Da li danas možemo govoriti o buržoaskoj propagandi i kako dolazi do fašizacije društva? U četiri nastavka ovog teksta Nebojša Milikić analizira diskurs savremenih medija i njegove političke implikacije na društvo.
U prvom delu ovog teksta možete pročitati teorijske postavke za razumevanje buržoaske propagande u medijima koje je autor postavio.
II deo: Između dve propagandne (fr)akcije…
Iako buržoaskih frakcija uvek ima više, jer ih sȃm kapitalistički sistem, kroz njihovu ogorčenu borbu, neprestano unazađuje ili unapređuje na lestvici ekonomsko-političkih kapaciteta i privilegija, u neokolonizovanim zemljama tj. privredama u koje spada i ovdašnja kao i većina istočno- (pa i južno-) evropskih, dve pozicije tj. borbene frakcije su najprominentnije. Te pozicije nisu fiksno zauzete jednim te istim konkretnim političkim grupacijama i „elitama“, jer one često moraju i menjati agende i narative radi očuvanja kapaciteta, uticaja i privilegija. Ali te su pozicije permanentne jer ih profiliše i održava interes dominantnih frakcija predatorskog kapitala, to su dakle pozicije tzv. kompradorske i tzv. nacionalne ili bolje rečeno wannabe nacionalne buržoazije. Te dve pozicije suštinski opredeljuje i orijentiše stepen poklapanja interesa ovdašnjih buržoaskih (i srednjeklasnih) frakcija sa (opet raznim) frakcijama stranog i domaćeg kapitala. S obzirom na to da su propagandne aktivnosti kojima ove dve pozicije zastupaju i promovišu svoje interese ujedno i one najartikulisanije i najnametljivije forme buržoaske propagande u medijskom, u ovom slučaju radio prostoru (pored one koju kontroliše Vlada Srbije, a koja pokušava da balansira poigravajući se elementima obe, i zbog toga je predmet dovoljnog broja analiza i kritika, te nije trenutno zanimljiva za ove opservacije i analizu), biće i predmet ovog osvrta. Osim toga, ova dva korpusa ili dve mantre propagandnih aktivnosti su, barem za slušaoce radija, prosto neizbežne, njihova predstava odvija se praktično non-stop, npr. na talasima Studija B i mnogih drugih manje ili više lokalnih radio stanica u zemlji i regionu. I to bukvalno kao u ringu, tek što jedna od njih prestane sa svojom serijom dozvoljenih i nedozvoljenih finti i udaraca, počinje druga (npr. polusatne emisije vesti Sputnjika i Radija Slobodna Evropa na, ne zaboravimo, nedavno privatizovanom Studiju B, idu beskrajno jedna za drugom).
Evro sloboda
Nedavno sam posle duže vremena slušao nekoliko celih emisija Radija Slobodna Evropa. Nekada sam ih slušao redovno i bez obzira na taj oduvek prisutan sumorno-pridikujući ton i pristup izveštavanju i komentarima, smatrao ih nekakvim doprinosom tzv. medijskom pluralizmu. Niko ne treba da ignoriše ili zaboravi važnu podršku koju je opravdano pružala i nekim demokratski orijentisanim tendencijama u društvu, kada su za takve tendencije druge medijske sfere ili sredstva bile nedostupne. Ali zahvaljujući donekle i takvoj istoriji, ta stanica polako postaje beznadežno zarđalo ali još začuđujuće živahno i upotrebljivo oruđe psihološko-propagandnog pritiska (ili bolje rečeno hladnoratovanja) protiv svega onoga što dovodi u pitanje hegemoniju zapadnih buržoaskih vrednosti, bilo materijalnih ili idejnih (ako je uopšte opravdano uvesti ovakve kategorije).
