Da li je COVID-19 biološko oružje?

Foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

Političari i teoretičari zavere su se potrudili da koronavirus smeste u militarizovani kontekst. Iako im se rezonovanja razlikuju, ona vrše sličnu funkciju zamagljivanja političkog konteksta ljudske interakcije s virusom.

Mediji i političari su od nehajnosti rezervisane za period u kom je koronavirus bio u „kineskom karantinu“ veoma brzo stigli do retorike epske i herojske borbe. Angela Merkel sada izjavljuje da se radi o najvećem izazovu za Nemačku još od Drugog svetskog rata; Emanuel Makron kaže „mi smo u ratu“, indijski premijer Narendra Modi povlači paralelu sa Mahabharatom, a Donald Tramp sebe naziva predsednikom u ratnom stanju.

Dok izjave šefova vlada i predsednika stvaraju dojam da smo u borbi s njima nepoznatom, autonomnom silom, po internetu kolaju i drugačije priče s pretenzijom da oblikuju javno mnenje, a u kojima se koronavirus takođe smešta u militarizovani kontekst. Naime, prema teoretičarima zavere, žrtve smo napada tajnog kulta, koji je „pustio“ koronavirus iz laboratorije, ili ga (kako neki tvrde) medijski isfabrikovao da bi nad isprepadanim stanovništvom lakše zaveo strahovladu.

Istorija, nažalost, daje osnova da se o virusu razmišlja kao o (barem posrednom) sredstvu za postizanje dominacije. Primera radi, oko 90% autohtone populacije Južne Amerike umrlo je od zaraze koju su doneli Evropljani pri naseljavanju na ovaj kontinent, a paranoja je i previše puta poslužila kako za pacifikaciju, tako i za militarizaciju masa.

Aktuelna ratna retorika političara i suštinska neutemeljenost teorija zavere zamagljuju ono zrno smisla koje njihovim argumentima daje ubedljivost. Pražnjenje oblasti bogatih sirovinama, recimo, ide na ruku onima koji te sirovine iskorišćavaju, ali to što će i ovu epidemiju moćnici iskoristiti ne znači da su je svesno i ciljano izazvali.

Ipak, ima li poente da razmišljamo o koronavirusu kao oružju? A, ako u nekom, barem prenesenom smislu, pandemija zbilja jeste nešto nalik na oružje, kako se od njega braniti?

Sjedinjene Američke Države

Krenimo od Sjedinjenih Američkih Država, najveće ekonomije i vojne sile u svetu. Kako su Donald Tramp i njegov kabinet reagovali na opasnost od pandemije?

SAD su rano obaveštene o opasnosti. Zvaničnici Kineskog centra za kontrolu bolesti su još oko Nove godine kontaktirali dr Roberta Redfilda, šefa Centra za kontrolu i prevenciju bolesti SAD. „Vesti su ga uznemirile“, pisao je Njujork Tajms. Redfild je novinarima ispričao kako je šef Kineskog centra za kontrolu bolesti „briznuo u plač“ tokom njihovog telefonskog razgovora.

Međutim, vodeći državni zvaničnici SAD nisu shvatili ozbiljno ovo novogodišnje upozorenje. Krajem januara Donald Tramp je, komentarišući širenje korona virusa, rekao:

Mislim da će se ovo po nas dobro završiti.

Predsednik SAD je ostao nonšalantan i krajem februara kada je pred kamerama izjavio da će koronavirus „jednog dana, kao nekim čudom, nestati“.1

Svetska zdravstvena organizacija je 11. marta proglasila pandemiju COVID-19. Kako se opasnost od širenja zaraze više nije mogla umanjivati, Tramp je nehajnost zamenio rasističkim izjavama. On je o koronavirusu počeo redovno da govori kao o „kineskom virusu“. Organizacija najmoćnijih zemalja, G7, kojom trenutno predsedava SAD, 25. marta nije mogla da izda zajedničko saopštenje koje bi adresiralo pitanje pandemije, jer su SAD insistirale na nazivu „Virus iz Vuhana“. Broj napada na Amerikance azijskog porekla je naglo skočio na 100 dnevno.

