste pored reka, gde bi morali radnicima da obezbede stanovanje i druge servise, fosilna goriva su im donela tu vrstu mobilnosti da mogu fabrike da grade u gradovima gde je bilo mnogo nezaposlenih, prinuđenih da se takmiče za posao uz minimalne nadoknade, a čest je bio i dečiji rad uz smene duže od 12 sati.

Ova mobilnost donela im je manji rizik od štrajka i drugih potencijalnih prirodnih i društvenih blokada koje su na rekama bile moguće. Te neodoljive „prednosti“ uglja, a kasnije i nafte, dovele su do toga da se sve do danas značajno više ulaže u infrastrukturu za korišćenje fosilnih goriva nego obnovljivih izvora energije.

Uprkos ovoj subvencionisanoj razlici napravljenoj između fosilnih goriva i obnovljivih izvora energije, koja je u jednom trenutku dovela do toga da je značajno „jeftinije“ eksploatisati ugalj i naftu nego vetar i sunce, ova decenija donela nam je značajno smanjenje cene dobijanja energije iz obnovljivih izvora.

Kako vrhunac proizvodnje nafte prolazi, a ugalj nastavlja da pokazuje svoje smrtonosne efekte, cena energije iz fosilnih goriva nastavlja da raste, dok uključivanjem Evropske unije i, pre svega, Kine u razvoj opreme za proizvodnju energije iz sunca i vetra, cena ove energije svakodnevno pada.

Troškovi proizvodnje iz nekih obnovljivih izvora gotovo su se izjednačili s troškovima proizvodnje energije iz fosilnih goriva i u narednim godinama očekuje se da ih preteknu. Uz to su „nevidljivi“ troškovi, kao što su zdravstvene posledice izazvane zagađenjem i narušavanje životne sredine, koji stoje iza dobijanja energije iz fosilnih goriva daleko veći nego isti troškovi kada su u pitanju obnovljivi izvori energije.

RTB Kolubara; Foto: Predrag Momčilović / Mašina

Srbija i obnovljivi izvori energije

U energetskoj slici Srbije i dalje dominantnu ulogu igra energija dobijena iz uglja. Prema zbirnom energetskom bilansu1, u proizvodnji primarne energije ugalj je 2017. godine učestvovao u 68.5% ukupne proizvodnje, dok je za 2019. planirano da se poveća udeo u ukupnoj proizvodnji na 69%. Srbija plaća visoku cenu ovolikog udela u ukupnom energetskom bilansu, a korišćenje uglja je u suprotnosti s politikom Evropske unije i Energetske zajednice, koje idu ka smanjenju korišćenja energije iz uglja.

U eneregetskom bilansu, iza uglja nalaze se nafta i gas. Njihova specifičnost jeste da uglavnom dolaze iz uvoza, koji značajno povećava cenu energije dobijene iz ovih energenata, što na kraju osete građani, preko visokih cena goriva, kao i preko skupog grejanja.

Nakon fosilnih goriva na red dolaze dva tradicionalno visoko rangirana obnovljiva izvora energije: biomasa i hidroenergija. Ovi obnovljivi izvori energije najmanje su zeleni i često je njihovo korišćenje vrlo upitno, jer izazivaju veliku degradaciju prostora i životne sredine. Energija iz biomase, koja uglavnom dolazi od posečene drvne mase, u 2017. godini učestvovala je u 10.3% ukupno proizvedene energije, a za 2019. je planirano blago povećanje od 0.2%.

Korišćenje energije biomase odraz je energetskog siromaštva. Samo 18% ukupne biomase koristi se u toplanama, a tek mali udeo pretvara se u pelet i druga energetski intenzivnija i efikasnija goriva. Najveći deo otpada na sirovo drvo koje se spaljuje u individualnim ložištima zarad zagrevanje domaćinstva u ruralnim oblastima i perifernim delovima gradova, gde stanuje stanovništvo s niskim primanjima i malom kupovnom moći. Ovakvo korišćenje najneefikasnijh delova biomase dovodi do povećanog zagađenja vazduha i veće stope respiratornih oboljenja i smrtnosti.

Hidroenergija učestvovala je 2017. godine s oko 7.5% u ukupnoj proizvodnji primarne energije, a za 2019. planirano je blago smanjivanje u ukupnom udelu. Najveći deo hidroenergije dolazi iz velikih hidroelektrana izgrađenih tokom prošlog veka.

Male derivacione hidroelektrane u kojima se reka pod pritiskom premešta u cev šire se velikom brzinom po brdsko planinskim predelima širom Srbije, često i u zaštićenim prirodnim područjima. Planirano je da 2.7% hidroenergije bude proizvedeno u malim hidroelektranama koje koriste podsticajne mere za proizvodnju električne energije.

Ovo praktično znači da je u 2019. godini planirano da tek 0.36% ukupne proizvedene primarne energije dođe iz subvencionisanih malih hidroelektrana. Male hidroelektrane nanose veliku štetu životnoj sredini time što gotovo isušuju reke i ostavljaju lokalno stanovništvo, kao i biljni i životinjski svet, bez vode. Kada znamo koliku štetu nanosi ovakav vid proizvodnje energije, očigledno da je cena previsoka za jako mali udeo energije u ukupnom bilansu.

