Prevod transkripta intevjua sa Džejn Mekalevi (Jane McAlevey), u emisiji: Behind the News, Jacobin Radio
Džejn Mekalevi se bavi sindikalnim organizovanjem. Njen pristup nudi lekciju svakome ko želi da se bavi politikom. Umesto moralnih gestova, zapitajte se koja je vaša teorija moći i koja je vaša snaga u odnosu na postojeće strukture moći. Njena poslednja knjiga „No Shortcuts: Organizing for Power in the New Guilded Age“ objavljena je prošlog oktobra u izdanju Oxford University Press.
Pravite veoma zanimljivu razliku između tri pristupa političkom organizovanju ili političkom delovanju. Jedan je model zagovaranja, drugi je model mobilizacije, a treći je organizovanje – onaj kojim se najviše bavite. Recite nam nešto o ovim modelima, ovom nesvetom trojstvu političkog delovanja.
Zagovaranje se, po mom mišljenu, razvilo u dominantan model u ovoj zemlji [SAD], a započelo je ranih 1970-ih. Ono uključuje najčešće dobro obrazovane, stalno zaposlene ljude, koje neko plaća da zagovaraju neku svrhu, u ime neke svrhe ili onih kojih se ona tiče.
Ukoliko bih želeo da unesem klasni ugao u ovo, mogli bismo reći da je profesionalni ili deo profesionalne, menadžerske klase unajmljen da radi posao u ime onih koji se nalaze „na dnu“.
Da, tako je. Tu je i klasna analiza. Zanimljivo je da citiram knjigu Tejde Skočpol (Theda Skocpol) „Diminished Democracy“ na samom početku „No Shortcuts“, zato što je ona napravila zanimljivu analizu. Ona je takođe smatrala da je 1960-ih znatno porastao broj dece iz radničke klase koja odlaze na koledž zbog G.I. Akta1 iz 1940-ih.
Tako da imamo rast broja onoga što smo zvali deca iz radničke klase koja su otišla na koledž 1960-ih, i otkrila, pa znate… svet. Izašli su s koledža, iz antiratnog pokreta, misleći da su opasno pametni, pametniji nego obična radnička klasa, i osnovali su čitavu infrastrukturu zagovaračkih organizacija, krenuvši od ideje da im treba samo nešto novca i da mogu svojim pritiskom da osiguraju primenjivanje zakona usvojenih od 30-ih do 60-ih, sve od čistog vazduha, socijalnog osiguranja, do zdravstvene zaštite itd. I da to mogu da urade s nekim pravnicima, s dobročiniteljima stalno zaposlenim u organizacijama, a da im zapravo nije više potrebna ta zbrka zvana sindikati. I to je, po mom mišljenju, trenutak nastanka zagovaračkog modela, nešto što je ušlo u „progresivni pokret“.
Posvetila sam dosta prostora 1970-im u uvodu, odnosno kritici toga što radimo pogrešno. Do sredine 1990-ih, postreganovskog perioda, neki ljudi su počeli da shvataju da nije dobro imati samo gomilu veoma obrazovanih pravnika i liberala na stalnim pozicijama u Vašingtonu koji zagovaraju u „naše ime“. Da bismo došli do štampe, imali pažnju medija, kako bismo bili ozbiljnije shvaćeni, moramo zapravo uključiti neke obične ljude.
Tako u knjizi objašnjavam da je tada stvoren nov model, koji se naziva mobilizacija. To je ono što smatram posebno problematičnim danas, i jednim od razloga što se nalazimo u ovoj zbrci u 2017.
Razumeli smo da je bilo zagovaranja – pravnici, liberali, stalno zaposleno osoblje koje radi u ime drugih – koje je dobročiniteljski model. Ali onda smo mobilizaciju pobrkali sa organizovanjem. Smatrali smo da je organizovanje to što se oslanjamo na obične ljude, da se oni uključe, da se aktiviraju, sprovode direktne akcije. A ono što ističem u knjizi je da je to iluzija. Ono što se zapravo dogodilo jeste stvaranje modela mobilizacije. U mobilizacijskom modelu i dalje je stalno zaposleno visokoobrazovano osoblje zapravo ključni agens promene. Razlika je takva da u mobilizacijskom modelu oni razumeju to da kako bi se napravio dobar tviter fid ili dobar narativ, ili ukoliko će neko svedočiti u zakonodavnom procesu, efektivnije je uključiti nekog ko je siromašan i „na dnu“.
Ljudski rekviziti?
Da, to su ljudi koji se koriste kao rekviziti. U modelu mobilizacije teorija moći se ne razlikuje od one u pristupu zagovaranja. Teorija moći je samo elitna teorija moći gde elitni dobročinitelji mogu da odrade posao, jedina razlika je u tome da radnici/ce postaju rekviziti. Ali oni koji se zapravo uključuju jesu ono što zovem aktivistička srž – ljudi koji su već poprilično posvećeni kampanji koju pokušavamo da dobijemo. Ono što suštinski ne rade to je zapravo omogućavanje i osnaživanje mase običnih ljudi da sami razumeju da su jedini spas zapravo oni sami.
U modelu organizovanja, teorija moći je – barem ona za koju sam ja još uvek vezana i koja još daje rezultate kada je koristimo kako treba – teorija moći klasne borbe. Ideja 1% nasuprot 99% postala je passé slogan. To je kao kada danas kažemo demokratija ili nešto slično. Kao, svi se mi zalažemo za interese 99%. Pre svega, to nije tačno. Drugo, pitanje je kako se 99% – ili kao što više volim da kažem, praktično 80% – kako se zapravo uključuje 80% mase? Oni se na ozbiljan način uključuju jedino kad vode sopstvenu borbu. Tako je u modelu organizovanja teorija moći sasvim drugačija, nije to elitna teorija moći.
Teorija moći je da milioni ljudi u ovoj zemlji koji pate i gube sve u ovom trenutku moraju sami da budu osnaženi, kvalifikovani, trenirani da ustanu i bore se za sebe. Za mene najveći izazov predstavlja to što ljudi ne razumeju da je model mobilizacije trenutno aktuelan zato što svi koji rade po principu mobilizacije tvrde da rade po principu organizovanja. A čitava poenta nove knjige je da kaže – ne, ne radite to, i to je jedan od razloga što smo danas u ogromnoj zbrci.
Ono što nazivate modelom mobilizacije zvuči dosta kao Fight for 15?2
Da, apsolutno. Zapravo, tako je u najboljem slučaju, a često je to samo model zagovaranja. Poznato je da sam poprilično kritički nastrojena prema tome kako se kampanja Fight for 15 vodi, i nisam promenila mišljenje o tome, ali želim da kažem, i to nas vodi u drugi deo priče o ovoj kampanji, a to je da se ona vodi po modelu mobilisanja gde se ljudi koriste kao rekviziti. Hiljade nisko plaćenih radnika trenutno ne učestvuje u donošenju odluka, niti u bilo čemu u kampanji. Oni nisu ti koji donose odluke. Šačica rukovodećeg osoblja, zajedno s nekoliko velikih PR kompanija, oduvek je donosila ključne odluke, i oni su tu za centralne aktere kampanje. S velikim brojem vrednih ljudi koji služe kao rekviziti.
Ideja da fast food kampanja treba da bude u centru sve naše pažnje ima ograničenja. Za početak, postoje strateški sektori u kojima treba da se organizujemo kako bismo efektivno poljuljali kapitalizam. Iako je dobro da ljudi dobiju povišice – to je važno, i bilo bi idiotski tvrditi da nije dobro da ljudi dobiju povišice – tvrdim da, ukoliko želimo da ciljamo na strukture moći u ovoj zemlji, moramo pažljivo razmisliti o tome koji sektori radnika imaju najveći kapacitet da izgrade moć kakva nam je potrebna da se kapital zaista poljulja. I nije mi drago što ovo moram reći, ali bez obzira na to koliko je dobar osećaj raditi Fight for 15, nije to strateški najvažniji sektor u kojem treba da se organizujemo.
Fokus na radnike brze hrane uklapa se u stav da filantrope i profesionalne dobročinitelje, najviše zainteresovane za najslabiji, najsiromašniji, najmarginalizovaniji sektor društva, prava moć zapravo plaši. Ta ciljna grupa se uklapa, jer se oni ne trude da izazovu sistem, oni zapravo žele da se bave podizanjem elana iz svoje pozicije više klase.
Da, to je tačno. Ne bi bilo filantropski interesantno poljuljati kapital, to je oksimoron. Vi ne biste bili u filantropskom sektoru…
To bi bilo klasno samoubistvo.
Tačno tako. Iako je sindikalni pokret komplikovan, nema te situacije u kojoj lično ne bih odabrala finansiranje članarinama običnih radnika koji su doneli odluku da nekoga plate. Barem u sistemu u kojem ljudi plaćaju članarine, kada sami radnici plaćaju članarine i plate ljude koje su oni zaposlili. Barem ćemo u teoriji razumeti da postoji kapacitet da se ozbiljno izazovu moć i kapital, zato što mase radnika plaćaju račune.
Kao kontrast za ova dva manjkava modela, predlažete model organizovanja kao ispravan način rada. Svi će istaći da se ne nalazimo u svetu gigantskih fabrika i velikih industrijskih gradova i da je veoma teško organizovati se u okruženju u kojem dominiraju nesigurnost i marginalizacija radničke klase. Vi niste uvereni u to?
Ne, nisam uverena u to iz više razloga. Prvo, sva ta priča o dolasku robota ‒ njih još nema. Vidite, isti ti ljudi koji žele da nas vide zaglavljene u dobročiniteljskom modelu zagovaranja u ime najsiromašnijeg, najslabijeg sektora našeg društva, isti su to ljudi koji se pozivaju na taj argument da ovde ništa ne može da se uradi. Tridesetih godina, kada smo imali pametnu levicu koja je gradila ozbiljan sindikalni pokret, imali smo strateške sektore. Oni, zapravo, nisu organizovali bilo koji sektor.
U današnjoj ekonomiji postoji veliki broj strateških sektora u kojima sami radnici i dalje mogu imati moć, gde radnici i dalje mogu koristiti najmoćnije oružje koje imaju, a koje se naziva štrajk. I dalje ima radnika koji koriste štrajk. I moramo biti fokusirani. Mora doći do izgradnje moći u sektorima ekonomije u kojima radnici mogu imati pravi uticaj, gde mogu da zatvore radno mesto i/ili stvore ono što nazivam ozbiljnom krizom za kapital. Na primer, kada štrajkujemo u zdravstvenom sektoru, mi zapravo ne zatvaramo jer bi to značilo ubijanje pacijenata. Već znatno podižemo troškove za poslodavca, što zaista stvara krizu za kapital u činu štrajka zdravstvenih radnika. U slučaju prosvetnih radnika, kada su zatvorene čikaške škole, naravno da je stvorena kriza u Čikagu, i to je trajalo danima.
Hajde da napravimo rez u ovim analogijama sad i kažemo šta je ideja ukoliko želite da se organizujete u Wallmartu, ili uopšte u maloprodajnom sektoru. Veliki je broj ljudi koji tvrde da, ukoliko želite da organizujete Wallmart, ne treba da aktivirate prodavce, već treba otići u lanac nabavke, u distribucione centre, špedicije, skladišta, luke, gde postoje stabilna radna mesta, koja su u dovoljnoj meri neophodna korporacijama i gde ljudi nisu ni lako ni brzo zamenjivi, niti prolazni kao na vidljivim mestima radnika u maloprodajama u Wallmart modelu.
S pravovremeno izvedenim akcijama u skladištima možete zatvoriti Wallmart za svega nekoliko dana.
Apsolutno. Poenta je u tome da postoje veoma jasni strateški izbori u načinima na koji možemo izgraditi moć. Prošle godine sam provela dosta vremena sa sindikatom PASNAP3, koji je radio na odličnom organizovanju u Filadelfiji i okolini, a oni nisu jedini. Ali na primer, pre nekoliko nedelja imali su stoprocentnu izlaznost na štrajku. I samo se pitam, Dag, da li ste imali priliku da čitate u Njujork tajmsu da se dogodio generalni štrajk u bolnici u Filadelfiji? Ne, zato što ljudi ne žele da obrate pažnju na to gde se još uvek dešavaju štrajkovi. Mnogo je mesta u ovoj zemlji gde se još uvek održavaju štrajkovi. Ne zatvaraju se ogromne fabrike, ali dešavaju se štrajkovi sa stoprocentnim učešćem. I pogodite šta se dogodilo kada su se radnici držali zajedno i niti jedna osoba nije prešla prag radnog mesta, kada se dogodio potpuni solidarni štrajk? Pobedili su! Mi i dalje pobeđujemo kada to radimo.
Treba da obratimo pažnju na one sektore ekonomije u kojima zapravo možemo da izazovemo Wallmart. Kao što je lanac nabavke, distribucija. Moramo uraditi analizu moći i na osnovu te analize odrediti koji su sektori ekonomije u kojima su strategije koje razumemo kako da koristimo kao organizatori i dalje efektivne. I moramo se fokusirati na te sektore ekonomije. Da smo u organizovanje Wallmarta uložili toliko novca i resursa fokusiranih na prave strategije koliko je uloženo u Fight for 15, mislim da bismo imali sasvim drugačiji rezultat u organizovanju Wallmarta.
Mislim da je dobra vest to što se sve veći broj lokalnih sindikata u obrazovnom sektoru ugledao na čikaške prosvetne radnike, i zapravo počeo da izgrađuje pravu moć. To se dešava u Los Anđelesu u UTLA4, desilo se na 20/15 štrajku u Sijetlu, o čemu su ljudi veoma malo mogli čuti, desilo se u Masačusetsu. Sindikat prosvetnih radnika je prošlog novembra, kada su razne strašne vesti pogađale ovu zemlju, imao jednu svetlu tačku – poraz kampanje finansirane od 35-milionskog hedž fonda da se privatizuje javni školski sistem u Masačusetsu.5 To je bio referendum čiji je rezultat bio 2:1 protiv 35-milionskog fonda za privatizaciju javnih škola, i to zato što je levo vođeni sindikat odlučio da neće biti kompromisa i da će pobediti inicijativu za čarter (charter) škole.
Unutar sindikata se dosta debatovalo o tome da li se to može uraditi. Da EDU6 nije osvojio predsedničko mesto u tom sindikatu, na čelu s Barbarom Madeloni, pretpostavka je da bi taj sindikat s konzervativnijim vođstvom napravio dogovor s guvernerom. Umesto toga, progresivno vođstvo je pobedilo, i Barbara Madeloni je rekla: Ne, mi ih možemo pobediti ukoliko budemo organizovali ozbiljnu grassroot kampanju, ukoliko uključimo čitavu zajednicu i sve prosvetne radnike. I to su i uradili.
Kada govorite o organizovanju radnika na ovaj način, čućete: Ali radnik je samo jedan deo identiteta jedne osobe, ljudi vode raznolike živote i ovaj stari način organizovanja ne odgovara načinu na koji ljudi žive. Ta kritika usmerena na vaš rad nije tačna. Možete li da objasnite zašto?
Kada govorimo o 1930-ima, levo orijentisano vođstvo u sindikatima razumelo je ono što razumemo i mi koji danas pobeđujemo, a to je da radnici nisu samo radnici. Oni jesu celoviti ljudi, oni vode komplikovane i interesantne živote. Ali svrha dobrog organizovanja jeste da pomogne da se povežu stvari. Ispostavlja se, kao što kažem i u knjizi, kada objasnite ljudima da je, na primeru Filadelfije, direktor protiv kojeg se bore u svojoj bolnici ista osoba koja sedi u odboru njihove korporacije za industrijski razvoj, u koji ulaže banka koja finansira džentrifikaciju njihovog naselja. Kada pomognete radnicima da naprave osnovne veze, da je direktor protiv kojeg se bore na radnom mestu ista osoba koja je odgovorna za loše stvari koje se dešavaju u školi njihove dece i u njihovim zajednicama, u smislu izbacivanja iz njihovih domova, koji će se rušiti i na čijem mestu će biti izgrađeni skupi stanovi, ljudi se osnaže za borbu na drugačiji način.
Postaje im jasno da moraju da izgrade radnički pokret, kako bi preuzeli kontrolu ne samo nad radnim mestom, već i nad svojim komšilukom, školama, gradom, državom. Kada pomognemo radnicima da povežu ove stvari, a to je suština organizovanja, da povežu treću smenu i džentrifikatora koji dolazi u njihov komšiluk, oni počinju da se bore na drugačiji način. Ono što se dogodilo prošle godine u Filadelfiji, kada smo radnicima pomogli da povežu ugnjetavanja koje doživljavaju na poslu i ugnjetavanja u svom komšiluku, oni su se promenili. Menja se čitav način na koji radnici vide sebe i doživljavaju svoju borbu. Oni nisu više samo aktivisti nekog novog sindikata, oni vode borbu u čitavoj Filadelfiji. Organizovati znači pomagati ljudima da povezuju stvari i povezuju različite potencijalne izvore moći koje imaju u svojoj zajednici u jednu veliku borbu.
Prevod sa engleskog: Anica Stojanović
- Servicemen’s Readjustment Act of 1944 – zakon koji je omogućio veliki broj beneficija za veterane iz Drugog svetskog rata.
- Fight for 15 (Borba za 15) ‒- borba je američkih radnika u različitim sektorima (najpoznatiji po angažovanju radnika u prodavnicama brze hrane) za povećanje cene rade na 15 dolara po satu, kao i za pravo na sindikalno organizovanje.
- Asocijacija medicinskih sestara i pomoćnog osoblja u Pensilvaniji
- United Teachers of Los Angeles
- Radi se o specifičnom obliku privatizacije, takozvani Charterization, u kojem se škole finansiraju javnim sredstvima, ali ih vode privatna tela.
- Educators for a Democratic Union – progresivni odbor članova Masačusetske asocijacije prosvetnih radnika.
