Talas demonstracija koji je pre šest godina preplavio Španiju pokrenut dubokom političkom korupcijom i manjkom „istinske“ demokratije, podigao je milione ljudi protiv tadašnjeg političkog i ekonomskog poretka. Taj pokret će kasnije prerasti u Indignadose, odnosno Pokret 15M. Tri njihove osnovne parole: „Zovete ovo demokratijom – iako nije“, „Nije ovo kriza, ovo je prevara“, „Nismo mi roba političara i bankara“ podržalo je 80% stanovništva.
Odluka španske vlade da primeni mere koje je nametnula EU nakon globalnog kraha berze 2008, odnosno, da izbavi banke i sreže javne rashode, do tada je već imala za posledicu ozbiljnu ekonomsku krizu. Do 2011. se ukupna stopa nezaposlenosti popela na 25%, odnosno na 50% među mladima. Gotovo trećina dece (27%) živela je ispod granice siromaštva, a oko 1.7 miliona porodica bez ijednog zaposlenog člana.
Pokret 15M je zastupao veoma raznorodan niz inicijativa i zahteva. Među najbitnijim su tzv. plime, u okviru kojih se dotad neviđeni broj ljudi angažovao oko problema vezanih za privatizaciju obrazovanja, zdravstva, stanovanja, rada… Pored toga što su koristili javni prostor da se usprotive vladinim merama štednje, kampovi 15M su prerasli u vežbu iz ispoljavanja radikalne demokratije. U njima su bile organizovane skupštine koje su postale seme građanskih mreža podrške potrebitima i ranjivima.
„Klima“ otpora koja je posle 2011. povezala nove i stare društvene organizacije, kao i pojedince koji se nikada nisu smatrali „politizovanim“, u međuvremenu je evoluirala. Ona i dalje ima veliki uticaj na politički i društveni život u Španiji. Godine 2014. formiran je Podemos, danas značajna politička stranka; Ada Kolau (nekadašnja glasnogovornica antideložacijskog pokreta) postala je gradonačelnica Barselone; municipalistička platforma Ganemos Madrid ušla je u gradsku vladu Madrida, a La PAH je izrastao u najveći pokret protiv prisilnih iseljenja u Evropi. Mašina je imala priliku da sa Anom Mendez de Andes, arhitektom, teoretičarkom, aktivistkinjom i jednom od osnivača pokreta Ganemos Madrid razgovara o dinamici aktuelne politike u Španiji.
Kako tumačiš visok nivo političke mobilizacije u Španiji? Ogromna nezaposlenost i osiromašenje su prisutni i u drugim krajevima sveta, na Balkanu naročito, ali ljudi više nemaju entuzijazma ni želje da učestvuju u politici. Da li je to zbog iznenađujuće naglog pada životnog standarda koje su Španci doživeli nakon petnaestogodišnjeg perioda blagostanja, na prelazu u dvadesetprvi vek?
Pokušavajući da razumemo odakle dolazi 15M a kasnije i municipalistički pokret, okrećemo se primerima političke mobilizacije u Španiji tokom prethodnih 15 godina. Ima tu sličnosti koje smatramo značajnim. U mnogim slučajevima, kao što je ekološka katastrofa u Galiciji, teroristički napadi u Madridu, rat u Iraku, ili prva stambena kriza početkom dvehiljaditih, civilno društvo je prepoznalo da vlada nije imenovala pravi izvor problema. U svakom od ovih slučajeva javljao se intenzivan poriv za samoorganizovanjem dograđen sasvim jedinstvenim komponentama kulturnog miljea. Uključeni su ljudi iz kulturne produkcije sposobni da aktivnosti, prizore i narative upotrebe tako da proizvedu snažan utisak. Zahvaljujući tome su okupljanja i protesti privukli širok spektar učesnika, a da ih nisu kanalisale političke partije niti klasični sindikati.
Značajno je i da su društveni pokreti u Španiji tokom prethodnih godina oformili jake mreže na nacionalnom nivou. Očuvavši izvesnu samostalnost, oni su ostvarili konsenzus o prioritetima i vrednostima. Razmenjivali su iskustva, organizovali zajedničke aktivnosti i definisali zajedničke ciljeve. Ispoljili su i povezujuće kapacitete. Feministički pokret je, primera radi, udružio delovanje sa ekolozima, a borci protiv prekarnog rada su sarađivali sa inicijativama za otvorenu kulturu.
