Da li danas možemo govoriti o buržoaskoj propagandi i kako dolazi do fašizacije društva? U četiri nastavka ovog teksta Nebojša Milikić analizira diskurs savremenih medija i njegove političke implikacije na društvo.
I deo: Između dve mantre (buržoaske propagande)
Svaki pokušaj definisanja i detekcije uloge „buržoaske propagande“ u „fašizaciji društva“ nalazi se pred nekoliko uvodnih pitanja: Šta je buržoaska propaganda? Zašto se uopšte koristi taj termin koji zvuči tako beznadežno nefunkcionalno i zastarelo? (Koji, štaviše, i sam zvuči propagandno?) Šta je „fašizacija društva“ i kako koristiti taj termin a da ne zvuči beznadežno izraubovano, čak zloupotrebljеno.
Buržoasku propagandu mogli bismo definisati kao skup diskurzivnih delatnosti (političkih, kulturnih, medijskih itd.) koje opravdavaju, racionalizuju, a u svom možda najsofisticiranijem obliku ignorišu, prikrivaju ili naturalizuju političku, ekonomsku i kulturnu hegemoniju raznih frakcija buržoazije u klasnom društvu, čineći uzroke i posledice te hegemonije latentno ili direktno nedostupnim ili „nezanimljivim“ u bilo kakvoj ozbiljnoj raspravi, analizi i preispitivanju. Praktična funkcija takve propagande je, pojednostavljeno gledano, skretanje pažnje najšireg stanovništva sa izvora i uzroka brojnih i večitih sistemskih problema kapitalističkog sistema na njegove povremene krizne manifestacije i površinske fenomene. Radi obavljanja ovakve funkcije, aparature buržoaske propagande imaju i odgovarajuće strukturne pozicije u buržoaskom društvu, naime, njihovi „hardveri“ i „softveri“, npr. oni medijskih kuća i njihovih raznovrsnih proizvoda, u vlasništvu su ili pod kontrolom buržoazije, bilo direktnim, vlasničko-uredničkim usmeravanjem, bilo putem političkih i ideoloških aparata buržoaske države, koje takođe kontrolišu svojim kapitalom i za njega vezanim partijskim, kadrovskim itd. uticajima. Slična situacija, s nešto više stilizovane autonomije ili aberacije, jeste ona sa univerzitetskom, tj. naučnom, kulturno-umetničkom, a i sferom buržoaskog civilnog društva.
Sama činjenica da dosad nekoliko puta upotrebljen pridev „budžoaski-o-a“ verovatno izaziva otpor i nelagodu kod brojnih čitalaca (a donekle zaista i kod autora teksta, koji se pomalo oseća kao da nekoga silom treba da vakciniše) najpouzdaniji je dokaz nužnosti njegove operativne teorijske i analitičke upotrebe jer, kao što će se diskutovati dalje u tekstu, najveći uspeh buržoaske propagande i njoj adekvatno uspostavljane hegemonije jeste misteriozni nestanak samog pojma buržoazije iz javne upotrebe i proizvođenje osećaja nelagode, neprijatnosti, neadekvatnosti, maltene nepristojnosti pri samom njegovom pominjanju.
Fašizacijom društva možemo smatrati sve one pojave i proces, planirane i spontane, više ili manje sociološki i istorijski zakonite i očekivane, koji vode radikalizovanju u ogoljavanju imperativa tzv. krosklasne (cross-class – uzduž klasne podele društva) solidarnosti, karakteristične za svaki buržoaski nacionalizam, sa ekstenzivnim rastom oblika proizvodnje i primene subjektivnog, objektivnog (sistemskog) i simboličkog terora nad svima koji se doživljavaju kao objektivna (npr. radnički pokret i liberalno-buržoaska državno-pravna regulativa), ili iskontruisana pretnja toj „solidarnosti“ (npr. manjine, razne vrste domaćih i međunarodnih zaverenika, tajnih centara moći itd.). Da bismo se izmakli iz fenomenološke spoljašnjosti i manifestacionih karaktera toga što se naziva „fašizacijom“, pomenimo samo funkcionalne svrhe istorijskih fašističkih pokreta, a to je potčinjavanje proletarijata, disciplinovanje srednjeg sloja, i otklanjanje privredne krize nametanjem ekonomskog plana u interesu kapitala, skrećući pritom opravdano nezadovoljatvo širokih slojeva stanovništva ka obećanjima i očekivanjima profitabilnog učešća u različitim, uglavnom kolonijalno i imperijalistički koncipiranim osvajanjima i pokoravanjima. Za postizanje ovakvih ciljeva istorijski fašistički pokreti služili su se, na dotad nepoznat način i u neviđenom obimu u istoriji političkih sistema, upravo propagandom, čiji je opšti cilj bio: potiskivanje i poricanje u svesti objektivnih, nagomilanih i neporecivih problema u realnosti. Indikatorom fašizacije možemo, dakle, smatrati i pojačano dejstvo ili čak i primat ovakvih propagandnih politika i praksi, kao i njihovo pasivno ili aktivno prihvatanje i postepenu normalizaciju u većem delu javnosti.
Nabrojane osnovne istorijske funkcije fašističkih pokreta, mogu se i danas obavljati od strane fašistoidnih ili proto-fašističkih političkih grupa i formacija, u različitim oblicima i intenzitetima sa ili bez uspostavljanja vladavine nad celim državnim aparatom. Od direktnih napada na institucije i istorijska dostignuća radničkog pokreta, ili na delove liberalnog zakonodavstva koji se tiču ljudskih i manjinskih prava (nikada na one koji se tiču klasnih privilegija, ili npr. privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju), do tihih, tzv. puzajućih oblika zastraživanja, neformalnih pritisaka ili sistematske represije (dobar primer bile bi kapilarne predizborne aktivnosti vladajuće stranke SNS, sa telefonskim pozivima glasačima, obaveznom političkom podobnošću i prihvatanjem propagandne indoktrinacije na radnom mestu, organizovanim i orkestriranim provokacijama i atacima na političke protivnike u tabloidima i na društvenim mrežama itd.). Na kraju, ne zaboravimo da se indikatorom fašizacije može smatrati i znatnija pojava fašističkih partija i pokreta kao i različitih organizacionih i propagandnih derivata istorijskih fašističkih politika, kultura i ideologija na javnoj, političkoj ili npr. kulturnoj sceni. Zabrinjavajući stepen indolencije ili „tolerancije“ na ove i ovakve pojave često ima veze sa stepenom relativizacije i ignorantskog odnosa prema savremenom ili istorijskom fašizmu i njegovim zločinačkim učincima, ali taj folklorni (ili „citatni“, kako ga Boris Buden naziva) fašizam isuviše često opravdani otpor i ogorčenje javnosti, grupa i pojedinaca usmerava na funkcionalno marginalne pojave i simptome, tj. posledice, a ne na uzroke i izvore istorijskih ili savremenih fašizama kao kompleksnih fenomena čiji su glavni protagonisti često daleko od aktera uličnog paradiranja, galame i nasilja.
Ovaj tekst proizlazi iz (aktivističko-teorijskog) posmatranja generativnih faza i oblika „fašizacije“ u savremenom društvu Srbije, gde, kao i u mnogim drugim zemljama, različiti oblici „buržoaske propagande“ i istorijski i aktuelno imaju izuzetno važnu misiju: usmeravanja opravdanog nezadovoljstva stanovništva sa strukturnih problema sistema (i time sa dominantne, hegemone pozicije buržoaskih vlasničkih, političkih itd. grupa i formacija) na stereotipna tumačenja i opravdanja, na misteriozne prikrivene krivce, na afere, incidente, „višu silu“ i, tradicionalno, na unutrašnje ili spoljne neprijatelje. Putem propagandnih mašinerija nameću se i održavaju ne samo vrednosni orijentiri, razumevanja i značenja bliže ili dalje prošlosti, sadašnjosti pa time i budućnosti, već i konstruiše i nameće ukupan horizont društvene imaginacije (u kojoj interreaguju kapacitet i smer ambicija individua, grupa i širih društvenih formacija, s prirodom, konceptima, kategorijama, tj. ukupnim smislom očekivanja od sadašnjosti i budućnosti), kao i idejno-vrednosna i materijalna struktura aktuelnih životnih i radnih standarda i njihove perspektive. U smislu ove poslednje relacije, dobra ilustracija je zapažanje politikologa Ovidiu Gerasim Proke, koji u jednom intervjuu upozorava na neprekidnu i teško podnošljivu tenziju koja se javlja između celom društvu društveno nametnutih i neupitnih ideala (srednjeklasne) svakodnevice i egzistencije s jedne strane i surove realnosti koja te ideale čini nedostižnim i nerealnim s druge strane.
Potreba za hegemonijom koja je imanentna buržoaziji kao i svakoj vladajućoj klasi (jer bez nje ne bi dugo opstala ni vladavina ni klasa), i koja je kao takva neophodan okvir fašizacije buržoaskog društva1 usložava se, u zemljama evropskog istoka u unutarklasnoj borbi između različitih frakcija tranzicione buržoazije i za njih vezanih delova srednjih klasa. Polje njihove borbe je, da ne okolišamo mnogo, tzv. nacionalni interes kao idealna – bogato ukrašena a laka za održavanje – dimna zavesa, prostrta uzduž i popreko njihovih bilo (buržoasko-)legalnih poslovnih interesa, bilo oportunih uzurpacija i špekulacija.2 Kao što to već razumeju i aktivniji pratioci rasprava o istorijskom revizionizmu svaka verzija „nacionalnog interesa“ koja uopšte dospeva do javnog polja u okvirima parlamentarne, reprezentativne tj. buržoaske „demokratije“ uvek je tek u šljašteću retoričku foliju manje ili više vešto umotan interes jedne od frakcija buržoazije (koje u tom konkretnom polju na često tragikomičan način nalaze ili makar pokušavaju da prepoznaju i pronađu svoje aktuelne interese kao koherentne interesima svojih istorijskih klasnih i političkih prethodnika ili pandana).
Upravo i zbog toga, zbog presudne uloge u generisanju i istorijskih i aktuelnih društvenih lomova i katastrofa svojim interesnim borbama, mora se i insistirati na samim terminima „buržoazija“, „buržoasko“ itd., jer je, bez obzira na rastegljivost u (istorijskoj i aktuelnoj) teorijskoj i kolokvijalnoj upotrebi i razumevanju, ovaj termin, koji u užem smislu označava nosioce političke i ekonomske moći u društvu (a koji se kao i svaka društvena klasa mogu prepoznati ili po bazi svoje moći, i/ili socijalnoj funkciji i/ili ekonomskoj poziciji), neophodan za lociranje i razumevanje generativnog i procesualnog „menadžmenta“ društvenih tenzija, manjih ili većih, kratkoročnih i dugoročnih kriza i katastrofa, i manje ili više improvizovanih i efektnih solucija. Upravo zato se termin uporno i potiskuje, i posledično izaziva gorepomenutu nelagodu pri upotrebi, jer praktično je zabranjen, ostrakizovan iz taktičkih (ili dnevnih) i strateških (ili epohalnih) narativa i retorika propagandnih aparata.
Ako zaboravimo na časak tabloide, u kojima pored sve njihove kvazikritičke halabuke ta reč postojano ne postoji (čime se i kvalifikuju kao još jedan segment straže pored buržoaske hegemonije), možemo se o ovakvo programiranoj autocenzuri obavestiti i u – kakvog li čuda – Muzeju švedske istorije.3
(Na nekoliko mesta u ovom tekstu navodiće se reference iz politike, nauke i kulture Švedske, što zbog nedavnog projekta koji je potpisnik realizovao u Muzeju švedske istorije, što zbog kultnog statusa koji „švedski“ model ima podjednako među parlamentarno opredeljenim levičarima i desničarima ne samo bivše Jugoslavije već i celog evropskog juga, čime je uvek dostupna poštapalica mitova raznih oblika hegemonih tumačenja ekonomije, politike i kulture kapitalističkog zapada.)
U sledećem nastavku ovog teksta Nebojša Milikić analizira sadržaj Radija Slobodna Evropa.
- Rastko Močnik: Historical Parallels and Structural Specificities of Post-Socialism
- Anatole France, Le Lys Rouge, 1894.
- U Muzeju Švedske istorije, u izložbi o hiljadu poslednjih godina istorije Švedske ne postoji ni reč buržoazija a kamoli kritička analiza njene geneze, i (u manje ili više krvavoj interakciji sa drugim klasama) presudnog uticaja na modernu i savremenu istoriju. Kustoskinja sa kojom sam dogovarao projekat „Red Thread – A Guided Tour to Class Struggles from Above and Below“, bila je prilično šokirana kada sam joj to „otkrio“. Nalazeći prilikom pripreme vođenja na objašnjenja tipa: „Mi to ne kažemo tako“, „… ne koristimo tu reč“ itd. odlučio sam da obavim prigodno istraživanje na tu temu, tražeći dakle tu reč „koja se ne kaže tako“ u savremenoj švedskoj literaturi, i našao je, izgovorenu od strane jednog radnika koji odbija da uzme kredit koji treba da mu omogući „buržoaski način života“. Slična gluvonemost izložbe i kustoskog tima je nastupila pri pomenu termina „klasna borba“ u naslovu preformansa koji je predložen, zbog čega im je na uvid podneto jedno akademsko socio-političko istraživanje o razumljivosti i prisutnosti termina „klasna borba“ među stanovnicima-cama Švedske, obavljeno od strane američkih akademskih istraživača, a iz koga se dalo zaključiti da je njegova upotreba prisutna i smatra se opravdana u većem delu stanovništva. (Više o tome)
