Predsednik beogradskog odbora stranke Zajedno Đorđe Miketić naveo je u saopštenju da je Aleksandra Čamagić, sekretarka za obrazovanje i dečiju zaštitu Grada Beograda, potpisala 31. oktobra ove godine ugovor za uslugu školice engleskog jezika u predškolskim ustanovama u Beogradu, vredan 2 miliona evra, sa kako se navodi, fantomskom firmom Akademija Oksford-agent doo iz Jagodine, prenosi portal Nova.rs.
Ove informacije su se pojavile samo nekoliko dana nakon objavljivanja priče istraživačke mreže BIRN u kojoj je objavljeno da je „bliska saradnica Aleksandra Šapića, Aleksandra Čamagić, upletena u pronevere miliona evra koji su bili namenjeni za programe edukacije dece.“
„Miketić je naveo da je, prema pisanju beogradskih medija firma sa kojom je Grad sklopio ugovor, osnivač privatne IT gimnazije u Kragujevcu, upisivala decu u ovu gimnaziju sa obećanjem da će ih školovati u oblasti medicine, ali to obećanje nije ispunila jer nije dobila akreditaciju, već su deca pohađala smer „administrator računarskih mreža“, prenosi portal Nova. On je tom prilikom ocenio da će „decu u predškolskim ustanovama u Beogradu, sada obrazovati firma koja falsifikuje školske isprave.“
„To znači da su sredstva, koja su mogla da budu upotrebljena da se smanje rizici od izliva nasilja u školama, poput tragedije u Ribnikaru, završila u privatnim džepovima Šapića i njegovih saradnika“, navodi se u saopštenju stranke Zajedno.
Štetu rasipanja novca trpe deca
Jelena Dinić, urednica portala „Vrtić info“ u izjavi za Mašinu kaže da je ova usluga plaćena daleko previše. Kako Dinić navodi, prema ugovoru u koji je imala uvid, usluga koja je nekad koštala između 1800 i 2000 dinara mesečno, sada će iznositi mnogostruko više – oko 45 do 50 evra po detetu, a pritom je i trajanje časa skraćeno za 10 minuta.
„Što se kvaliteta nastave tiče ne bih umela da procenim ali je sigurno da za taj novac može da se plati šest individualnih časova od 45 minuta – svaki privatno”, za Mašinu kaže urednica portala “Vrtić info“.
Prema njenim rečima, kada se uzme u obzir da su nastavnici angažovani prema ugovoru o povremenim i privremenim poslovima jasno je da će se tu okoristiti agencija i oni koji su im posao omogućili.
„Osim ovoga štetu će trpeti deca koja ne pohađaju časove a uzurpira im se prostor za vreme tih aktivnosti, vaspitači i spremačice koje plaća predškolska ustanova su odvojeni od redovnog posla i prinuđeni da asistiraju zaposlenima agencije što smanjuje opštu higijenu i remeti redovni vaspitno -obrazovni proces“ navodi Dinić i dodaje da je to takođe neplaćeni rad koji opterećuje i one koleginice koje za vreme časova ne napuštaju svoje grupe.
Šteta je, prema njenim rečima i na širem planu, jer se umesto proizvodnje profita za agenciju i ostale umešane moglo uložiti u poboljšanje kvaliteta boravka dece, opravke, ulaganja u izgradnju objekata da se poveća broj dece koja bi uopšte imala pristup državnom vrtiću.
„Što se javnog interesa pri trošenju budžetskih sredstava tiče efekat bi bio isti da smo te pare bacili kroz prozor ili zapalili“, zaključuje Dinić.
Da li su potrebni privatni aranžmani u vrtićima?
Komentarišući ove navode, gradski odbornik u prethodnom sazivu Skupštine Grada Beograda, Miloš Baković Jadžić za Mašinu kaže da „aferama odlazećeg gradonačelnika i njegovog tima se ne nazire kraj i ne bi me čudilo da se njihovo otkrivanje nastavi i dugo nakon što SNS ode sa vlasti u gradu. Uveren sam da će tek nakon što režim izgubi i poluge moći na višem nivou biti moguće ozbiljno sankcionisanje odgovornih. Ali sve to već znamo. I manjkavosti našeg pravnog sistema i suštinsku logiku manipulacija javnim novcem zarad punjenja privatnih džepova.“
Kada se radi o predškolskim ustanovama, razumno je zapitati se da li su nam uopšte potrebni aranžmani sa privatnim firmama koje plaćamo budžetskim novcem? Ako preračunamo koliko novca gradski režim godinama baca na subvencije privatnim vrtićima, koliko miliona se troši na vaučere za sportsku opremu, koliko poklanja privatnicima koji nude rekreativne, umetničke i druge usluge, učenje engleskog jezika, i to u vreme u kojem bi zaposleni trebalo da rade sa decom po planu i programu – lako ćemo doći do računice koliko je novih javnih ustanova moglo da se sagradi, novih vaspitačica zaposli, u kojoj meri poboljša materijalni položaj pomoćnog osoblja koje je često nezamenjiva podrška vaspitačkom kadru,“ dodaje Baković Jadžić.
Baković Jadžić smatra da Beograd ima dovoljno novca da obezbedi uslugu učenja stranih jezika od najmanjih nogu: „I to za svu decu. Uslugu koju bi kontinuirano pružali novi stalno zaposleni i dobro obučeni ljudi. Njima poslodavci ne bi bili privatni špekulanti koji su do sada izrabljivali malim zaradama i lošim radnim uslovima nestandardno zaposlene mlade ljude koji su radni angažman shvatali kao povremeni i privremeni izvor prihoda, a ne kao smislenu profesiju od koje može da se dostojanstveno živi.“
Radna prava edukatora u vrtićima
I dok sa jedne strane pitanje javnog interesa treba da se tiče raspodele budžetskih sredstava i interesa dece u vrtićima, drugu stranu ovog problema čini pitanje radnih prava i osoblja u vrtićima, ali i onih koji su angažovani na poslovima koje realizuju privatne firme. Jedan bivši radnik (ime poznato redakciji) druge firme koja je obavljala slične poslove, za Mašinu kaže da su uslovi rada često izuzetno loši.
„Radnici su tada radili bez ikakvih ugovora, u više vrtića, često ne idu sva deca iz grupe na časove jezika jer roditelji nemaju novac da plate,“ kaže ovaj radnik za Mašinu i dodaje da je tada morao „sam da popunjava uplatnice da bi roditelji platili časove, pa ako ne plate ni on ne dobije naknadu za svoj rad“.
O radnim pravima zaposlenih u državnim i privatnim vrtićima ste mogli da čitate na Mašini.
A.G.A.; I.P.