Mnogi samoorganizovani pokreti, koje nazivamo plimama, su učestvovali u ovom narodnom buntu (na Twitteru je često u to vreme korišćen hashtag #Spanishrevolution). Oni su ponekad sarađivali sa sindikatima, ponekad delovali sasvim nezavisno, ali u oba slučaja uz samoorganizovane skupštine. Na primer, antideložacijski pokret La Plataforma de Afectados por la Hipoteca (La PAH) je bio veoma jak, i uspeo je jasno da razobliči povezanost između nemogućnosti građana da otplaćuju hipoteke i te prevare koju nazivaju krizom, odnosno da pokaže kako su banke, investitori i političari bili odgovorni za tu igru. To je, uzgred budi rečeno, Adu Kolau, današnju gradonačelnicu Barselone, načinilo prepoznatljivom političkom figurom. Pokret 15M je počeo demonstracijama zbog lokalnih izbora, ali je vrlo brzo eskalirao u izazov čitavom sistemu. Snažno je kritikovao demokratski kao i ekonomski poredak. Ipak, bio je prisutan i ukupni osećaj da ovaj talas mobilizacija ima svoja ograničenja.
U kom smislu?
Primera radi, u najuspešnijoj nedelji antideložacijski pokret je uspevao da spreči oko 20-30 prisilnih iseljenja, ali ih je 2011., na vrhuncu krize, u Španiji bilo više od hiljadu nedeljno. Ukupno uzev La PAH je sprečio oko 2.000 deložacija, što jeogroman uspeh. Međutim, po većini procena deložacija je od početka krize bilo 700.000. Bilo je sasvim očigledno da je vrlo teško parirati razmerama problema.
Posebno je značajno i očigledno je da se izmenila politička klima. Ranije ste mogli očekivati da vlada obrati pažnju na društveni pokret koji ima veliku podršku i definiše jake, artikulisane, vidljive, čvrste zahteve. To više ne važi, nije primenjivo. Povezanost političkih i ekonomskih snaga usmerenih protiv građana je strahovito ojačala. Špansko iskustvo pokazuje da je vlada na kraju uradila šta je htela uprkos najvećoj mobilizaciji stanovništva (barem najvećoj u mom životu).
Zašto?
Delimično zbog toga što u reprezentativnoj demokratiji nema načina da se deluje na vladu osim preko izbora, a na izborima nije bilo stvarne alternative.
Dakle, u slučaju Španije deo problema je bio u tome što je parlamentarni sistem bio dvopartijski?
Stvari nisu tako crno-bele, nije jasno definisano kao u SAD ili UK. Sistem dozvoljava postojanje više od dveju partija, pa je bilo različitih koalicija u narodnoj skupštini; postojale su i druge partije u regionalnim skupštinama… Ipak, na nivou države su postojale dve osnovne političke opcije, među kojima u ekonomskom pogledu nema velike razlike. Primera radi, stranka koja je promenila Ustav i njime Španiju obavezala na plaćanje duga, čime je u praksi implementirala zahteve Trojke, bila je Socijalistička stranka.
Dvehiljadepetnaeste smo osećali političku krizu koja se ogledala u nedostatku izbornih alternativa. Akteri su igrali igru i nije bilo nikoga da se umeša i promeni je.
Zbog čega građani više ne mogu da utiču na svoje vlade?
To je svuda isto. To je zbog pritiska koji vrše multinacionalne finansijske institucije, pritiska lokalnih ekonomskih i političkih snaga, ustanovljenog uredjenja, ali je i rezultat samoopravdavanja političkog sistema čiji glavni akteri nemaju opšte dobro i univerzalni interes na umu.
Političari možda ponekad iskreno veruju u to da bi se stvari mogle pogoršati ako oni ne bi udovoljili zahtevima pomenutih sila, jer bi povratni udar snažnih internacionalnih aktera mogao dodatno da oteža život Špancima. Međutim, problem je u tome što je njihova osnovna predstava o tome šta je „dobro“ a šta „loše“ za državu pogrešna. U tome je stvar. Petnaesti maj je to izneo na videlo. Ortaci, igrate igru, ali ne radite ništa da poboljšate život ljudi na ovom podneblju. Uvažavamo da imate mali manevarski prostor, svakako, ali ne radite ništa ni da ga uvećate.