Energija dobijena iz sunca i vetra kao i drugih alternativnih obnovljivih izvora energije potpuno je skrajnuta u energetskoj slici Srbije i njen udeo manji je od 1%. U odnosu na proizvodnju solarne energije iz 2017. godinu i procene za 2018. godinu, u 2019. nije predviđeno značajno povećanje proizvodnje. Dok su na snazi postojeće kvote za solar, izgleda da nema povećanja na vidiku.

Za razliku od solarne energije, koja ima jako niske kvote za povlašćene proizvođače (10 MW), za energiju dobijenu iz vetra one su značajno veće (500 MW). Tokom 2019. planirano je da se proizvodnja energije iz vetra udevetostruči u odnosu na procenjenje vrednosti iz 2018. godine, zahvaljujući otvaranju novih vetroparkova ukupne snage od oko 370 MW. Kao i male hidroelektrane, i vetroparkovi su postali sigurna investicija gde se iz subvencionisane cene energije, koju plaćaju svi građani i građanke, napaja krupni kapital.

Odlukom Vlade iz novembra 2018. produžen je rok važenja Uredbe o podsticajnim merama za proizvodnju električne energije, čime je otvoren novi postor za obnovljive izvore energije za koje ne postoje kvote. To su, pre svega, mini hidroelektrane, čije će se subvencionisanje nastaviti i u 2019, dok se za solarnu energiju još uvek čekaju nove kvote. Tako je u Srbiji ostao na snazi princip subvencionisanja navodno obnovljive energije, dok se za budućnost planira prelazak na sistem aukcija za energiju iz obnovljivih izvora.

Umesto da pomogne razvoju obnovljive energije pod kontrolom građana, sistem subvencionisanja doneo je samo zagarantovan profit kapitalu povezanom s pojedinim ličnostima iz vladajuće političke partije. Bilo da su to mini hidroelektrane ili vetroparkovi, 12 godina zagarantovane cene otkupa energije, koja je skoro duplo viša od prodajne, dovelo je do velikog interesovanja u ovoj oblasti.

Srbija ide u pravcu scenarija kroz koji je Hrvatska već prošla, kada su umesto razvoja sopstvene industrije i tehnologije u oblasti obnovljivih izvora energije, sav materijal i ekspertiza bili uvezeni, a novac je brzinski otišao iz zemlje. U Hrvatskoj je taj talas subvencionisanja obnovljive energije barem iskorišćen za formiranje manje ili više uspenih energetskih zadruga, dok u Srbiji još uvek toga nema ni na vidiku.

Jedna od mini hidroelektrana u opštini Raška

Alternative u organizovanju za održivu proizvodnju energije

Obnovljivi izvori energije mogli bi da budu značajan zamajac u pravcu pravedne energetske tranzicije, ukoliko se iskoriste u cilju razvoja zajednice. Potencijal krovova za postavljanje solarnih panela i fotovoltajki gotovo u potpunosti je neiskorišćen u Srbiji.

Slaba iskorišćenost ovog potencijala posledica je niskih kvota za energiju dobijenu iz sunca. naročito za male proizvođače, komplikovanjem birokratije i nedostatkom mehanizama koji bi uključili što više ljudi u ovaj proces. Neophodno je da država prepozna potrebu za uključivanjem takozvanih prozumera (proizvođač i potrošač) u energetsku mrežu. Entuzijasti koji su pionirski pokušali da isprobaju ovaj koncept susretali su se s nizom problema, koji na kraju ubijaju svaku veru u promenu energetskog sistema.

Nakon prepoznavanja prozumera, sledeći logičan korak predstavljalo bi udruživanje ovih malih proizvođača i potrošača u energetske zadruge. Energetske zadruge nisu novost i širom sveta postoji na hiljade energetskih zadruga koje funkcionišu u domenu obnovljivih izvora energije. Za razliku od energije iz fosilnih goriva, za čiju je eksploataciju i proizvodnju poželjna hijerarhija i centralizovanost, obnovljivi izvori energije otvaraju mogućnost za decentralizaciju i demokratizaciju proizvodnje energije, a samim tim i celokupnog društva.

Sve ovo zahteva i pametne mreže koje bi mogle da podrže ovakav vid proizvodnje i potrošnje. No, to je tehnički problem, koji je lako rešiv ukoliko postoji politička volja da se pređe na obnovljive izvore energije.

Obnovljivi izvori energije jesu veliki potencijal u pravcu stvaranju energetski i ekološki održivog društva. Uprkos tome bez velike društvene promene koja bi redefinisala energetske ali i sve druge društvene potrebe i koja bi išla ka zadovoljavanju potreba ljudi bez stalne potrebe za rastom proizvodnje i potrošnje, obnovljivi izvori energije ne mogu biti sami od sebe rešenje.

Sve vetrenjače ovog sveta i svi solarni paneli neće nam pomoći ukoliko nastavimo da forsiramo ideju stalnog rasta materijalne proizvodnje u ograničenom sistemu kakav je planeta Zemlja.

  1. Odluka o utvrđivanju Energetskog bilansa Republike Srbije za 2019. godinu, „Službeni glasnik RS‟ broj 105 od 29. decembar 2018.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us