To se oruđe time i nehotice povremeno pretvara u oruđe pritiska „odozgo“ na depriviranu i politički dezorijentisanu javnost, ili bolje rečeno deklasirane i skoro beznadežno osiromašene delove posttranzicijskih društava Evrope. Na trenutke nas to oruđe i podseća na neki stari tenk, svučen s pobedonosnog postolja, priručno remontovan i vraćen na front, da bukom i hukom služi odvlačenju pažnje s glavnih događanja i operacija. Pritom ume da deluje i komično, jer kakav je to tenk u čiju efikasnost veruju samo i jedino oni koji su unutra, a okolina ga doživljava tek kao neplanirano oživelu igračku, koju su razgoropadile sopstvene uspomene. A podgrejani hladni rat se odvija na sebi svojstven način, povremenim lakonskim unošenjem konfuziije, sistematskim zamagljivanjem pozicija najozbiljnjih političkih protivnika pomenutih deklasiranih delova društava, latentnim moralno-političkim „mamuzanjem“ najgorih đaka u učionici demokratije. Banalno muštranje i tutorisanje rutinski se upliće u tobože slobodan kritički fokus izveštaja, vesti, komentara, a sva ta prilično ubuđala propagandna municija nosi naboj nekog mentorskog razočaranja i ogorčenja, često i očito i kao posledice kultur-rasističkog prezira prema: nerazvijenim ekonomijama, nefunkcionalnim institucijama, nerešenoj korupciji, nevladavini pravne države, neslobodnim medijima (nije na odmet malo cinizma i sarkazma, ako se zna ko i kako diktira uređivanje RSE), nedovoljno ažurnom usvajanju ili čak opiranju „evropskim vrednostima“, nereformisanom koječemu, neispunjavanju, nepridržavanju, neintegrisanosti, nesuočavanju itd., itd., itd.
Da se razumemo, neka od ovih mentorskih ogorčenja su i osnovana i s pravom su u fokusu radio-medijacije slobode. Ali avaj, sloboda se valjda ne obezbeđuje i ne brani tako što se istorijski, ekonomski, politički i drugi brojni aktuelni uzroci i temelji s pravom kritikovanih pojava i procesa sistematski prećutkuju ili reprodukuju u kombinacijama stereotipa: homo balcanicus +/‒ nasleđe totalitarizma +/‒ uticaj Rusije. Što znači da se ti uzroci i temelji, osim deklarativno/površinski (selekcijom tema i informacija) i dubinski/koncepcijski ignorišu i prikrivaju. To mu ispada ideološka dnevna zapovest oronulog tenka. Praktični cilj ovakve uređivačke politike po svemu sudeći je da se, u mnogo čemu razumljivo zgražavanje i odijum publike spram nevesele svakodnevice, usmeravaju ka akterima i agensima pojedinih neadekvatno ili nedovoljno usvojenih i nedovoljno poštovanih (civilizacijskih) principa: fokus luta od ostataka starih „totalitarnih struktura“, ostataka Miloševićevog režima s kojima se nije adekvatno postupilo 6. oktobra, Putinovih ekspozitura, do korupcije, nepotizma, strukturne neprilagođenosti i neosvešćenosti… a pritom, na širem planu, fokus biva rutinski šetan, pa i usmeravan ka samim takvim nezrelim i korumpiranim sredinama, pa i čitavim nedoraslim društvima, gde na kraju ispada da su kritikovane pojave ne samo očekivane i moguće već i neizbežne. Logičan zaključak i sveprožimajuća po(r)uka je da je stanovnicima takvih zemalja potrebno neprekidno tutorstvo i starateljstvo.
Čak i povremeno slušanje emisije dovoljno je za po(r)uku – eksperti, novinari i obični ljudi koje čujemo na Radiju Slobodna Evropa sve to neprekidno kolportiraju. Primetna su dva rutinizovana i artikulisana tipa diskursa: zgražavanje nad aktuelnim političkim događajima i trendovima i lamentiranje nad vanvremenom hudom sudbinom regiona i njegovih nikad dovoljno ažurnih i angažovanih žitelja/ki.
Na primer, u jednoj od emisija tokom 2017. godine, aktivistkinja iz Novog Pazara tvrdi, ukratko prepričano, da se tamošnji ljudi ne trude dovoljno „da se pokrenu i pokušaju da urade nešto od svojih života“. Izveštač iz Prištine govori o nepotizmu kao nesavladivom problemu koji je „karakterističan za kosovsko društvo“ (što bi valjda trebalo da znači da ga nigde drugde nema). Eksperti upozoravaju: Srbija se ne može uputiti evropskim putem ako ne… pa ima ceo arsenal papagajski razvikanih uslova, nešto razumljivih sistemskih obaveza i obećanja, pa nafajtano, redom dobronamernih, pa redom pretećih natuknica. U nekim vestima krajem prošle godine, u emisiji koja bi, dakle, trebalo da bude informativna, spikerka je konstatovala da Rusija odugovlači sa zaključivanjem primirja u Siriji i pitala nekog eksperta baš to: „Zašto Rusija odugovlači?“. Dakle, na ekspertu nije da odgovori da li je to odugovlačenje ili nije, već samo da eventualno pojasni takav stav novinarke koji je naravno u potpuno skladu sa svim onim što bi istog trenutka izgovorio bilo koji iz dubokog sna probuđeni NATO jastreb. Ili novinarka, tonom nervozne i nikad zadovoljne učiteljice, u intervjuu povodom presude po Slučaju Prijić: „Kako tako različiti aršini…?“. Očigledno nije bila zadovoljna ocenom umešanosti rukovodstava Hrvatske i Srbije u zločine njihovih ratnih agentura u BiH od strane Tribunala u Hagu, ali sagovornika, verovatno pravnika, ne pita da li su to različiti aršini, već zašto su različiti, tako da sagovornik nema ni prilike da kaže jesu li ili nisu.