Zato je politički predlog Podemosa da se 2014. kandiduje na izborima za Evropski Parlament pokrenuo mnoge da maštaju. Narod je konačno mogao da glasa za nekog novog. Ne tek drugu opciju sa istog menija, već za nekog ko o politici razmišlja na drugačiji način, i ko je nezavisan od banaka. Za razliku od svih drugih političkih stranaka, Podemos još ne duguje bankama ništa.
Udruženje čija sam suosnivačica, Observatorio Metropolitano, aktivno već deset godina, u to vreme je objavilo knjigu Municipalistički ulog. Radili smo na njoj od jeseni 2013., a objavili je u maju 2014., dan nakon što je Podemos, na opšte iznenađenje, dobio pola miliona glasova i pet sedišta u Evropskom Parlamentu. Knjiga poziva na promenu političke igre kakvu je probno ostvario Podemos na evropskom nivou. Ali, naša politička ponuda nije bila bazirana na viđenju gradskog nivoa kao lokalne grane nacionalnog političkog projekta. Mi smo na osnovu iskustva 15M predložili strukturu koja bi različite platforme na raznim mestima mogla da poveže u federaciju lokalnih inicijativa, sposobnu da dosegne nacionalnu – i internacionalnu – moć.
Kako ste svoje ideje primenili u praksi, na lokalnim izborima?
Svoje namere smo objavili u Madridu 2014. godine, na sastanku pod naslovom Municipalia. Predložili smo da učestvujemo na lokalnim izborima u Madridu. U Barseloni su saradnici Ade Kolau već bili učinili isto. Ganemos Madrid i druge inicijative su pratili metod koji se sastojao od pet tačaka. Osmislili smo predlog i sakupili podršku za program koji je naglasio kako želimo da promenimo grad u skladu sa zahtevima pokreta 15M, zalažući se za jačanje ekonomske i političke demokratije. Nakon izvesnog ustezanja i pregovora, Podemos je prihvatio poziv Ganemosa na učešće u koalicionoj platformi pod nazivom Ahora Madrid. Zajedno smo oformili koaliciju koja je ušla u gradsku skupštinu i osnovala vladu sa Manuelom Karmen na mestu gradonačelnice, ostvarivši tako mogućnost da preuzme kontrolu nad stvarima koje oblikuju život građana.
Kojim stvarima, konkretnije?
Po mom mišljenju najbitnije je da se borimo protiv mera štednje putem odbacivanja predstave o postojanju limitiranosti budžeta – koji je zapravo fiskalni konstrukt, odredba iz EU.
Kako to radite? Opiranje merama štednje je ključno.
Iskreno rečeno, grad ne kontroliše većinu glavnih javnih usluga, poput obrazovanja (samo vrtiće), ili zdravstva, izuzev hitnih službi. Njima se upravlja na regionalnom nivou. Ipak, iz budžeta smo uložili mnogo u javne usluge, da bi mogle da se poboljšaju.
U praksi, grad poput Madrida nikad ne isprazni budžet do kraja. Suštinski, mi to koristimo da tražimo budžet koji je iznad fiskalnog limita, da bismo se na kraju godine gotovo uklopili u fiskalni limit, a da se istovremeno 80% planova ispuni. Upitanju je tehnikalija i zasad smo uspevali da je primenimo u svoju korist, iako smo se sukobili sa ministrom finansija da bismo je sproveli. Budžet Madrida je veliki, čak 5 milijardi eura. To nam daje na težini u pregovorima sa Vladom.
Ali, istovremeno nastojimo da promenimo pristup. Više ne govorimo da za nešto „nemamo para“, ili da na nečemu „mora da se uštedi“. Pitanje je na šta želite da potrošite pare. Da li javni novac želite da uložite u predimenzionirane infrastrukture, što uglavnom podrazumeva da ga poklonite privatnim investitorima u građevinskom sektoru, ili hoćete da ga uložite u javne usluge i u obnavljanje lokalne infrastrukture? Uložili smo 100 miliona evra u participatorni budžet. Pitamo ljude šta misle da treba da se uradi u njihovim susedstvima, ali i na gradskom nivou.
Promenili smo mentalitet u Madridu. Na primer, Madrid je sebe video kao grad čiji stanovnici svuda idu kolima. Efikasno smo ograničili upotrebu automobila zbog visoke zagađenosti. Tako nešto je moguće zahvaljujući tome što vlade još uvek imaju neverovatan simbolički kapital, čak i kada kubure sa finansijskim. Kada nešto izjavimo, građani nas slušaju. Počnete da objavljujete podatke o zagađenosti i ljudi lagano shvataju da zagađenje negativno utiče na zdravlje dece i starijih osoba.
Kako se snalaze manja naselja?
Njihov problem je drugačiji. Ima mnogo opština koje su proporcionalno veći dužnici. Madrid ima najveći dug u totalu, ali ima i novca da ga otplati. Manja naselja upravo rade na tome, tako što poništavaju pojedine privatizacije, koje su jednostavno bile pljačka.
Primera radi, municipalistička platforma u Oviedu se sastoji od šačice aktivista koji su potekli iz skvotiranog društvenog centra. Oni su zaključili da će morati da vrate poresku službu u vlasništvo opštine i zaista su to učinili, iako je privatna kompanija koja ju je vodila bila u tesnoj vezi sa vladom. Tako sada uštede 4 miliona evra godišnje!
Kako im je to pošlo za rukom?
Jednostavno nisu produžili ugovor. Mnogi ovakvi ugovori su kratkoročni, nakon njihovog isteka privatizacija može da se poništi. Ali, privatizovanje usluga ponekad dovodi do toga da administracija izgubi praktična znanja o tome kako se nešto radi, zbog čega reaproprijacija gradskih usluga zahteva velike pripreme.
Upravo to se dogodilo u mestu Terasa kada su deprivatizovali vodosnabdevanje. Jedna aktivistička platforma je zajedno sa lokalnim municipalistima koji su bili u opoziciji razvila plan za preuzimanje vode, koji je vlada prihvatila. Oni sada rade na formiranju tela za nadzor voda sa javnim službenicima, kako bi osnovali mešovitu upravu nad novim javnim preduzećem. Direktori preduzeća će preuzeti tehničke odluke, dok će izvršne političke odluke donositi upravna grupa sa predstavnicima društvenih aktera. Takva zajednička uprava za sad još nije primenjena, ali je neobično zanimljiva.
Pre nekoliko nedelja ste predstavili Geografsko-politički atlas promena u Španiji. O čemu se radi?
Atlas Promena predstavlja 75 različitih mera javne uprave koje je razvilo 18 opština u Španiji, i mapu 25 opštinskih platformi koje su bile predstavljene na lokalnim izborima 2015. godine, ne samo u Barseloni i Madridu, već i u La Korunji, Saragosi, Santjago de Komposteli, Kadizu ili Palmi, gde su municipalističke platforme samostalno formirale lokalnu samoupravu. Postoje i koalicije u mestima kao što su Valensija, Oviedo ili Valjadoid, da navedem samo veća mesta Španije. Odavno razgovaramo o sastavljanju mape koja bi prikazala napore koje mnoga naselja u Španiji već dugo ulažu.
Da li su te mere formulisale različite organizacije?
Svaka organizacija u svakoj oblasti je priča za sebe. Pregovori koji su prethodili formiranju platformi su svuda bili specifični, kao što je i sastav platformi. Ima mesta u kojima je Podemos izuzetno jak, a ima i onih u kojima društveni pokreti igraju odlučujuću ulogu.
Pregovori su uvek bili različiti, ali platforme povezuje pet osobina koje su nešto poput DNK municipalističkog procesa. Kao prvo, svi prolazimo proces provere, kroz prihvatanje od strane dela stanovništva. Naprimer, sakupimo 30.000 potpisa elektronskim putem. Mi nudimo da predstavljamo stanovnike i tražimo njihovu saglasnost. Zatim, svi imamo svoje predloge programa, pa je program postavljen kao dostupan za javnost. Često su neposredni susreti kombinovani sa on-line platformama, dok istovremeno organizujemo javno biranje kandidata. U Madridu smo prihvatili Dowdall sistem koji je prihvatljiviji za izborne liste sa manjim brojem glasova omogućavajući im reprezentaciju. Svi kandidati sa liste potpisuju etičke norme koje ograničavaju prihode i onemogućavaju grupašenje, obezbeđujući transparentnost i mere protiv korupcije. Najzad, ali ne i najmanje važno, sredstva za izbornu kampanju prikupljamo kroz mikro-kredite i, veoma malim delom, donacijama. Novac vraćamo čim dobijemo od vlade sredstva koja su nam namenjena, u zavisnosti od broja osvojenih mesta. Naš konačni budžet je bio ispod 200.000 evra. Poređenja radi, Konzervativna partija je raspolagala sa gotovo dva miliona.
Kada kažeš „mi“, na koga tačno misliš?
Teško je reći. Ponekad se „mi“ odnosi na gradsku vladu: budući da sam dve godine bila savetnica u Gradskom savetu i dalje se osećam kao da mu pripadam. Ponekad mislim na svoj uži kolektiv, koji se zove M219. Ali, uglavnom se „mi“ odnosi na ljude koji su 2011. učestvovali u demonstracijama, koji su se u različitim segmentima zalagali za promenu političke situacije i koji su sada posvećeni stvaranju municipalističke političke alternative.
Da li se svi ti pokreti koji se preklapaju slažu da se borite za zajednička dobra (commons)?
Nemamo konsenzus. Kada smo pisali program otvorili smo demokratsku diskusiju na temu komonsa i javnih dobara. Ona nikada nije okončana. Znali smo da moramo da deprivatizujemo usluge, ali da to neće biti dovoljno. Morali smo i da osmislimo alternative. Predstavnici društvenih pokreta, sindikata i stranaka koji su potekli iz komunističke opcije zalagali su se za državu i javna dobra. Mi ostali smo se protivili takvom gledištu jer je država hijerarhijska tvorevina; oslanja se na reprezentovanje pojedinačnog, što je čini levijatanskom; deli društvo na kategorije da bi olakšala vladanje, nije u stanju da obuhvati složenije društvene oblike – što je čini segmentatornom; barata crno-belim pojmovima, deli pojave na unutrašnje i spoljašnje, na binarne opozicije. Dakle to je hijerarhijski, levijatanski sistem koji segmentarizuje i binarizuje i u koji stvarno društvo ne može da se uklopi. Jedan od zadataka municipalističkog projekta je da dovede u pitanje takvu instituciju i otvori prostor putem kolektivnog zalaganja. To je naša pozicija – ali, mi smo potekli iz društvenih centara, zadruga, grupa koje se zalažu za zajednička dobra. Tradicionalna levica, naravno, smatra da sve treba da bude javno. Na kraju smo se složili da se ne slažemo, ali mnogo toga je zajednički obavljeno.
Da li ste izgubili nešto ulaskom u parlamentarnu politiku?
Ulazeći u institucije izgubili smo kapacitet da budemo prisutni na terenu. Gradska skupština Madrida je u zgradi stare pošte. Ona se zvala Palata komunikacija, pa je i mi zovemo „Palata“. Raspored i učestalost aktivnosti su tamo mnogo drugačiji nego u ostatku sveta. Tokom tri godine, koliko sam bila savetnica Sekretara za kulturu grada Madrida radili smo po 14 sati dnevno.
Fantastično je biti deo uprave i imati mogućnost da utičeš na strukturne pojave. Međutim, ljudi izgube snagu da upijaju, komuniciraju i da se koncentrišu na bilo šta drugo, jednostavno zbog metaboličkih procesa, fizičkih ograničenja tela i uma.
Imamo posla sa veoma neurotičnim, gotovo psihopatskim i vrlo ciničnim sistemom. Kada u taj sistem ubacite obične ljude, oni pate. Saborci često od ljudi delegiranih u državne institucije zahtevaju da ne pogreše, da se ne plaše, da nikada ne budu umorni ni tužni. Obični ljudi nisu dorasli takvim nerealnim očekivanjima.
Tako se na kraju suočavaš sa izvesnim kontradikcijama. Moramo sami da shvatimo da niko ne može da lično otelotvori rešenje. Društvenim pokretima je teško da to prihvate. Teško je odreći se predstave da tamo negde postoji neko dovoljno moćan da magično razreši tvoje probleme, da izda potrebnu naredbu. Ponekad se i to dešava, ali u većini slučajeva odluke zahtevaju mukotrpan rad. Dešava se da ljudi u institucijama jednostavno ni ne znaju kako da se sa nečim nose, jer to nismo pokušali ranije, ili jer želimo da uradimo nešto što je potpuni presedan. Ali, mi nastojimo.
