Ričard Simor; Prevod: Vladimir Simović
Redžep Tajip Erdogan osvojio je mandat za predsednika Turske. Ipak, nova leva partija može biti glavna vest sa ovih izbora.
Nazivaju ga „Teflon Tajip”. Čovek koji se može suočiti sa izazovom Gezi parka, gde je 11 protestanata ubijeno, a 8.000 povređeno, i reći svetu da su u pitanju pijanice i teroristi. Čovek koji može reći ozalošćenim porodicama 301 poginulog rudara u Somi „šta je bilo bilo je, to je Božija volja“. On upozorava protestante koji mu zvižde da će biti „išamarani”. Čovek kojem su protesti, pokrenuti otkrićem da je umešan u korupciju, razlog da zabrani Tviter.
Redžep Tajip Erdogan upravo je pobedio na predsedničkim izborima u Turskoj osvojivši 51% glasova. Do sada je predsednika birao parlament. Prelazak na direktne predsednčke izbore ojačava izvršnu vlast i Erdogan će, sasvim sigurno, videti ovaj rezultat kao čvrstu podršku svom mandatu.
Da li je stvar u tome što njegovi birači, zapravo, ni ne mare zbog korupcije i brutalnosti? Uvek je postojalo izvesno levo tumačenje Erdogana koje je tvrdilo da njegovi ispadi i iracionalno ponašanje predstavljaju prototip persone kojoj se dive u konzervativnoj unutrašnjosti. Ipak, iznositi ovakve zaključke znači ne videti realne promene na terenu i potceniti same temelje njegove otpornosti.
Izbor na izborima i nije bio baš inspirativan. Erdoganov glavni oponent bio je Ekmeldin Ihsanoglu, konzervativac, poprilično neharizmatičan, podržan od strane tradicionalno sekularne Republikanske narodne partije (CHP) i radikalno desne Partije nacionalne akcije (MHP). Razlike između ova dva kandidata uglavnom se nisu doticale pitanja koja su pokrenula masovne proteste 2013. godine. Zapravo su se zasnivale na drugačijoj retorici, kao i drugačijem stavu spram Bliskog istoka, što je Erdoganu omogućilo da Ihsanoglua denuncira, na klasičan demagoški način, kao „izraelskog čoveka”.
Ipak, podrška Erdoganu bila je niža u odnosu na ankete koje su sprovođene pred same izbore i koje su predviđale da će osvojiti između 54% i 58% glasova. Takođe, razlika u odnosu na drugoplasiranog kandidata nije bila prognoziranih 20%, uprkos tome što je Erdogan imao najveću medijsku pokrivenost i što je odbio da napusti mesto premijera tokom izbora obezbedivši na taj način dodatnu administrativnu podršku svojoj kampanji. I pored toga, podrška levoj kurdskoj Narodnoj demokratskoj partiji (HDP), koja nalikuje na grčku Sirizu, značajno je porasla – sa 5%-6% na 9,7%.
No, otpornost jezgra koje podržava Erdogana je impresivna. Uzrok tome jeste njegova politika koja je, ma koliko autoritarna, značajno obogatila „novu muslimansku buržoaziju”, koja predstavlja sam temelj podrške Partiji pravde i razvoja (AKP). Turska ekonomija se gotovo učetvorostručila u obimu od kada je Erdogan postao premijer, a ovakav rast podstaknut je velikim infrastrukturnim ulaganjima. Koliko god takvi projekti imali svojih loših strana i koliko god nagomilani dug bio nestabilan (uz porast koji i dalje u proseku iznosi preko 4% kvartalno) preveliki broj ljudi ima koristi od Erdoganove vlasti.
A on želi da nastavi u istom stilu. Glavni slogan tokom Erdoganove kampanje bio je „Cilj je 2023.” U pitanju je razvojna kampanja koja bi trebalo da doživi veliko finale na stogodišnjicu osnivanja turske države, a čiji bi simboli, između ostalog, bili izgradnja mreže brzih pruga i džinovski aerodrom. Ihsanoglu se buni kako sve ove silne investicije još uvek nisu pomerile Tursku dalje od grupe zemalja sa „srednjim dohocima“, ali, sa druge strane, on ne predlaže nikakvu ubedljiviju alternativu.
Kurdsko pitanje predstavalja još jedan od stubova na kojima se zasniva snažna podrška Erdoganu. Njegova administracija je preuzela na sebe politički rizik i pokrenula dijalog sa Abdulahom Odžalanom i Kurdskom radničkom partijom (PKK), dok CHP i MHP i dalje odbijaju mirovne pregovore. U pitanju su različiti, sukobljeni okviri nacionalizma – sekularna buržoazija u opadanju ustupke Kurdima vidi kao deo svog poraza, dok muslimanska buržoazija u usponu odnos sa kurdskim regionom posmatra kroz prizmu profitabilnosti. Ishod je takav da je AKP u dominantno kurdskim delovima Turske osvojila nešto preko polovine glasova tokom izbora 2007. U izvesnoj meri, Erdogan je čak bio u prilici da preuzme zasluge za kampanju svog rivala iz HDP, Selhatina Demirtaša, koji je prvi kurdski kandidat za predsednika.
U stvari, kako Demirtaš ispravno naglašava, njegova kandidatura ne bi bila dozvoljena da je Erdogan igrao po svome. Od kada je na lokalnim izborima 2009. godine kurdska Partija mira i demokratije potvrdila svoju regionalnu dominaciju, AKP je počela da upotrebljava sve tradicionalne aparate kemalističke represije kako bi progonila PKK aktiviste.
HDP je delom odgovor na takvu represiju. Relativno nova, ova partija je oformljena koalicijom kurdskih, socijalističkih i zeleno-levih organizacija nakon što je Partija mira i demokratije ustanovila da joj je baza isuviše usko kurdska. Nova organizacija održala je svoju prvu konferenciju oktobra 2013. godine, na zalasku protestnog pokreta sa trga Taksim. Usvojila je kvote za zastupljenost žena i LGBT osoba i entuzijastično usvojila slogan iz Gezi parka: „Svuda je Taksim, svuda je otpor”. Tokom kampanje, partija je uspešno artikulisala jasnu levu, radničku agendu, što joj omogućava dobre šanse za uspeh na dolazećim parlamentarnim izborima.
Erdoganovu bazu možda je teško preobratiti i njegovi glavni oponenti možda jesu oslabljeni, ali prva vest ovih izbora jeste dinamika koja se odvija na strani nove levice.
Izvor: TheGuardian.com
