Evropsko prvenstvo u fudbalu – više od sportskog nadmetanja

Evropsko prvenstvo u fudbalu za mnoge predstavlja dobru zabavu i priliku za navijanje. EURO je i još jedna potvrda čvrste veze sporta i politike i sve većeg uticaja krupnog kapitala na ovu igru. Pregled dešavanja sa prvenstva u Nemačkoj pred kraj grupne faze takmičenja piše Nemanja Drobnjak.

Šesti i sedmi mesec svake parne godine sa sobom nose specifične osećaje koji bez obzira na uzrast kod ljubitelja najpopularnijeg sporta na planeti probude prilično visoku euforiju. Iako je fudbal kao igra kroz decenije postojanja evoluirao i prešao put od vesele igre i nadmetanja, do igre za što veće investiranje, bogaćenje i zgrtanje ogromnih profita, ono što još uvek predstavlja strast za širu populaciju jeste osećaj isčekivanja uoči velikih takmičenja, poput Mundijala i Evropskog prvenstva.

Ta euforija koju prate razni rituali, dok gledamo loptu koja se kotrlja po zelenom travnjaku, poput zajedničkog prijateljskog navijanja, gledanja uz pivo, roštilj, razne grickalice, bučno komentarisanje, tugovanje i veselje – to nam izgleda uvek ostaje kao integrativni faktor, kakav god stav o fudbalu i sportu uopšte imali i ma koliko nam bio (ne)omiljen i nametnut kao totalizujući, globalno najzastupljeniji sport.

Ove godine euforija je započela 14. juna otvaranjem Evropskog prvenstva čiji je domaćin Nemačka.

Fan zona u Hamburgu; Foto: Frank Schwichtenberg (CC) / Wikimedia Commons

Fudbal i ekonomija – sportske i tržišne igre

Od samog početka nije bilo sumnje u to da će Nemačka biti dobar domaćin. Počev od same ogranizacije turnira, infrastrukture koja je možda i vodeća u Evropi i same usluge i pristupa navijačima.

Ipak organizacija je jedna stvar, a fudbal kao igra nešto sasvim drugo. Ne možemo se oteti utisku da je fudbal već odavno postao više od igre. Sa ulaskom velikog kapitala u ovaj sport, novca sumnjivog porekla u klubovima i sumnjivih vlasnika klubova, fudbal je postao biznis, pa čak i ne tako čist biznis. Iako se to primarno odnosi na klupski fudbal, reflektuje se i na reprezentativni.

Savezi doduše nisu privatne firme međutim veliki novac od sponzora i klubova se preliva iz UEFE u nacionalne saveze, a kako živimo u svetu u kom je kapitalizam neupitan, gde ima velikog novca, tu ima i sumnjivih lica. Otuda je fudbal postao igra kao paravan za oplodnju krupnog kapitala velikih korporacija i njihovih bogatih vlasnika.

Postoji ona stara fraza u kojoj ima barem zrna istine. Nekada je fudbal bio igra u kojoj su siromašni igrali, a bogati gledali. Danas su siromašniji oni koji fudbal masovno gledaju od onih koji su na samom terenu. Potpuno je neverovatno videti koliko miliona evra se izdvaja za određene fudbalere, kolike su im nedeljne zarade i šta su sve klubovi u stanju da plate.

Fudbal kao sport ide ka tome da više ne bude motivacija samo za igru. Već za veliku zaradu kroz samu igru. Zato imamo veliki jaz između klubova čak i u „ligama petice“, gde po jedan ili dva kluba na vrhu tih liga, imaju budžete i prihoduju kao ostatak lige zajedno. Neravnomerna ulaganja u klubove su dovela do toga da samo pojedini mogu dovesti najkvalitetnije i najbolje igrače a tako se povratno slabe i reprezentacije. Dakle, klubovi su postali preduzeća koja se bore na globalnom tržištu gde samo malobrojni najbogatiji mogu priuštiti „najbolji proizvod“.

Najsvežiji primer je jedan od najboljih igrača Evrope koji će definitivno obeležiti narednu deceniju u ovom sportu, francuski reprezentativac Kilijan Mbape koji je jedino i mogao preći u Real Madrid, eventualno Mančester Siti, pošto samo oni i mogu da plate Pari Sen Žermenu za njegove usluge.

Kako se sve to odražava na reprezentativni fudbal? Tako što su reprezentacije u čije vodeće klubove se sliva najveći kapital u fudbalu, po pravilu najbolje i najkvalitetnije. Retko se dešava da Davidi pobede Golijata. Teško da ćemo ikada više videti podvig poput onog iz 2004. kada je Grčka kao David evropskog fudbala postala šampion Evrope. To je davno prošlo vreme.

Fudbal i politika – lokalni i globalni problem

Neretko se u javnosti može čuti da bi u trebalo odvojiti sport od politike. Naravno, u tu frazu više ne veruju čak ni ljudi koji sport ne prate. Dnevna politika je naprosto prožeta kroz fudbal, jer osim što je postao ekonomski isplativa igra, zbog svoje globalne raširenosti je idealan kao kanal za slanje političkih poruka. Nekada se to pokušavalo prikrivati koliko se moglo, ali političke veze sa fudbalom kad-tad dolaze na videlo.

Ni ovo evropsko prvenstvo nije ostalo imuno od političkih poruka, a mi na ovim prostorima vrlo dobro znamo kako funkcioniše taj mehanizam još od Evropskog prvenstva u Švedskoj 1992 kada je reprezentacija tadašnje krnje Jugoslavije vraćena sa turnira zbog političkih i ekonomskih sankcija, iako je kroz kvalifikacije izborila plasman. Danci koji su je zamenili su na kraju i osvojili turnir.

Nije sasvim neubičajeno da političari, pa i oni sa samog vrha poput predsednika republike, ispraćaju reprezentaciju svoje zemlje, koja bi trebalo da pripada svima. To možda ne bi bilo čudno za zemlju poput Srbije, gde aktuelni autokratski predsednik koristi svaku moguću priliku kako bi podigao sopstveni politički rejting i važnost u očima prosečnih birača. Ali je možda nekom čudno da to uradi predsednik Francuske, Emanuel Makron i to tako što na direktan način iskoristi fudbalsku reprezentaciju Francuske u svrhe kampanje za parlamentarne izbore koji se u Francuskoj održavaju 7. jula, a koje je prethodno naprasno raspisao povodom dobrog rezultata desnice u Evropskom parlamentu.

Ne ulazeći u to da li je ispravno da jedan od najboljih igrača sveta Kilijan Mbape sa konferencije za štampu posvećene fudbalu i Evropskom prvenstvu, apeluje da bi za Francusku bilo porazno da joj većina u parlamentu bude ekstremno desna i da on hoće da igra za Francusku čije su vrednosti suprotne ekstremnoj desnici, čudno je da se jedan mladi fudbaler, iako potpuno u pravu, prvo dotakne političkih tema, a tek onda sportskih. I da baš on bude taj koji sugeriše da bi za njegovu zemlju to bilo jako loše, kao da je francuska unutrašnja politika za samo Evropsko prvenstvo toliko bitna. Sasvim je u redu da on kao mlad čovek ima tu svest, ali je krajnje netipično da takve političke poruke čujemo od njega koji do sada nije bio poznat po takvim istupima.

A kad smo kod njih, nije da trenutno nema nekih važnijih političkih tema o kojima se niko ne izjašnjava, pa ni reprezentativci Francuske, poput genocida u Gazi. Izgleda je Francuska politička sudbina Evropi mnogo bitnija, ili se bar procenjuje da je tako. Kako bilo, ovaj potez Mbapea i Francuskog predsednika potvrđuju da je politika umešana u fudbal i na daleko višem nivou od onog za koji mi mislimo da jeste – da to samo važi za naš region.

Regionalne reprezentacije – fudbal i zasigurno više od igre

Sa prostora Balkana na prvenstvu učestvuju četiri reprezentacije: Slovenija, Hrvatska, Srbija i Albanija. Malo ko bi pomislio da će od sve četiri reprezentacije najbolje stajati Slovenija i Albanija, iako se niko nije previše iznenadio.

Dok je Hrvatska neočekivano izgubila od Španije sa visokih 3:0. Srbija je iznenađujuće izgubila od Engleske sa 1:0, ali ne iznenađujuće zbog poraza, koliko zbog malo primljenih golova, jer se očekivao potop. Slovenci su odigrali protiv Danske 1:1, dok su u drugom kolu istim rezultatom remizirali sa Srbijom u ludoj utakmici gde je Srbija izjednačila na samom kraju utakmice. Sva je prilika da će obe reprezentacije ispasti iz grupe, a takva sudbina se smeši i Hrvatskoj i Albaniji koje su takođe remizirale uz gol u poslednjim sekundama.

Ali kako to obično biva fudbalska igra kada igraju balkanske reprezentacije biva užarenija na tribinama. Ni ovoga puta nije moglo bez skandala. Na utakmici drugog kola grupe B gde su se sastale reprezentacije Hrvatske i Albanije, došlo je do nacionalističkih ispada gde su i jedni i drugi navijači vređali Srbe. Uz standardne povike „Ubij Srbina“, čulo se i „Srbe na vrbe“, a na kraju utakmice igrač Albanije Mirljind Diku rodom iz Gnjilana poznat po tome što ima tetovažu Adema Jašarija, uzvikivao je na megafonu, „Jebeš Makedoniju“. Nakon ovih ispada, Fudbalski savez Srbije, zatražiće od UEFA da oba saveza budu kažnjena, zapretivši da će istupiti sa Evropskog prvenstva.

Velika je verovatnoća da će te pretnje iz Fudbalskog saveza ostati mrtvo slovo na papiru, jer za cilj imaju da se izvrši pritisak pred odlučujuću utakmicu za reprezentaciju Srbije, no ako ćemo pošteno, pitanje je koliko je takva pretnja i kritika opravdana. Jer nije da su i navijači Srbije baš sasvim imuni na širenje mržnje sličnog ili istog tipa. Ne bi se trebalo praviti slep i gluv na ranije povike s tribina, „Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji“, ili „Ubij Hrvata da Šiptar nema brata“.

I ako je prvi slučaj za oštru osudu i sankcije, i ovo je takođe za osudu i sankcije, jer tu nema prevelikih razlika, osim promena u imenima etničkih grupa i nacija u parolama. Bilo bi dobro da Fudbalski savezi nacionalnih država Albanije, Hrvatske i Srbije sami reaguju i prvi osude sopstvene navijače i odstrane ih sa sportskih borilišta zbog širenja nacionalne mržnje.

Međutim, jasno je da se tako nešto još dugo neće dogoditi. Kao što je jasno da na Balkanu sport u svakom smislu biva instrumentalizovan u političke svrhe jačanja dominirajućeg ekstremno nacionalističkog narativa. Ekstremni nacionalizam je na našim prostorima normalizovan u poslednjih 35 godina, a sa njim i narativ da je normalno da ako hoću da pokažem koliko volim svoju zemlju, tom silinom moram pokazati koliko mrzim susednu zemlju i narod u njoj. Kao i to da ako oni nama nešto, onda i mi moramo njima istom merom. A suština je u tome da i jedni i drugi i treći i svi drugi ni ne razumeju koliko je takva vrsta mržnje usled jake političke i medijske propagande, necivilizovana, primitivna i uskogruda.

Ekstremni nacionalizam proizvodi netrpeljivost, mržnju i eventualnu integraciju samo sa onima koji su različiti, ali sa kojim deliš neprijatelja. A baš to nam govori koliko smo nepsosobni, nespremni i onemogućeni da samostalno prevaziđemo takve vrste podela koje su jednim delom autohtone, a jednim delom i nametnute zarad viših interesa većih od svih nas na Balkanu.

Gde je tu Srbija: stare boljke i moguće afere

Srbija je pod ovim imenom debitant na Evropskom prvenstvu i svoju prvu utakmicu je odigrala protiv favorizovane Engleske. Ipak, prvi favorit za osvajanje trona pružio je jednu bledu partiju, pa se činilo da je Srbija pokazala iznenađujuće solidan fudbal. Mnogi su očekivali da će poraz biti ubedljiv, ali je bio minimalan. A kako su Danska i Slovenija remizirale, Srbija nakon poraza od Engleske i remija sa Slovenijom nema neke izgledne šanse za plasman dalje, jer bleda i dezorijentisana igra ne daje mnogo razloga da verujemo da možemo pobediti Dansku za prolaz.

I sve bi to bilo donekle očekivano da nismo prisustvovali nečemu što nas izgleda ne može zaobići ni na jednoj smotri fudbala. Pogađate – nagoveštajima afera. Taman kada se mislilo da toga ovaj put neće biti i kada reprezentacija nije medijski ispraćena burno i sa visokim očekivanjima, u kameru se naciji nakon meča sa Engleskom obratio kapiten Dušan Tadić, koji je uz ironičan smešak zamerio selektoru Draganu Stojkoviću što ga kako je rekao, kao objektivno najboljeg igrača reprezentacije nije stavio da protiv Engleza igra od početka. Mediji su to odmah prepoznali kao moguću trzavicu između kapitena i selektora, kao sudar dva velika ega, a iz iskustva znamo da to vodi u ponor. Na to je selektor Dragan Stojković na konferenciji nakon utakmice rekao da je to jako loše ako je kapiten tako reagovao, i da to nikako nije dobro.

Dušan Tadić je dugogodišnji kapiten reprezentacije, čovek sa puno utakmica i iskustva i sigurno velikim uticajem u svlačionici. Vrlo lako kao najstariji, može povući jednu grupu igrača ka sebi, gde bi se stvorio klan u timu. A tu je jedinstvu ekipe kraj. Onda kada trener ne kontroliše svlačionicu do svakog pojedinca i ako mu oni nisu lojalni, dolazi do kolokvijalno rečeno „bušenja“ ekipe. A tada da imate i najbolje pojedince, rizikujete da kao tim potpuno podbacite.

Ako se tome dodaju govorkanja u krugovima sportskih novinara da potpredsednik FSS iz redova vladajuće stranke Branislav Nedimović (toliko o tome da u fudbalu nema politike), nije za to da Dragan Stojković uopšte bude na klupi reprezentacije i da je bio protiv produženja ugovora sa njim, ovakav razvoj situacije mu itekako ide na ruku. Verovatno određene strukture u Savezu jedva čekaju neke trzavice i baš ovakve scenarije kako bi selektora dalje politički i medijski napadali i opravdali svoj stav o njemu. U takvom scenariju sport i igra padaju u drugi plan i uspehu se ne treba nadati. Išli bi ka još jednom sunovratu i toliko puta viđenom scenariju ispadanja sa prvenstava. Zašto je to tako – veliko je pitanje i zahteva dugačke odgovore. Ali se izgleda, bez toga ne može i odgovori često ostanu nedorečeni.

Prethodni članak

MOR i GIZ: Promovisanje efikasnih žalbenih mehanizama za radnike u Srbiji

NKSS i Stanica pozvale na protestnu akciju ispred nadležnih institucija

Sledeći članak