Nedavno objavljen izveštaj o do sada najvećem pilot projetku skraćivanja radne nedelje koji je sproveden u Velikoj Britaniji tokom druge polovine prošle godine izazvao je veliku pažnju u celom svetu. Rezultati, koji su bili više nego povoljni za zagovornike skraćivanja radne nedelje, su dali dodatne argumente i političarima kao što su Džeremi Korbin i Berni Sanders da se snažnije založe za skraćivanje radnog vremena. Čak su i američki senatori u proceduru stavili zakonske akte koji bi omogućili skraćivanje radnog vremena.
Trend skraćivanja radne nedelje nije zaobišao ni Srbiju pa bez obzira na to što još uvek u našoj zemlji nema organizovanih kampanja ili pilot projekata koji bi dali značajniji vetar u leđa kraćem radnom vremenu, već nekoliko lokalnih firmi se odlučilo da samostalno skrati radnu nedelju. Ovo je dovelo i do sve češćih javnih debata u kojima se kao jedno od značajnih pitanja provlači i to kako skratiti radnu nedelju?
Dosadašnji probni periodi koji su organizovani u više zemalja mogu dati određene predloge, ipak najvažnije je imati u vidu da svako preduzeće mora videti šta je njima najpodesnije i pre svega šta radnici i radnice žele i mogu da prihvate u skladu sa poslovima koji obavljaju. Pored toga treba imati u vidu da se skraćivanje radnog vremena mora uklopiti i u lokalne zakone koji još uvek u većini zemalja ne prepoznaju kao „pravilo“ rad od četiri dana nedeljno.
Kako skratiti radnu nedelju?
Rezultati probnog perioda skraćivanja radne nedelje u Velikoj Britaniji koje je u okviru globalne kampanje „4 Day Week Global“ sprovela organizacija Autonomy daju neke od mogućih modela koje su britanske kompanije koristile tokom ovog perioda.
Zaustavljanje rada petog radnog dana. Firma prestaje sa radom u jednom radnom danu nedeljno što je u pilot projektu u Britaniji bilo najpopularnije među onim preduzećima u kojima je saradnja zaposlenih važnija od pokrivanja svih pet radnih dana, odnosno gde nije nužno nešto „proizvoditi“ svih pet radnih dana.
U „kliznom“ modelu zaposleni su podeljeni u dva tima od kojih bi jedni imali recimo ponedeljak kao slobodan dan, a drugi petak. Ovakav model su primenile firme u kojima je bilo važno da se rad, odnosno „produkcija“ obavljaju tokom svih pet radnih dana.
Decentralizovani model podrazumeva da različiti sektori unutar kompanije koriste različite paterne skraćivanja radne nedelje, što bi značilo i potencijalno paralelno korišćenje oba prethodna modela. Takođe, u ovom slučaju se dešavalo i da neki od zaposlenih rade svih pet radnih dana ali skraćeno radno vreme koje bi u konačnici bilo isto kao i četiri puna radna dana. Kako se kaže u istraživanju ovaj model su koristile kompanije čiji sektori imaju veoma različite funkcije i izazove.
Model po godišnjem obračunu radnog vremena. U ovom slučaju zaposleni rade prosečno 32 sata nedeljno ali obračunato na godišnjem nivou. Recimo neki restorani bi tokom letnje sezone imali potrebu za dužim radnim vremenom ali bi se tokom zime radno vreme skratilo – u proseku bi radnici provodili 32 sata nedeljno na poslu u periodu od godinu dana.
Uslovno skraćivanje radnog vremena je povezano sa potrebom stalnog praćenja produktivnosti. U ovom modelu nadređeni u firmi se mogu odlučiti na privremeno suspendovanje četvorodnevne radne nedelje za određene sektore ili pojedince ukoliko postoje dokazi da neki zaposleni ili delovi firme ne uspevaju da ostvare dogovorene norme. Ovo može dovesti do nejednake raspodele radnog vremena tokom koje neki ljudi rade pet a neki četiri radna dana.
Zakon o radu u Srbiji kaže da se „po pravilu“ radi pet radnih dana, dok puno radno vreme, bez prekovremenih sati, može biti maksimalno 40 sati nedeljno a najmanje 36 sati nedeljno. U postojećem zakonu je moguće naći rešenja da pojedine firme skrate radno vreme svojih radnika i radnica. Ipak da bi u Srbiji to postalo pravilo potrebno je ići ka izmenama postojećeg zakona.
M.M.