Vrhuška SAD se neljudski ponela i na polju ekonomije. Tokom marta su objavljene procene da je u prvom talasu „reakcije“ privrede na epidemiju koronavirusa oko 18% svih američkih radnika, i oko 31% onih od 18-34 godine, ostalo bez zaposlenja. Budući da zdravstveni sistem SAD pretežno posluje prema pravilima tržišta, pregledi i lečenje su veoma skupi. Pritom, blizu polovine stanovništva ne može da priušti „iznenadni trošak“ veći od 400 dolara. U takvoj situaciji ostajanje bez posla lako postaje smrtonosno.

Vlada SAD je imala mogućnost da pravovremeno preduzme mere sprečavanja zaraze, da bude solidarna sa celim svetom i da svom stanovništvu obezbedi plaćeni kućni boravak. Ipak prva novčano teška mera koju je preduzela imala je za cilj da spasi tržište deonica. Takva odluka nije bila ni ekonomska nužnost, niti božija volja, već jedna politička odluka. Nedvosmisleno je jasno čiju je stranu zauzela vlada SAD.

Donald Trump; Foto: Michael Vadon / Flickr

Međunarodna sloidarnost je humana alternativa

U aktuelnoj borbi protiv pandemije, koja je nedvojbeno međunarodnih razmera, jedan od najupadljivijih nedostataka je, upravo, međunarodna solidarnost.

Koliko je ona potrebna?

Ni zdravstveni sistemi najbogatijih zemalja nisu dovoljno opremljeni da se nose s pandemijom. Uverili smo se da je širenje koronavirusa za Italiju i Španiju, članice EU, toliki izazov da im je solidarna pomoć u formi medicinskih radnika iz Kine i Kube bila i te kako dobrodošla. Uzmimo sada u obzir i to da je stanovništvo ovih država u neuporedivo boljem položaju od onih koji žive u brojnim bliskoistočnim zemaljama, državama Afrike, u većini regija Indije i mnogim delovima Azije.

Pogledajmo afričku državu Zimbabve, koja ima 15 miliona stanovnika. Mnogi od njih „ulaze u borbu“ s pandemijom uz hronični nedostatak hrane, zaraženi HIV-om, nakon svega decenije od prethodne epidemije kolere – koja je ujedno ogolila političke slabosti Zimbabvea da se nosi s zdravstvenom nepogodom velikih razmera. Ministarka odbrane je COVID-19 adresirala opaskom da bog kažnjava zapadne zemlje koje su Zimbabve opteretile sankcijama. Kombinaciju politički bankrotirane vlasti, ruiniranog zdravstvenog sistema i krajnje neegalitarnog i korumpiranog sistema vodosnabdevanja narod Zimbabvea plaća životima.

Drakonske sankcije otežavaju borbu protiv epidemije koronavirusa u Venecueli i u Iranu. Vlada Sjedinjenih Američkih Država ne želi da čuje čak ni o privremenom relaksiranju sankcija. Umesto toga šalje svoju mornaricu u pravcu Venecuele da patrolira Karibskim morem. Prethodno je Međunarodni monetarni fond odbio zahtev Venecuele za pozajmicu radi borbe protiv epidemije koronavirusa, iako je odredio bilion dolara za takve svrhe, s obrazloženjem da među državama članica MMF ne postoji jasno prepoznavanje vlade Venecuele.

Pojas Gaze, pod decenijskom blokadom, okružen ogradom, bodljikavom žicom i vojskom Izraela, odsečen od sveta, najgušće je naseljeno mesto na svetu. Krajem marta tamo su registrovani prvi slučajevi zaraze koronavirusom. U nezamislivo lošim životnim uslovima Gaze, gde lekari, npr., raspolažu sa nešto više od šezdeset komada respiratora, gde je samoizolacija neprimenjiva strategija, opasnost po živote je nesaglediva.

