Sigurna kuća za desničare

foto: Milovan Milenković / Kamerades

foto: Milovan Milenković / Kamerades

Crkva danas otvoreno podržava desničarske organizacije. Koliko je klerikalizacija društva važna u procesu tranzicije pokazuje sve bliskija saradnja države, crkve i desnice u bivšim socijalističkim društvima.

U beogradskom Etnografskom muzeju godinama je u prizemlju glavne izložbe bila locirana plastična replika česme iz Dečana. Paradigma mesta crkvenih organizacija u postsocijalističkim društvima: kičasti plastični (betonski, metalni…) krst na silu i veštački postavljen u centar nacije.

U četvrtvekovnoj istoriji tranzicije društava ovog ili onog socijalizma u kapitalizam mogu se identifikovati tri apsolutno nepromenjive konstante: s jedne strane kratkovido dodvoravanje nacionalno-desničarskoj demagogiji, а sa druge ‒ dodvoravanje religijskim organizacijama i crkvama raznih modaliteta. Nema vlasti ‒ ma kako za sebe tvrdila da je liberalna ‒ koja nije na noge išla biskupima, popovima i imamima, te se verno klanjala njihovom tobožnjem autoritetu. Nema vlasti koja nije podilazila desnim i desnijim ekstremistima i njihovim nebuloznim zahtevima koje su unapređenim tehnologijama vlasti pretvarale u policy ‒ bilo da je reč o ograničenju (čitaj: ukidanju) suvereniteta nad sopstvenim telom delegalizacijama abortusa, bilo da je reč o pritiscima na osobe alternativnih seksualnih afiniteta, migrante, siromašne, Rome ili bilo koju drugu marginalizovanu grupu.

Lokalna perspektiva ‒ Jad i beda

Kako su medijski izveštaji o – čak i onim zanimljivijim finansijskim i/ili seksualnim – gafovima SPC poprilično šturi, informacije o vezi desničarskih organizacija i Srpske pravoslavne crkve danas je teško naći. Uostalom, veza između ovo dvoje izgleda danas tako normalno i naturalizovano da je i teško očekivati da ovakvi ‒ kranje servilni ‒ mediji to makar i prokomentarišu kritički. Međutim, to što nema informacija ne znači ni da nema vatre tamo gde ima dima, te se na fenomenološkom, a posebno istorijskom nivou daju videti jasne indikacije tesne strateške saradnje.

Ključ za razumevanje položaja i prisne veze crkvenih organizacija i desnice u postsocijalističkim društvima valja tražiti u kompleksnom procesu rastakanja granica između države, društva, crkve i nacije. Obe snage – i desnica i crkva – svoj autoritet crpe iz kompleksne iluzije da su one te koje reprezentuju „narod“; obe svoje političke programe guraju kroz gorepomenute porozne i sve poroznije granice, manje zvaničnim putevima i paralegalnim puteljcima, rabeći političke elite željne dodvoravanja „narodu“. No, ništa novo pod kapom Božjom: grandiozni povratak kapitalističkih vlasničkih i hijerarhijskih odnosa išao je upravo „maglovitim putevima” i parapolitičkim mehanizmima – pod diktatom ili ekspertske nužnosti ili „narodne volje”. A ovi su svoj idealni oblik doživeli devedesetih: desni eksperti za započinjenje sukoba obezbedili su rat koji se nije mogao izbeći1 i topovsko meso, dok mu je crkva očitala opelo a političke elite okadila i pročistila od odgovornosti, pa zatim krenula da debelo naplaćuje patriotski angažman. A kao i svaka druga ratna kameraderija, i ova je nakon primirja ostala u intimim odnosima, pa se danas cmaču na predavanjima onog klovna Miroljuba Petrovića, molebancijama ‒ a posebno prisno na anualnim vojnim vežbama razbijanja parada ponosa.2

Uostalom, koliko je klerikalizacija društva predvođena crkvom i desničarskom demagogijom strateški bitna za proces tranzicije pokazuje nam i činjenica da je jedno od najspornijih nasleđa ‒ pored postavljanja pravnog okvira za paralegalnu pljačku poznatu kao privatizacija ‒ koje nam je (navodno progresivna i u liberalnim krugovima obožavana) vlada Zorana Đinđića ostavila u nasleđe: veronauka u školama. Virus nakon sedamnaest godina inkubacije daje najslađe plodove, pa se sada valja izboriti i sa veronaukom u školi (to je doduše jednostavno: m’rš!), ali i sa ideološkom radijacijom štetnih kurikuluma i još štetnijih nastavnih praksi.

Naravno, sasvim bi izlišno bilo nabrajati sve sličnosti između crkve i desnice, ali pozabavimo se ovde onim osnovnim: nostalgija za starim vremenima ‒ kada se znalo ko kosi a ko vodu nosi i ko kome ljubi ruku; vreme nakon 1945. obe tumače kao „vreme ispalo iz zgloba”; obe se zalažu za rekonstrukciju predratnih hijerarhijskih odnosa; obe ideal društva prepoznaju u ljubavnom zagrljaju crkve i države. Lista sličnosti se može nastaviti; mada bi bilo zanimljivije nastaviti i niz istomišljenika – jer ta bi lista gotovo savršeno mapirala i subjekte, ali i sadržaj političke sfere poslednje tri decenije: Bog na nebu, nacija na zemlji, gazda/domaćin u ekonomiji.

Globalna perspektiva ‒ Očaj živi

Navlačenje mantije (rize…) na društvo i nasilna integracija pomoću identitetske indoktrinacije je, čini se, globalni fenomen ‒ dešava se od Bliskog istoka (društva Bliskog i Srednjeg istoka nalaze se pod napadom religijskog fanatizma zapravo tek odnedavno), pa do SAD-a (gde se uz pomoć privatizovanog školskog sistema iz kurikuluma izbacuje Darvin a uvodi kreacionizam). Utisak je da je u pitanju nešto novija politika: neoliberalna agresija komoditizuje otprilike sve, dokida prosvetiteljske mehanizme socijalizacije te cepa društvo na neodrživi skup sudarajućih individua – pa se i ukazuje potreba za „alternativnim” metodima socijalne integracije. Odatle se pribeglo koheziji drugim sredstvima (crkvom i uterivanjem desne demagogije u kosti); a crkva i desnica su se pod izgovorom identitetskih baljezgarija pokazale kao idealni mehanizmi governmentalitija (vladanja, kontrole, regulacije) u uslovima poznog kapitalizma: kao što je slučaj i sa ostalim sličnim aparatima, zadatak im je da nacionalnim i religijskim „jedinstvom” prekriju rastući klasni i socijalni rased posred društva. Ali iako izgledaju savremeno, ovakvi mehanizmi socijalnog inžinjeringa nisu novost: samo su s napretkom tehnologije dostigli sasvim nov nivo sofisticiranosti. Trunka teorije daje objašnjenje: i sama su nacija i nacionalna kultura isto tako posledice procesa razaranja izvornijih društvenih odnosa, a zatim nasilnog i tehnološki potkovanog „reutemeljenja”. Istorija „nacije“ je istorija razaranja tradicionalnih odnosa, jezika, religijskih sistema (…) te nametanja jednog hegemonog kulturnog modela ‒ „(naše) nacionalne kulture” ‒ putem savremenih sredstava indoktrinacije: školskih i medijskih kurikuluma.

No, hajdemo i dublje. Kao što kaže jedan tekst: neoliberalna revolucija nije nikoga oslobodila, već je stvorila niz mikrokapilarnih disciplinskih mehanizama oživevši čitav sistem „slobodno neslobodnih“, hijerarhizovanih društvenih ćelija ‒ mikrofeudalnih firmi za proizvodnju i potrošnju – „tradicionalnu“ (čitaj: patrijarhalnu) porodicu koju slobodno morate da volite, crkvu kojoj slobodno morate da se klanjate i naciju kojoj slobodno morate da pripadate.

A upravo u ovim uslovima – uslovima višestrukog slobodnog ropstva (no nije li upravo kapitalizam upravo to?) ‒ ekstremna desnica i crkvene organizacije kao što je SPC bujaju. Jer, ne zavaravajmo se, crkva je kompleksna i konzistentna organizacija, izuzetno vešta u prilagođavanju i snalaženju u novim uslovima – milenijum i po ona uspeva da se svaki put nađe na pravoj strani – pa i u uslovima neoliberalizma veoma vešto odgovara novim uslovima koji zahtevaju servilnost u radu i disciplinu u privatnom životu. Stoga sama država ‒ pošto pripadnost nacionalnoj državi mora da se proizvodi brže, jače, bolje ‒ zaziva crkvu da i onostrano stavi u pogon za proizvodnju socijalne servilnosti i klasne pacifikacije. Stoga je, kao u slučaju plastične replike pomenute na samom početku, na silu stavlja u centar nacije.3

Privatizacija ‒ Tumorni horizonti, tmurne perspektive

No sve to ne znači da se ovaj rad obavlja volonterski – interesi su veoma konkretni. Desnica kao desnica, naravno, uvek je bila i ostala politički servis buržoazije, pa ne treba da začudi ni da je „nacija“ utočište privatizacionih hulja, ni da su najefikasniji privatizatori nekadašnji ekstremni desničari – poput sadašnjeg pantokratora Srbije: socijalni kapital desne demagogije se, izgleda, jako lako pretvara u novac.

Crkva je, s druge strane, postavši mehanizam nacionalne indoktrinacije, ostala ispražnjena od ozbiljnijeg religijskog sadržaja, ali ipak ne i potpuno bez bilo kakvog sadržaja ‒ popunjava se ona materijalom idealnog agregatnog stanja za popunjavanje svih rupa; vezivnim tkivom svih novokonzervativnih organizacija: veoma profanim novcem. Jer, vratimo se na sam početak i podsetimo na naizgled slučajno propuštenu treću nespornu komponentu tranzicije: komoditizaciju svih sfera života. Komercijalizacija religijskih proizvoda jedan je od onih višaka kompleksnog procesa koji ne promiču pažnji medija uprkos njihovoj servilnosti – ipak povremeno ima i naslova o bogatstvu duhovnih pastira. Ali se ‒ u skladu s veoma dominantnom paradigmom ‒ u isto vreme prećutkuje i činjenica da je crkva biznis model sadašnjice u kojem se materijalizovao ideal svih marketinških muljatora: prodaja ničega za pare. Stoga ne treba da začudi sličnost ovog biznis modela s praksama visokosubvencionisanih izrabljivača na teritoriji Srbije: visoke subvencije i dotacije/donacije, ekstrateritorijalnost, poreske olakšice u vidu zvaničnih i/ili manje zvaničnih kanala, privilegovana pozicija na tržištu.

Uostalom, stepen komoditizacije proizvoda i usluga crkvi motivisala je one duhovitije da se zapitaju koliko bi novca koštalo platiti jednom popu da jaše drugog, kako bi se time ‒ daleko temeljnije nego samo faktografski ‒ dekonstruisala ona istorijska činjenica.

Ali iako danas može izgledati da su crkva i desnica izuzetno jaki, u pitanju je ništa više do jedna vrsta veštačke magle: autoritet i jednih i drugih gradi se na posve isti način – izravnom manipulacijom. Gorepomenuta tvrdnja da su njihovi politički programi vernakularni – nije tačna. U pitanju je jedno od onih verovanja koje svoju opštedruštvenu prihvatljivost crpe upravo na medijski konstruisanom lažnom ubeđenju da su opšteprihvaćeni ‒ a takva se konstrukcija, kada dođe vreme, ruši kao kula od karata.

 

  1. Sličnosti s mehanizmima proizvodnje ekonomskih nužnosti su zapanjujuće, a i putevi su kapitalizma čudni.
  2. Strateška i taktička bliskost najbolje se vide upravo na ovom primeru: onkraj činjenice da (su) na razbijanjima parada ponosa marširaju rame uz rame, veza je dosta kompleksnija od kratkotrajne taktičke saradnje.
  3. A odnos društva prema crkvi „tradicionalno” je zapravo bio antagonistički odnos, odnos agresivnog nasilnika (crkve) i vernakularne kulture – odnos potpuno uporediv s kapitalizmom koji razara vernakularne odnose ne bi li nametnuo tržište kao jedini valorizator.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE