Tužba sindikata protiv Radničkog portala

Radnički portal nalazi se u teškom položaju nakon što je sindikat (PPDIV) pokrenuo nekoliko tužbi protiv ovog portala zbog stavova iznetih u objavljenom tekstu da je PPDIV takozvani žuti sindikat te da nije dovoljno aktivan u borbi za radnička prava.

Čelnici i poverenici Sindikata zaposlenih u poljoprivredi, prehrambenoj i duhanskoj industriji i vodoprivredi Hrvatske (PPDIV) tužili su Radnički portal za povredu ugleda i časti kao reakciju na tekst koji je izašao prošlog novembra i koji se prvenstveno bavi uslovima rada u prerađivačkoj industriji. U istom tekstu je upućena i kritika sindikatu PPDIV zbog očigledne neaktivnosti na polju zaštite prava radnika koji su i ranije zbog loših uslova bili u štrajku.

U tekstu se pored uslova rada, navodi i da vlasnik „Koke“, Dragoslav Drk, pored popriličnog bogatstva u koje, prema rečima autora teksta, spada i neformalno vlasništvo nad jednim zamkom, poseduje i industrijske pogone i u Srbiji.

Prema informacijama koje se mogu naći, portal je tužen na neverovatnih 44 hiljade kuna (oko 6000 evra) i pored činjenice da se na tom portalu radi volonterski i gotovo bez ikakvih finansijskih sredstava. Drugim rečima, ukoliko Radnički portal izgubi proces samo može da stavi katanc na vrata.

U tom smislu valja i tumačiti ceo slučaj. Jer izgleda da je tužba za klevetu u ozbiljnoj meri besmislena, obzirom da je u pitanju slobodna – mada, ako je verovati celom tekstu koji smo pročitali, onda i veoma utemeljena – ocena autora teksta o tome da je PPDIV izraženo i tvrdoglavo neaktivan kada je reč o zaštiti prava radika te da je u pitanju „žuti“ sindikat. Ali i pored toga, tužba je podignuta, a Radnički portal – koji ionako ima jako tanke finansijske osnove obzirom na fokus na radnička prava – se bukvalno nalazi pred gašenjem, obzirom da nema finansijska sredstva za vođenje dugotrajne pravne bitke i pored činjenice da su sudski procesi koji se protiv njih vode potpuno besmisleni.

Stoga dajmo i širi kontekst ovog poteza ali i svih sličnih strategija koje rezultuju umanjenjem kapaciteta medija za učestvovanje u političkom životu.

Pravno isterivanje javnosti

Naravno, indikativna je činjenica da ceo proces nije krenuo iz Drkovog kabineta, odakle bi se očekivalo jer sam tekst najviše targetira radne odnose u njegovoj firmi, već od strane sindikalaca koji bi trebalo da budu saveznici i sa radnicima i sa pomenutim portalom – a o implikacijama ove indikacije neobične sinhronizacije onih koji bi trebalo da budu na suprotstavljenim stranama – sudite sami, da se ne bismo i mi našli pod baražnom paljbom sindikalnih ili Drkovih tužbi.

Ali jedna stvar je, po svemu sudeći ipak jasna: cilj ove tužbe i nije da se ona dobije, već da se Radnički portal izloži napadima i pritiscima te da se demonstrativno spali na lomači – kao primer ostalim medijima i društvenim aktivistima i angažovanim subjektima i kao demonstracija ekonomske moći vlasnika kapitala i njihovih korifeja i razornog oružja u vidu ekonomskog iscrpljivanja putem, makar i besmislenih, sudskih procesa.

U tom smislu valja podsetiti da pravna i politička teorija ovaj fenomen uveliko prepoznaje: u pitanju je takozvana SLAPP (Strategic Lawsuit Against Public Participation / Strateška tužba protiv učestvovanja javnosti) tužba čija je karakteristika upravo odsustvo i smisla ali vrlo često i mogućnosti da tužitelj, uopšte, dobije parnicu koju pokreće, te da cilj i nije dobojanje parnice već finansijsko i drugo iscrpljivanje tuženog sa ciljem odgovaranja od društvenog angažmana. Naravno, sasvim je jasno da se ovakvom strategijom mogu služiti samo oni koji su finansijski veoma dobro potkovani i oni čiji je interes da angažovani subjekti prestanu da se bave stvarima od javnog značaja.

Sasvim je i jasno da ovakva praksa predstavlja ozbiljnu opasnost i pretnju za angažoavne subjekte i medije. Stoga bi u našem domećem kontekstu valjalo podsetiti na apsolutno besmislenu tužbu Nebojše Stefanovića protiv Peščanika ali i skorašnji postupak protiv uzbunjivača iz Krušika koji je medijima dostavio dokaze o navodnoj umešanosti oca ministra policije u šverc oružja a koji je, nakon otkrića njegovog identiteta optužen po apsolutno nakaradnoj optužnici o otkrivanju poslovne tajne iako zakon eksplicitno kaže da službena tajna nikako ne sme da bude mehanizam skrivanja protivzakonitog delovanja.

Drugim rečima: ovaj mehanizam je prilagođen pritisku na društveno angažovane subjekte i posebno medije i najčešće ga rabe oni koji imaju dovoljno novca i akumuliranog kapitala za ove iscrpljujuće borbe i to sa ciljem ućutkivanja opasnih mehanizama javnog mnjenja.

No, stoga su u nešto razvijenijim društvima razvijeni i mehanizmi protiv pritisaka na javno mnjenje, medije i političke subjekte – takozvani antiSlapp zakoni – koji makar donekle mogu da amortizuju posledice zlonamernih procesa, pa čak postoje i takozvana SLAPPback zakonska rešenja prema kojima tužioci plaćaju enormne odštete ukoliko se tužbe proglase zlonamernim.

A slučaj Radničkog portala je indikativan i situacija na jugoistoku evrope u ova naša dva jada i bede od država je odveć slična da je za očekivati da se ovakvi pritisci na retke nezavisne domaće medije intenziviraju. Stoga od političkih aktera valja zahtevati uvođenje sličnih zakonskih rešenja. Pa tako ispada da je jedina i poslednja nada nezavisnog javnog mnjenja – solidarnost.

Stoga javnost valja pozvati upravo na solidarnost – kako unutar granica tako i izvan njih – sa subjektima koji se sa ovakvim problemima suočavaju, jer danas sutra će ista mečka zakucati na mnoga vrata a i mi ovde ćemo se suočiti sa sličnim problemima, da ne bi posle uzaludno kukali „kako su prvo došli po Radnički portal“.

S.A.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us