Kada se govori o socijalističkoj Jugoslaviji, obično se imaju u vidu društveno-ekonomske i političke teme, dok se tema ekologije neopravdano gura u zapećak. U SFRJ su ekološka pitanja i te kako bila značajna, posebno tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, s pojavom pokreta i organizacija koje su upozoravale na različite probleme životne sredine. Najintenzivnija aktivnost tih pokreta bila je vezana za potencijalnu opasnost od nuklearnih elektrana nakon katastrofe u Černobilju 1986. godine.
Socijalistički sistem je u prvi plan stavljao čoveka i njegov napredak i razvoj, a zbog često jednostranog predstavljanja industrijalizacije i urbanizacije kao njegovog uspeha, stvari poput ekologije u Jugoslaviji danas se ne pominju. Ovo je i glavni razlog zašto naše čitateljke i čitaoci treba da se upoznaju sa ovom temom.
Odnos prema zaštiti prirode u vreme kraljevine
Kada posmatramo modernu istoriju Srbije, još u 19. veku je počela obzbiljnija eksploatacija prirodnih dobara i to se pre svega odnosilo na korišćenje i uništavanje šuma. Već 1820. godine autokratski nastrojen knez Miloš Obrenović izdao je zapovest po kojoj narod ne sme „nerazumno zatirati šumu“. Poslove oko zaštite šuma preuzelo je tadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova, što je bilo ozvaničeno i u kratkotrajnom Sretenjskom ustavu iz 1835. godine. Takođe se vodilo računa i o fauni, pa je bio zabranjen lov na jelene i košute. Kasnije su bile donete još neke uredbe vezane za zabranu seče šuma, a konačno je 1891. godine na snagu stupio Zakon o šumama, koji je propisivao podelu i racionalno korišćenje šuma.
Posle Prvog svetskog rata, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca obrazovano je Ministarstvo šuma i rudnika. Ministar je u ime države raspolagao državnim šumama, adama i rudnicima i upravljao njima, a nad drugim šumama kao i rudarskim preduzećima vodio je nadzor po odredbama postojećih zakona. U Kraljevini Jugoslaviji se javila potreba i za očuvanjem posebnih prirodnih područja, stoga je krajem tridesetih godina doneta Uredba o nacionalnim parkovima. Međutim, nije bilo vremena da se taj dokument primeni u praksi, jer je vihor Drugog svetskog rata zahvatio i ove prostore.
Vlaška buna
U državi kapitalističkog društveno-ekonomskog sistema, kakva je bila Kraljevina Jugoslavija, velika preduzeća (rudnici, fabrike) većinski su bila pod kontrolom inostranog kapitala. Tako je u Boru, jednom od tada retkih industrijskih mesta u Srbiji, poslovalo Francusko društvo borskih rudnika (FDBR). Ova strana kompanija uglavnom je beležila velike uspehe u procesu proizvodnje i bila je veoma privilegovana u Kraljevini Jugoslaviji. Sačinjen od dva rudnika bakra, pet visokih peći, flotacije (postupak oplemenjivanja mineralnih sirovina), elektrolize (proizvodnja katodnog bakra), termocentrale i kamenoloma u Krivelju, Borski rudnik je praktično bio kombinat. Bor je tokom tridesetih godina uživao veliki ugled zbog rudnika koji je radio punom parom, međutim događaji iz maja i juna 1935. godine su to promenili.
U štampi se pisalo o otrovnim gasovima iz Borskog rudnika koji su „uništili plodna polja i zatrovali vode“, što se ispostavilo kao tačno. Ustanovljeno je da je voda bila otrovna i da je na pojedinim mestima napravljena „pustinja bez ikakve vegetacije“, pa je Državna komisija procenila koliko je novca uprava FDBR-a trebalo da preda na ime odštete. Međutim, tamošnje seosko stanovništvo, koje se uglavnom bavilo poljoprivredom, nije bilo zadovoljno visinom te odštete, pa su počeli da se bune.
U nekoliko navrata, tokom aprila i maja, oni su zahtevali da im se isplati naknada štete, da im se obezbedi zdrava pijaća voda i da se dim na topioničkim dimnjacima „ne puši“ dok njihovi zahtevi ne budu ispunjeni. Zabeleženo je da je topionica obustavljala rad i da su se nezadovoljni seljaci fizički obračunavali s pripadnicima žandarmerije. Nije bio pogoršan samo položaj seljaka, nego i radnika, jer su im sredstva za život bila uskraćena zaustavljanjem rada rudnika.
Uprava FDBR-a postepeno je gubila strpljenje zbog takvog razvoja situacije, i u junu je zatražila od ministra unutrašnjih poslova da pošalje nekog od državnih činovnika kako bi se to „sredilo“. To svakako nije sprečilo seljake iz okolnih mesta da se sukobe sa upravom. Oko 250 ljudi naoružanih motkama, sekirama, noževima i revolverima dočekali su žandarmi raspoređeni na borskom trgu. U okršaju koji je usledio bilo je lakše i teže ranjenih (neki od njih su kasnije podlegli ranama), a žandarmi su nakon okončanja sukoba počeli da hapse one koji su se isticali u pobuni. Ovi protesti su nazvani Vlaška buna, jer su u njima najviše učestvovali stanovnici vlaškog porekla. Smatra se da su to bili prvi ekološki protesti u Evropi.
Socijalizam, zakonodavstvo i konferencije
Nakon Drugog svetskog rata novu Jugoslaviju su čekali različiti izazovi, pa tako i pitanja vezana za životnu sredinu. U jugoslovenskim republikama su od 1947. do 1949. doneseni zakoni o zaštiti spomenika kulture i prirodnih retkosti. Međutim, prvim petogodišnjim planom je skoro u potpunosti zanemarena zaštita životne sredine, jer je akcenat bio na industrijalizaciji i elektrifikaciji, što je dovodilo do problema sa zagađenjem vazduha.
Ipak, u to vreme, kao i tokom pedesetih, nastale su određene naučne institucije, poput Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje prirodnih retkosti NR Srbije, koje su sarađivale s drugim institutima i fakultetima. Jedan od prvih rezultata te saradnje jeste izdavanje rezolucije o zaštiti vodopada Velika i Mala Ripaljka na planini Ozren 1949. godine.
Pitanje nacionalnih parkova, koje nije rešeno u Kraljevini Jugoslaviji zbog izbijanja Drugog svetskog rata, socijalističke vlasti su uredile Uredbom o upravljanju nacionalnim parkovima 1948. godine. Tako je iste godine u Srbiji Fruška gora proglašena narodnim izletištem, da bi 1960. godine konačno dobila status nacionalnog parka, a do svog kraja Jugslavija je imala 22 nacionalna parka.
O pitanjima zaštite prirode raspravljalo se 1953. godine na međurepubličkoj konferenciji u Beogradu. Tada je usvojena rezolucija o potrebi opšte zaštite prirode, a ne samo prirodnih retkosti. U istoj deceniji Jugoslavija je ratifikovala i neke međunarodne konvencije vezane za zaštitu životne sredine. Pomenućemo ovde samo neke: Konvencija o zaštiti vegetacije (1951), Konvencija o osnivanju Evropske i Mediteranske organizacije za zaštitu bilja (1951), Konvencija o ribolovu i zaštiti živih resursa na otvorenom moru (1958).
Sa usvajanjem novih zakona se nastavilo i tokom šezdesetih godina, od kojih je možda najznačajniji Osnovni zakon o zaštiti vazduha od zagađivanja iz 1965. godine. Krajem šezdesetih je izbila globalna ekološka kriza na koju je Jugoslavija brzo odgovorila. Tu krizu su izazvali prenaseljenost, nekontrolisano iskorišćavanje prirodnih bogatstava, zaostalost u proizvodnji i prljave tehnologije. Zbog toga je Unesko u novembru 1969. godine u San Francisku organizovao međunarodnu konferenciju pod nazivom „Čovek i njegova okolina: pogled ka opstanku“.1 Jugoslavija je na tu krizu brzo odgovorila petogodišnjim planom iz 1971. godine, gde je u jednoj stavci navedeno da će se rešavanje problema kvaliteta čovekove sredine tretirati „kao bitan element životnog standarda“ i da će se odgovarajućim ekonomskim merama i propisima podsticati uvođenje tehnologija koje nisu štetne po životnu sredinu.
Iste 1971. godine, u Herceg-Novom je održana četvrta međunarodna konferencija Nauka i društvo čija je tema nosila naziv „Nauka, čovek i njegova okolina“. Ovaj događaj je bio svojevrsna priprema za veoma važnu Konferenciju Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini u Stokholmu 1972. godine. Jugoslavija je ovim pokazala interesovanje za krucijalna pitanja životne sredine. Na Konferenciji u Stokholmu je usvojena i deklaracija u kojoj su u 26 principa istaknuta pitanja životne sredine i koja je označila početak razgovora industrijalizovanih zemalja i zemalja u razvoju o vezi između ekonomskog rasta, zagađenja vazduha, vode i okeana.
Suštinski gledano, ekološko zakonodavstvo je bilo relativno razvijeno. Kako je pokazala sociološkinja Jelisaveta Petrović, sredinom osamdesetih godina postojalo je čak 400 zakona i preko 1.000 pratećih uredbi kojima je bila regulisana oblast ekologije, ali ta zakonska rešenja nisu bila dovoljno primenjivana u praksi.
Ekološki aktivizam
Od pedesetih godina su počeli da deluju različiti ekološki pokreti i organizacije.2 U nekim delovima Jugoslavije nastale su organizacije koje su se bavile pošumljavanjem i očuvanjem prirode, a koje su veoma blisko sarađivale s državnim institucijama. Primera radi, u Požarevcu je na brdu Čačalica 1960. godine formiran Pokret gorana Srbije.
U Sloveniji je 1971. godine formirano Udruženje za zaštitu životne sredine. Iako su vlasti prihvatile postojanje ove organizacije, nekim političarima, odnosno tehnokratama (kako su tada bili nazivani) to je smetalo, jer su smatrali da ne postoji potreba za otvorenim razgovorom o ekološkim problemima i nisu hteli da slušaju žalbe i predloge aktivista.
Organizovani su protesti protiv izgradnje hidroenergetskih instalacija u nacionalnom parku Triglav, a ekološki aktivisti su se uspešno izborili i protiv iskorišćavanja energije na reci Soči i Cerkniškom jezeru. Pogotovo je bila uspešna četvorogodišnja kampanja (1984–1988) protiv izgradnje nekoliko hidroelektrana na Muri. Stručnjaci za ekologiju, mladi ljudi i seljaci iz Prekomurja su zajedničkim snagama doprineli da se taj projekat obustavi, jer bi njegovom realizacijom bilo uništeno područje oko reke i njegovi efekti bi se negativno odrazili na poljoprivredu. Aktivistima su u toj kampanji pomogle čak i organizacije iz Austrije i Mađarske.
I u drugim jugoslovenskim republikama su organizovani spontani ekološki protesti. Godine 1979. u Kaknju je oko 2.500 ljudi protestovalo zbog zagađenja vazduha iz Fabrike cementa, kao i rudnika uglja i termoelektrane. Naredne 1980. godine, u Zaječaru je 750 građana potpisalo peticiju sa zahtevom da Fabrika kristala ugradi filtere.
Jedna od važnih organizacija bio je Jugoslovenski savet za zaštitu i unapređenje životne sredine. Osnivačka skupština je održana u Beogradu 1973. godine, uz prisustvo brojnih „društvenih subjekata“ koji su se bavili pitanjem životne sredine. Na skupštini je kao izaslanik Josipa Broza Tita (pokrovitelja osnivačke skupštine) govorio Edvard Kardelj, pozdravljajući ovakvu inicijativu. O uticajnosti Saveta govori i činjenica da je na njegovu intervenciju u Ustav iz 1974. godine ubačen član 192, kojim je naznačeno pravo čoveka na zdravu životnu sredinu. Ipak, Savet je s vremenom postao birokratizovana organizacija minornog značaja.
Tokom osamdesetih godina, koje se smatraju kriznim kako u ekonomskom tako i u političkom smislu, pojavljuju se još neke organizacije: Unski smaragdi, Ekološka javnost i Svarun (Hrvatska), Društvo za zaštitu čovekove okoline i Zelena zvezda (Srbija), Ekološko društvo Biserka (Crna Gora) i Opstanak (Makedonija).
U Pančevu je 1987. godine nastala organizacija Zelena PEGA, koja je vodila proteste protiv zagađenja vazduha prouzrokovanog radom tamošnje rafinerije nafte. Zelena PEGA je formalno delovala u okviru Saveza socijalističke omladine Vojvodine (SSOV), a kako je izjavio jedan od aktivista: „Međutim, nismo se libili ni toga da uputimo kritike na račun zagađivača – Južne zone, kao ni opštinskih vlasti, koje su imale običaj da kanališu nezadovoljstvo na zagađivače i dičile se ekološki probuđenom omladinom“. Oni su se takođe bavili sadnjom drveća i zahtevali su da se Pančevo proglasi za trajno ekološki ugroženo područje. Ništa od toga nije bilo učinjeno, a Zelena PEGA je nestala 1991. godine zajedno sa Savezom u okviru kojeg je i nastala.
Kriza sistema i antinuklearni pokret
Najveći izazov za ekološki aktivizam definitivno je predstavljala potencijalna opasnost od nuklearne energije, o čijoj se upotrebi u civilne svrhe u Jugoslaviji ozbiljno razmišljalo. Građanke i građani su bili zabrinuti i nezadovoljni jer nisu dobijali informacije o planovima za izgradnju nuklearnih elektrana na različitim lokacijama. Ipak, prema rečima istoričara Dragomira Bondžića, Jugoslavija nije imala „ni dovoljno novca, ni dovoljno znanja da se upusti u projekte istraživanja i upotrebe nuklearne energije“, mada je dugoročno bila planirana izgradnja još dvadeset elektrana na jugoslovenskom prostoru do 2000. godine. Kao što je poznato, jedina nuklearna elektrana izgrađena na prostoru Jugoslavije je ona u mestu Krško u Sloveniji.
Dok nije izbila nuklearna havarija u Černobiljskoj elektrani 26. aprila 1986. godine, u jugoslovenskoj javnosti se o nuklearnoj energiji pozitivno govorilo. Uprkos razmerama katastrofe u Černobilju, nuklearni lobi je u Zagrebu 1987. godine vodio oštru kampanju sa ciljem da se građani ubede da je nuklearna energija bezopasna i da takva tehnologija za sobom ne povlači veliki rizik.
Radioaktivni oblaci iz Černobilja dva puta su ušli na jugoslovensku teritoriju. Prvi put se to dogodilo 29. aprila 1986. godine (na severozapadu), a drugi put 1. maja (zahvatio je istočni i središnji deo zemlje). Zabeleženo je da su Zlatibor, Ovčar Banja i Užička Požega bila mesta s najvećom kontaminiranošću padavinama u Srbiji. Đaci i studenti, koji se nisu informisali o havariji, bili su po povratku sa ekskurzije u Ukrajini „interno i eksterno kontaminirani“. Čak se u RTB Bor pojavilo i radioaktivno srebro.
Nakon saznanja o černobiljskoj katastrofi zaživeo je antinuklearni pokret, i najveći je uticaj imao u Sloveniji, gde su vođene različite rasprave i održavane konferencije.3 Antinuklearni pokret je bio prisutan i u Srbiji, gde je tokom 1986. godine organizovano nekoliko antinuklearnih akcija. Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu u maju je bio organizovan prvi antinuklearni skup, dok je tokom juna 70.000 srednjoškolaca u Srbiji potpisalo peticiju protiv izgradnje nuklearnih elektrana.
Pokretač peticije bio je učenik Aleksandar Knežević, koji je za NIN ispričao da mu je bilo prećeno kaznom zatvora u trajanju od šezdeset dana i da su ga upozoravali da će njegov otac izgubiti posao. Vlasti su u junu zabranile jedan antinuklearni skup na otvorenom u Beogradu, pa je on održan u Studentskom kulturnom centru.
Zapažena je aktivnost antinuklearnog pokreta u Hrvatskoj, i to u već pomenutoj organizaciji Svarun (nazvana je po slovenskom bogu sunca, vatre i neba). Ta organizacija je delovala u okviru Saveza socijalističke omladine Hrvatske (SSOH). Svarun je bio definisan kao grupa koja je okupljala pacifistički, feministički i ekološki opredeljene aktivistkinje i aktiviste. Do izgradnje nuklearne elektrane u blizini Zagreba nije došlo, pošto je Svarun organizovao peticiju koju je potpisao veliki broj građanki i građana. Kako je navela jedna članica: „Černobilj katastrofa je odigrala definitivno veliku ulogu u mobiliziranju i osvještavanju ljudi da je priča sa ekologijom nešto što je bitno i na što treba obratiti pažnju“.
Takav razvoj situacije je doprineo da dalja istraživanja u vezi s nuklearnom energijom postanu uzaludna. Skupština SFRJ je 16. juna 1989. godine donela Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u SFRJ, čime je praktično završen rad na jugoslovenskom nuklearnom projektu.
Zaključak
S raspadom socijalističke Jugoslavije opalo je i interesovanje za ekološka pitanja, pošto su pošasti nacionalizma i rata, društvena i ekonomska kriza predstavljale glavni problem za obične ljude. Ipak, tridesetak godina kasnije, ekološke teme se ponovo nalaze u fokusu javnosti.
Tema ekologije je putem protesta i drugih vidova građanskog otpora aktuelizovana u Srbiji tokom vladavine Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. Za to svakako postoji opravdan razlog, pošto kompanije poput Rio Tinta ozbiljno prete da ugroze životnu sredinu. Naprednjačka vlast je pokazala da su joj samo profit i lična korist važni i da je uopšte ne zanima budućnost i zdravlje građanki i građana.
Predizborne aktivnosti i rezultati su pokazali da je za veliki broj građana ekologija bila izuzetno važna tema, za koju se može očekivati da bude i jedna od ključnih u budućnosti. Kao i tokom socijalizma, borba za očuvanje životne sredine morala bi da znači i borbu za bolji položaj čoveka u društvu. U tom duhu, smatramo da je prikladno završiti ovaj tekst citatom čuvenog brazilskog sindikaliste i borca za životnu sredinu Čika Mendesa (Chico Mendes): „Ekologija bez klasne borbe je samo baštovanstvo“.
- Na toj konferenciji su pretresana pitanja vezana za pitanja životne sredine, zalihe hrane, preživljavanje i opasnost od nuklearne moći. Bila je to priprema za Konferenciju Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini u Stokholmu 1972. godine.
- Važno je naglasiti da tada u okviru sistema nije bilo civilnog društva u klasičnom smislu te reči, jer socijalistički sistem nije tolerisao nijedan oblik vaninstitucionalnog delovanja. Ipak, jezgro današnjeg civilnog društva činila je većina tih organizacija.
- Iz tih aktivnosti je 1989. godine u Ljubljani proisteklo i osnivanje stranke Zeleni Slovenije, koja je između 1990. i 1992. godine činila deo prve postsocijalističke vlasti u Sloveniji.
