Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja gasi Dom kulture „Studentski grad“.
Tokom jučerašnjeg dana na društvenim mrežama se pojavio skenirani dopis koje je Ministarstvo uputilo Domu kulture „Studentski grad“ (DKSG) u kojem se od upravnog odbora ove ustanove zahteva da donese odluku o pripajanju te ustanove Studentskom kulturnom centru (SKC). To praktično znači gašenje DKSG-a, jer bi pripajanjem izgubili status pravnog lica, te mogućnost da samostalno donose odluke o sopstvenom funkcionisanju.
Ministarstvo se poziva na navodnu „Odluku o sprovođenju racionalizacije i reorganizacije u sistemu i oblasti obrazovanja i vaspitanja“, međutim zaposleni DKSG-a i pored zahteva nisu dobili takvu odluku na uvid. Ipak, već samo pominjanje „racionalizacije“ na dokumentu koji je potpisao ministar Mladen Šarčević može biti dovoljno za sumnju da će to voditi „podizanju kvaliteta“.
Spajanje dve ustanove sa sličnom delatnošću bi gotovo sigurno vodilo smanjivanju broja radnika i radnica ali i smanjenju broja kulturnih programa i padu kvaliteta kulturno-umetničke produkcije. Nadležno ministarstvo sprovodi mere štednje i pod izgovorom racionalizacije troškova ukida javno finansiranje institucijama, čime efektivno gasi prostore ključne za proizvodnju društvenosti, kao i njihov politički potencijal.
Profesorka Univerziteta umetnosti u Beogradu Milena Dragićević Šešić je za Mašinu prokomentarisala odnos „racionalizacije“ i kulturne proizvodnje:
Pokazalo se da racionalizacija u kulturi ustvari ne znači ništa. Stara je priča da vas ljudi na plati mnogo koštaju, međutim mnogo više vas koštaju oni ljudi koji nisu na plati, koje morate angažovati honorarno po ugovoru. Vi tu onda plaćate vrlo visoke honorare, jer plaćate njihovu nesigurnost, prekarnost, itd.
Kao i sve druge priče o racionalizaciji, gašenjima i privatizacijama i ova bi mogla imati svoj „interesantniji“ zaplet. Iako za to za sada ne postoje dokazi, kao jedan od pozadinskih razloga navodi se ideja o izmeštanju SKC-a iz zgrade u ulici Kralja Milana u Studentski grad na Novom Beogradu čime bi se oslobodio atraktivni poslovni prostor u centru grada. Ako se uzme u obzir to da je već sada veliki deo zgrade SKC-a okupiran komercijalnim sadržajima privatnih firmi strah od dalje privatizacije tog prostora nije neosnovan.
Ministarstvo svoj zahtev obrazlaže članom 29. Zakona o učeničkom i studentskom standardu koji se bavi isključivo promenama statusa, naziva i sedišta ustanove, a ne i pitanjem pripajanja, odnosno ukidanja koje je propisano članom 31. istog zakona. U tom članu se kaže da „akt o ukidanju donosi osnivač“, odnosno Vlada Republike Srbije.
Kako saznajemo, pritisak ministarstva na DKSG odvija se u trenutku kada su i v.d. direktora i zamenik v.d. direktora i pravni savetnik na odmoru, odnosno bolovanju. Inače, situacija sa „v.d.“ rukovodstvom nije nova, a njeno potencijalno rešenje je sprečilo upravo Ministarstvo poništavanjem konkursa za mesto direktora DKSG-a u januaru ove godine. Zanimljivo je i da su direktori svih drugih studentskih kulturnih centara (u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu) koji su pod ingerencijom Ministarstva prosvete takođe u v.d. stanju. Po našim saznanjima Studentski kulturni centar kojem bi DKSG bio pripojen trenutno nema oformljen ni upravni odbor.
Zaposleni DKSG-a su već pokrenuli peticiju protiv gašenja te ustanove. U saopštenju kojim su se obratili javnosti oni najavljuju i pokretanje inicijative da se DKSG ponovo vrati pod nadležnost Univerziteta u Beogradu, što je bio slučaj do 1993. godine.
Profesorka Dragićević Šešić ovakav zahtev smatra dobrim:
Moj je stav da studentski kulturni centri u Srbiji treba da budu dati na upravljanje univerzitetima. Oni su osnovani kao univerzitetske organizacije a etatizovani su devedesetih kada se sve u kulturi etatizovalo i niko u prvom trenutku nije ni osvestio šta se dešava. Nekada su to bile društvene organizacije pod samoupravom ljudi koji su tamo bili jedna zajednica.
Model upravljanja kakav je DKSG nekada imao prema rečima profesorke Dragićević Šešić se može smatrati daleko demokratičnijim i progresivnijim nego što je to sada slučaj.
Što se kulturne politike i strategije tiče za period od ‘78. do ‘82, DKSG je imao način upravljanja kakav se danas u svetu smatra najmodernijim. To znači da je imao svoj strateški plan, godišnji plan koji je stavljan na javnu raspravu. Sa studentima se debatovalo o tom planu i prethodnim izveštajima. To se danas zove participativna kulturna politika. Svaka redakcija u tom periodu imala je svoj mali savet, a to znači nije samo jedan kustos, nego je bilo i studentata. To se zvalo redakcija. Znači tu se na drugačiji način živelo i radilo. Od devedesetih ova vlast je to etatizovala, uništila taj duh redakcijskog, partnerskog rada, i poslednjim imenovanjima direktora stvorili su atmosferu u javnosti da se malo zna o radu tih ustanova, ne krivicom zaposlenih u tim ustanovama, već rukovodstva.
U trenutku kada velikoj većini obrazovnih i kulturnih ustanova preti s jedne strane zatvaranje ili reorganizacija pod izgovorom racionalizacije javnog sektora, a s druge retradicionalizacija programa u vidu „očuvanja“ kulturnog identiteta, DKSG predstavljaa važno mesto borbe mladih za prostor drugačijeg kulturnog i ideološkog promišljanja.
Dom kulture „Studentski grad“ osnovan je 1971. godine, a 1974. godine počinje sa radom u zgradi koja je po projektu arhitekte Milana Mitrovića izgrađena kao integralni deo tada najvećeg studentskog doma na Balkanu. Kao i drugi, pogotovo studentski kulturni centri, predstavlja jasne vizije obrazovne i kulturne politike SFRJ, čije su namere bile ispunjavanje kulturnih potreba studenata Beogradskog univerziteta. DKSG više od četrdeset godina organizuje književne, pozorišne, filmske, likovne, muzičke, edukativne i druge programe, a u okviru njega funkcionišu i biblioteka sa čitaonicom, galerije i kafe. Sem komercijalnih pozorišnih i filmskih, ulaz na sve programe je besplatan.