NATO jastrebi i golubovi visokoletači, kao i njihovi zemni pandani učiteljice-jastrebice, nisu jedini koji panično posmatraju drastične promene u svetu, zahvaljujući kojima su, sad malo produktivne zlobe, često i započeli i razvili svoje, za sebe unosne a za svet i probleme kojima se bave prilično nesnosne, poslove i karijere. Od vrhova vojnih i obaveštajnih službi i bankarskih mogula do mora bezličnih karijernih službenika, od špekulantskih preporučivača i dobavljača tranzicionih pomagala, do profesionalno zabezeknutih eksperata-monitora i evaluatora, od privatizacijskih i karijernih savetnika do privatnih izvršitelja i sveštenika, od vrha do dna vladinih i nevladinih organizacija i korporacija, od entuzijastičnih akademskih istraživača do agencijskih popravljača neposlušnog sveta. Sve te specijalnosti, dužnosti i rangovi, sve te karijere, investicije i biznisi, i za njih vezani: prilično doživotni krediti, a time i prilično doživotni životni standard, nametnuti ili usvojeni life-style, penzijska i zdravstvena osiguranja, godišnji odmori, školovanja dece i unuka, medeni i svi sledeći meseci, i nega, i pokloni, i pitanja, i potpitanja nasledstava, i još poneka putovanja, i starački domovi… ukratko, život i priključenija čitavih armija službenika, političara, analitičara, novinara, naučnika, studenata, još službenika, savetnika, penzionera, aktivista i poštenih propagandista… zavise, kad se sve oduzme i sabere, uveliko i od tog ažurnog vrednosno-moralizatorskog huškanja i ćuškanja, od pedantnog mentorskog poziranja i pozicioniranja. Pa šta je onda tu čudno?
Nažalost je neminovno da je ukupna poruka koja od ove propagandno-poslovne hidre stiže do stanovnika i stanovnica kojima se obraćaju za njihove karijere obećavajuća jer osigurava posao i privilegije, a za većinu adresiranog stanovništva prosto rečeno sadistička: „Žurite, ali znajte da ste beznadežno zakasnili, to jest da nikada nećete stići tamo gde i kako vam naređujemo da idete“. To je takozvana tranziciona beskrajna traka, za koju su nedavno neki (gle, švedski!) naučni istraživači stidljivo zaključili upravo to – da je beskrajna – to jest da istočnoevropske ekonomije pod datim neokolonijalnim uslovima objektivno nikada ne mogu, sve i da hoće, dostići po bilo čemu one zapadnoevropske.1 Jedino ako sebi nahvataju neke kolonije, pa da kao i ovi nadobudni mentori, većinom na njihovim resursima i grbači izgrade „normalna građanska društva“.
Preteća kriza beneficija tj. profita zapadnih „blokova na vlasti“ (čitaj: „elita“) usled, između ostalog, nedovoljno efikasne reprodukcije hegemonije, osim subjektivnih, ideoloških, ima i objektivne uzroke – posledica je sigurno i činjenice da nisu imali dostojne rivale nakon kraja Hladnog rata. Da su stoga poput neke pijane pobedničke vojske predugo slavile i sladile se plenom, nemajući svest da su kontradikcije kapitalističkog sveta, kojim su naizgled bili zauvek zavladali, jače od bilo koje sile koja teži da ih ignoriše, relativizuje, potisne, disciplinuje, ili tek oportuno upregne u svoj jaram. Teorijska zapuštenost i polupismenost, slavodobitna ustajalost intelekta, dogmatski dremež „kraja istorije“ – otud tako iznenađujuće jadan nivo argumentacije i retorike u globalnom preganjanju oko dominacije, bilo u Siriji, Venecueli, Ukrajini, Jemenu, Koreji ili na Balkanu. Setimo se samo Džejn Psaki i njenih gafova za kojima je iskreno „žalio“ pokojni ambasador Rusije u UN Vitalij Čurkin, kada je netragom nestala sa diplomatske scene – primera osobe koja ne bi tokom Hladnog rata mogla da bude ni treći pomoćnik petog atašea u nekoj zabačenoj neutralnoj zemlji, a izlaktala se, naravno uz obilatu pomoć uticajne porodice, na mesto portparola Stejt Departmenta. Teško je locirati bolju najavu i uvertiru Trampove ere političke kaubojštine i postistinovštine od biografski friziranih a politički i intelektualno raspadnutih i razuzdanih kadrova prethodne administracije.
Svest redakcije RSE o nepopularnosti opisanog mentorsko-redarskog diskursa u širem stanovništvu pokazuje se konceptom integracije „toplih ljudskih priča“ u izveštaje dopisnika iz unutrašnjosti. Ovde se inače zanimljive individualne sudbine ili opravdani gestovi aktivista/kinja, običnih ljudi u egzistencijalnim i sistemskim nevoljama, koriste tek za kontrastiranje pozadine ‒ tmurnog pejzaža u kome svetle ti mali heroji, plemenite individue i dobre duše, oslikane tonusom običnosti, skromnosti i svakodnevice. Mora se priznati da su dopisnici RSE iz unutrašnjosti pravi majstori u nalaženju ovakvih „person-next-door“ zvezda za jednokratnu upotrebu. Nadalje, važno je primetiti da nije nemoguće da na RSE čujete podrobne izveštaje o kršenju ili teškom stanju radničkih prava (na primer odlični i pravovremeni prilozi o štrajkovima u pošti ili u Goši, kada su ovi bili pod paskom cenzure u javnom servisu i demonizacije u tabloidnoj sferi). Ali avaj, opet bez ikakve analize odakle takva kršenja proizlaze i ko ih u suštini i diktira kompradorsko-„nacionalnim“ buržoazijama i vladama. Tu su nadalje, manje ili više poetizovana zapažanja ideološki pažljivo probranih savremenika/ca koji za RSE vode nedeljne dnevnike. I onda kada su beleške literarno ili novinarski vredne, sam taj šablon prigodno politizovane intime vozdiže većinu učesnika/ca u više sfere tzv. lepih duša, zgroženih teškim vremenima. Tu je i Most RSE, u kom su svi zaista jednaki, i revizionisti i borci protiv revizionizma, oni tu vode demokratski dijalog dok iza revizioniste i njegovih deset minuta stoji ceo nuklearni, ekonomski i propagandni arsenal Vašingterne, a iza borca protiv revizionizma i njegovih deset minuta stoji objektivni sekundant Karabeg.
Ovakav beskrajni (bekskrajni baš kao i ona tranziciona traka) „grilling“ snuždenog slušateljstva dovodi naravno do deprimirajućih rezultata koji donekle podsećaju na stokholmski sindrom – lakše je pristati na tu poziciju dežurnih krivaca i gubitnika nego se racionalno boriti protiv nervozne učiteljice i njenih dalekih i nedodorljivih direktora. Ali čekajte, pa niko ne želi da primi svu krivicu na sebe – i sada je trenutak da se uperi prstom na spoljašnje i unutrašnje neprijatelje…
To je naravno, barem što se svih dobošarskih filijala Vašingterne tiče Rusija, Rusija i opet Rusija, eventualno Putin i njegovi bojari, a uz njih i ovdašnji rusofili. Jednostavno je, efektno i korisno ponavljati kako su Rusija i njeni trabanti krivi za sve. Sa zaprepašćenjem sam se pre neku godinu suprotstavio u neformalnoj komunikaciji saopštenoj tezi jednog teoretičara ozbiljne reputacije da su u fašistoidnoj sferi Ukrajine, „Rusi“ tj. „sovke“ ono što su u nacističkoj bili Jevreji – dežurni krivci i omiljena lako dostupna meta. Iako je poređenje iz mnogo razloga neprihvatljivo, strukturno gledajući ima nekih važnih sličnosti u propagandnim mahinacijama, ima nekog odjeka retorike i argumentacije karakteristične za neumrli evropski antisemitizam, upravo u tom automatizovanom usmeravanju krivice na „inače bednu i ništavnu Rusiju (podsetiti se npr. omalovažavajuće izjave Obame prilikom produženja jednog od paketa sankcija), koja, međutim, takva nikakva i dostojna svakog prezira, iz potaje upravlja najbitnijim svetskim događajima! (Sličnu iracionalnu optužbu antisemitizam je konstruisao o Jevrejima – s jedne strane su niža rasa, a sa druge – vladaju svetom). Ako ta paralela i nije adekvatna, onda je ona druga, u kojoj je aktuelna rusofobija izuzetno dobar medij baštinjenog hladnoratovskog antikomunizma, prilično ubedljiva.
U svakom slučaju, i tu se negde, u ovakvim jeftinim malverzacijama beznadežno kompromituje kritička kultura koju gromopucateljno promoviše RSE. Sažimajući i kalemeći propagandna iskustva i metode iz Hladnog rata, građanskog antiratnog pokreta i neke (retorički i politički) neupitne civilizacijske (EU) vrednosti, pažljivo se zaobilaze svi one kritični akteri i faktori koji jesu poreklo dežurno fokusiranih društvenih problema, to jest oni koji su jedini imali političku moć i ekonomska sredstva da ih proizvode i usmeravaju (ka nedovoljno reformski nastrojenim narodima ili konstruisanim krivcima). Činjenica da su, po velikom broju istraživanja, uzroci nevolja na koje se s pravom ukazuje u mnogo čemu upravo u neokolonijalnim principima ili posledicama eurointegracija, kao prilagođavanja ekonomsko-političkom funkcionisanju savremene Evrope (gde su npr. korumpirani i likovi poput Žaka Širaka, Helmuta Kola, Ive Sanadera, ili gde se dobar deo srednje klase, po Tomiju Piketiju, reprodukuje prostim biološkim nasleđivanjem, kao nekadašnja feudalna elita itd.), po pravilu je, uz časne i retke izuzetke, smeštena u slepoj mrlji kritičkog fokusa RSE. Konsultovani u vezi s tim problemima biće mnogi gostujući neoliberalni žreci poput Miše Brkića, razni „disidenti od populističkih politika“ iz zemlje i regiona, ali niko ko govori kritički o EU i američkom imperijalizmu, NATO-u kao oruđu očuvanja nagomilanog kapitala i privilegija zapadnih vladajućih klasa.
Pošto se takvom uređivačkom politikom razumljivo rađa i kriza uverljivosti i poverenja, u pomoć se prizivaju kreativni duhovi i humor. Tako da, osim redukovanog kritičko-političkog, RSE drži i redukcioni kulturni gard koji treba da ojača uređivačke principe, da duhovitošću i kreativnošću ovenča ovu intelektualno i stvaralački (u smislu ciljanog stvaranja dobro informisanog i kritičkog javnog mnjenja) nehrabru uređivačku politiku. Pretpostavljenim kritičkim duhom prožeti komentari na političke događaje, koje liferuju kultur-tregeri tipa Teofila Pančića, ili ih čak donedavno pišu i posprdnim tonom čitaju članovi redakcije, nevešto zvučno izmenjenim glasovima, i kod naklonjenijih slušalaca, u samom tom proizvodnom odnosu koji bi se mogao opisati jedino kao – poslušno pišem i recitujem baš ono što od mene gazde očekuju i traže ‒ mogu pre proizvesti transfer blama nego smeh ili bilo kakvo razumevanje i podršku. Poseban slučaj rent-a-kreativnosti je zabeležen u stihovima kojima je s vremena na vreme komentarisao političku situaciju ugledan lokalni stihoklepac.
Konačno, ako ni poezija ni kulturtrEUgerisanje ne pomažu, stiže vrhunski argument: „zdrav razum“. Ubedljivo najomiljenije rezonovanje, koje se u beskraj na razne ali uvek likujući vulgarne načine kolportira u RSE izveštajima, intervjuima, analizama, u svom poslednjem je izdanju ovako nekako zvučalo: „Podela svesti građana Srbije je očigledna kada ih nakon hvalospeva koje reprodukuju o Rusiji, pitaju a u kojoj zemlji biste želeli da živite… a oni odgovore u Nemačkoj ili Americi…“.2 Tada se trijumfalno navode sume pomoći koje se dobijaju od EU, kao da te sume nisu tek bedni restlovi svega onoga što (pojedine) EU privrede (konkretnije, posedničke i za njih vezane političke kaste i klase) sistemski neminovno cede iz svih perifernih oblasti/zemalja Istočne i Južne Evrope, pa naravno i iz Srbije. To je slično onoj smešnoj a glupavoj pitalici: „kako možete da se bunite protiv kapitalizma a koristite kompjutere koje je taj kapitalizam izmislio“? A u eri istorijskog revizionizma, pitanje se svodi na: kako partizane nije bilo sramota da pucaju na okupatore iz pušaka koje su ovi proizveli u svojoj sjajno uređenoj zemlji i razvijenoj industriji, a ti bosonogi besprizornici im ga oteli i još upotrebili protiv njih?!?
Otkud partizani u priči o privrednoj subordinaciji, iracionalnim osećanjima i buržoasko-racionalnim nuždama? Možda bi neki citat iz Kuljićevog „Fašizma“ bio dobar odgovor, ali mislim da je bolje pročitati celo poglavlje u drugom izdanju: Fašizam i rat, računica ili dogma.3
U takvoj konstelaciji, stalno dociranje o ovom nečuveno neracionalom izboru postiže suprotan efekat. Kao uostalom i eurofili i rusofobi, tako i eurofobi i rusofili nisu to što jesu iz nekih loših pobuda, naprotiv, i jedni i drugi pretenduju da su njihove pobude utemeljene podjednako u pozitivnim moralnim i materijalnim činiocima i prioritetima.4 Ismevanjem ili nipodaštavanjem takvih izbora čini se vrlo loša usluga upravo „svojoj stvari“, jer se u međusobnom obračunu ismeva i nipodaštava širi kulturno-politički okvir razumevanja složene savremenosti. Pristalice Vašingterne koje su trenutno u nekakvoj neplaniranoj defanzivi (a da se ne upitaju otkuda ta defanziva, posle dve ili tri decenije njihovog hegemonog vladanja globalnom politikom) opravdano paniče usled sve raširenije i uniformnije potrebe za „iracionalizmom“, „populizmom“, „ekstremizmom“. Naravno, umesto racionalne analize i promišljanja takvih fenomena, oni tek unedogled menjaju tipove protivpožarnih alarma, zaštita i preparata, čiju nefunkcionalnost takođe pripisuju vrednosno-civilizacijskoj aberaciji svojih protivnika (npr. za buržoaske liberale, kao i za mnoge konzervativce, nacionalizam i fašizam pre su stvar karakternih crta njihovih nosilaca i pristalica, nego stvar karaktera ekonomskih i društvenih odnosa). U konkretnoj situaciji svakodnevnih duela dve propagandne mantre, kao kompenzaciju za odricanje od neosnovano-idealističkih i zaostalo-mističkih rusofilnih fantazija, eurofili nude formalnu građansku jednakost u društvu radikalno ekonomski nejednakih građana i buržoasko pravo i pravdu kao kompromitovane garante kompromitovanih formalnih načela.
U sledećem nastavku ovog teksta Nebojša Milikić analizira sadržaj programa Sputnjika.
- Vest o ovom istraživanju ne mogu da nađem, bila je objavljena čini mi se na ww.b92.net ali svojevrsni, još relevantniji umetnički „dokaz“ mogao bi da bude roman „Račun“ švedskog pisca Jonasa Karlsona, neka vrsta reinkarnacije Kafkinog Jozefa K. u wellfare stateu, kome stiže ogromna suma poreza „na sreću“, a koja bi po zapletu romana sledila i najskromnijem zapadnom malograđaninu u slučaju pokušaja „globalnog ekonomskog izjednačavanja“.
- Mentorsko pitanje koje se time postavlja slušateljstvu je: Kako uopšte smete da imate ne-materijalno zasnovane, to jest iracionalne stavove? Dobra je prilika da ovde uvedemo pojam „buržoaske racionalnosti“, to jest one racionalnosti kojoj je nacionalistička, pa i fašistička iracionalnost povremeni ili stalni verni saveznik. A zašto je to tako, može se proveriti u sledećem članku.
- S Kuljićevom knjigom „Fašizam“ na kraju je ispalo kao sa reči „buržoazija“, nekako je sramota da se pominje, a bez pominjanja ne možete da objasnite o čemu se radi. Moj zaključak je da čitanje Kuljića dovodi do raspada buržoaskog subjekta i da je stoga teško očekivati drugačije reakcije nego otpor naučnoj argumentaciji uopšte i onelagođavanje pri samom pominjanju.
- Rastko Močnik, u „Koliko fašizma“, uvodi u debatu pitanje toga šta masu ljudi privlači istorijskim fašističkim ideologijama, u kojima se u propagandnoj halabuci lako zanemaruju objektivne sumnje i pitanja, i proizvodi efekat imperativa neupitne borbe za neupitno „pozitivne“ apstraktne vrednosti, što je u datim uslovima teško i denuncirati i kritikovati.