Poput stanovnica i stanovnika Gaze, milioni izbeglica i migranata su izloženi pandemiji bez mogućnosti da se zaštite. Mnogi od njih žive u nehigijenskim i potkapacitarnim izbegličkim kampovima, u kojima, ukoliko se pojavi, neće biti moguće sprečiti širenje zaraze. Prema podacima Ujedinjenih nacija u svetu je preko 70 miliona prisilno raseljenih ljudi, od kojih 25,9 miliona izbeglica. Međunarodna solidarnost je neophodna i da bismo ublažili ekstremnu opasnost kojoj pandemija izlaže izbeglice i migrante širom sveta.

Situacija na „jugu“ i spoljna politika za kakvu se odlučuju vlade zemalja kapitalističkog centra nas upozorava na to da se istorija može ponoviti tako da, poput Španskog gripa od pre sto godina, SARS-CoV-2 bude brutalno smrtonosan u siromašnim zemljama. Španski grip, čiji je virus najverovatnije nastao u SAD, najviše je života odneo u Indiji, i to oko 60% ukupnog broja žrtava.

Foto: The Palestinian Information Center / Facebook

Političko oružje?

SARS-CoV-2 je novi virus, ali teško da ga u političkom smislu možemo nazvati novitetom. Tvrdnje da niko nije mogao da predvidi pandemiju koronavirusa i predloži adekvatne preventivne mere nisu istinite.

Na mogućnost pandemije nisu upozoravali samo pojedini radikalni društvenjaci poput Majka Dejvisa.2 Naime, tokom dvehiljaditih su najpre SARS, a zatim ptičji, pa svinjski grip, ukazali na realnost izbijanja pandemija. Pre nekoliko godina Svetska zdravstvena organizacija (World Health Organization) je skrenula pažnju na opasnost od moguće zaraze koju bi mogao da izazove još nepoznat mikorganizam. U SAD je čak izrađena ambiciozna strategija za slučaj izbijanja pandemije. Neposredno pre inauguracije Donalda Trampa sprovedena je simulacija da bi se utvrdilo efikasnost federalnih sistema u slučaju da do pandemije zaista dođe. Simulacija je pokazala da sistem nije u stanju da spreči širenje zaraze.

Zašto se protiv pandemije nismo obezbedili unapred, i u čemu su u pravu teoretičari zavera? Verovatno samo u tome da na svetu ima ljudi, nažalost vrlo moćnih, koji su bili ubeđeni da ih ni ova nesreća neće pogoditi, i da će i na ovoj, kao na mnogima do sada, uspeti i lepo da zarade.

SARS-CoV-2 je u biti virus poput drugih. Posledice njegovog širenja za nas ljude zavise od naše interakcije s virusom. Individualna odgovornost je tu sićušna (kao što smo naveli, stotine miliona ljudi nema mogućnost samoizolacije), a neizmerno veću težinu imaju političke odluke vlada širom sveta. Uz malo retoričke slobode možemo reći da vlade zemalja kapitalističkog centra i odluke pojedinih međunarodnih organizacija pretvaraju COVID-19 u biološko oružje protiv naroda siromašnih država i regija, izbeglica i migranata, radnica i radnika. Takve političke odluke nisu ekonomski, niti na bilo koji drugi način nužne. Istovremeno, borbe radnica i radnika, poput onih u Italiji, i međunarodna solidarnost koju demonstrira malena i siromašna Kuba pokazuju da je jedan drugačiji svet moguć.

  1. Detaljniji pregled postupaka u SAD možete naći u članku The Lost Month: How a Failure to Test Blinded the U.S. to Covid-19, New York Times.
  2. Mike Davis: The Monster at Our Door: The Global Threat of Avian Flu.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE