Najavljeni novi zakon o visokom obrazovanju, koji predviđa uvođenje kategorije sufinansiranja pod izgovorom obezbeđivanja jednakih šansi za sve, zapravo predstavlja nastavak preduzetničke ofanzive na univerzitet. Time se obrazovanje stavlja u službu dužničke ekonomije u kojoj univerzitet postaje mesto na kome se socijalne razlike i nejednakosti direktno proizvode. Ovakvo stanje stvari mogu sprečiti jedino masovni pokreti.
Iza praznih floskula o „poboljšanju studentskog standarda i stanja u naukama“, kriju se sve teži uslovi studiranja – za one koji sebi to mogu da priušte. Logika „mera štednje“ je konačno pokazala svoje pravo lice u oblasti visokog obrazovanja, uvođenjem novih zakonskih okvira i strategija „razvoja“ koje predviđaju sve veći broj sufinansirajućih studenata i studentkinja.
Revolucionarni pokret studenata i studentkinja Beogradskog univerziteta ostavio je veliki trag u političkom životu Kraljevine Jugoslavije. Koliko su tadašnje antifašističke i antikapitalističke studenske borbe bile važne u istoriji studentskog organizovanja govore i istorijski podaci o broju studenata uključenih u njih; otprilike polovina od ukupnog broja studenata na BU bila je uključena u revolucionarne studentske pokrete.
Sporni Pravilnici o rangiranju naučnih časopisa i načinu vrednovanja istraživačkih rezultata, posmatrani u okviru širih društveno-eknomskih procesa, zapravo su samo nastavak „mera štednji“, pritisaka ka „racionalizaciji“ javnog sektora i uvođenja „principa preduzetništva“ u naučno polje. Takvo tretiranje humanističkih disciplina za cilj ima ukidanje njihovog značaja i doprinosa koji se ogleda u mogućnosti stvaranja kritičkog mišljenja, refleksivnosti i alternativa postojećem poretku.
Video rad „O solidarnosti“ (2013) bazira se na istraživanju sprovedenom u Beogradu i Zagrebu tokom 2011. i 2012. godine i radio-drami pod nazivom „O solidarnosti: Zašto je važno misliti o studentskim protestima 30 ih godina XX veka“ produciranoj i izvedenoj u okviru UrbanFestivala 2012 u Zagrebu. Njegova osnovna namera je da se aktualizuje deo zaboravljene istorije revolucionarnih studentskih borbi u Kraljevini Jugoslaviji i istakne međusobna povezanost studenata, njihova borba, komunikacija i solidarnost koja je često išla i van granica studentskog pokreta.
Javne digitalne biblioteke koje omogućavaju pristup znanju velikom broju ljudi bez obzira na njihov društveni i ekonomski status – suočavaju se sa različitim pritiscima koje vode ka njihovom gašenju. Iako su akademske i naučne zajednice veliki korisnici ovih biblioteka, oni teško stupaju u njihovu odbranu zbog strukturne uslovljenosti koja ih stavlja u službu privatnih “prestižnih” časopisa.
Polemike oko visokog obrazovanja i statusa akademske zajednice najčešće se svode na kritiku ”nestručnih” političara na vlasti i njihove neadekvatne obrazovne politike. Ujedno se zanemaruje strukturna uloga koju obrazovanje vrši u kapitalističkom načinu proizvodnje. Nedostatak sagledavanja sektora obrazovanja kao mehanizma održavanja klasnih odnosa i hijerarhije, te njegove transformacije u finansijski kapital putem strategija komodifikacije i u konačnici privatizacije, čini ovakve argumente jalovim.
Sistematičnim predstavljanjem javnog sektora kao glomaznog i neefikasnog uspešno su skrivani podaci kako o potrebi za više zaposlenih u zdravstvu, sudstvu i prosveti tako i o tome da je njihov broj ispod evropskog proseka. Realne posledice programa racionalizacije neće biti nova radna mesta već dalje urušavanje javnog sektora, što će za veliki broj građana značiti težu dostopnost, slabiji kvalitet i veću cenu usluga.
Jedan od naistrajnijih otpora neoliberalnoj politici i “merama štednje”, štrajk prosvetnih radnika, je okončan. Ovim činom se stvara prostor za nastavak sprovođenja reforme obrazovnog sistema kroz imlementiranje sistema koji isključivo udovoljava tržišnim potrebama, a na račun pogoršanja egzistencijalnog položaja prosvetara, dostajnstvenih uslova za rad, kao i dostupnosti obrazovanja.
Pobuna kanadskih, britanskih i holandskih studenata ne cilja samo komercijalizaciju obrazovanja, nego i ogroman balast birokratskog aparata, koji predano radi na održanju tržišnih odnosa.
U Makedoniji su pokrenuti veliki protesti nakon najava ministra obrazovanja o uvođenju eksternog testiranja kojim bi se proveravalo znanje studenata. I dok je kategorično odbacivanje ovakve reforme obrazovnog sistema povod za masovne proteste, u njihovoj pozadini stoji nagomilano nezadovoljstvo studenata kvalitetom obrazovnog procesa i studentskog standarda. Studentima su se pridružili i srednjoškolci, penzioneri i nezaposleni, a nakon dugo vremena se na skopskim ulicama može videti kako zajedno marširaju Albanci i Makedonci.
Ovih dana studentski domovi u Srbiji dobijaju svoje nove stanare. I ove, kao i mnogih prethodnih godina, broj mesta u domovima nije dovoljan da primi sve veći broj pristiglih zahteva. Isto tako, postojeće mesto u domu za mnoge studente postaje sve skuplje, dok su kriterijumi za njegovo dobijanje takvi da diskvalifikuju one koji ne mogu da prate nametnute zahteve efikasnosti neoliberalne obrazovne politike. Uvođenjem ovakvih mera studentski domovi gube svoju potpornu ulogu tokom njihovog studiranja.
Aktuelni štrajk prosvetnih radnika još jedan je u nizu pokušaja sindikalne borbe protiv aktuelnih mera štednje koje Vlada Srbije sve agresivnije sprovodi. Ipak, ovaj štrajk nije samo reakcija na poslednje budžetske rezove koji su pogodili javni sektor, već je kulminacija višegodišnjeg urušavanja materijalnog položaja radnika i radnica u prosveti te kontinuiranog smanjivanja ulaganja države u obrazovni sistem. Pitanje koje se postavlja je da li se prosvetni radnici mogu samostalno izboriti za svoje zahteve imajući u vidu da mere štednje pogađaju celokupno društvo na svim nivoima.
Pred sam početak jesenjeg semestra studenti Filozofskog fakulteta su započeli protest čiji završetak još uvek nije izvestan. Studentski zahtevi su socijalne prirode, oni se bune protiv sve skupljeg školovanja koje je postalo preveliki trošak čak i za one koji su zvanično na “budžetu”. Širi kontekst ovog protesta čine i mere štednje koje sporovodi Vlada, a koje dopiru do sve većeg broja ljudi – kako do studenata i njihovih roditelja tako i do fakulteta i profesora.
Trinaest fakulteta Univerziteta u Beogradu odlučilo je povisiti iznose školarina za narednu akademsku godinu. Razlozi kojima su tu odluku legitimirali variraju. Međutim, političko-ekonomski okvir unutar kojeg se razlozi kreću ukazuje na glavna proturječja politike visokog obrazovanja. Među kojima financijska autonomija fakulteta predstavlja ključnu prepreku uspostavljanju solidarnosti među najugroženijima.
Konstantne reforme u sektoru prosvete su obrazovanje podredile tržišnim interesima. Merama štednje i racionalizacijom prosvetnim radnicima se smanjuju plate i istovremeno nameću dodatni poslovi koji za posledicu imaju snižavanje kvaliteta u obrazovnom procesu.