ExxonMobil tuži sopstvene akcionare. Predstavnici firme su izjavili da su im „dozlogrdile” dve grupe investitora koje „pokušavaju da zloupotrebe sistem time što iz godine u godinu podnose slične predloge u pokušaju da usmere poslovanje kompanije”, piše portal NPR.
„Zloupotrebom sistema” ExxonMobil naziva to što su grupe investitora Arjuna i Follow This više godina zaredom podnosile predloge da naftna kompanija smanji emisije gasova staklene bašte (GHG) – i to ne kao presedan, nego po ugledu na druga slična preduzeća.
Deoničari, odnosno investitori kompanija poput ExxonMobilea, naime, imaju pravo da podnose predloge o kojima se diskutuje na godišnjim sastancima deoničara. Ono na šta nemaju pravo je da sličan predlog podnose više puta, što je tehnikalija za koju se uhvatio naftni gigant.
Kompanija je istovremeno saopštila da tužba „nema veze sa klimatskim promenama”, ali i kritikovala navodnu „rastuću popustljivost” federalne institucije koja je zadužena za sankcionisanje predloga (U.S. Securities and Exchange Commission, SEC) da onemogući „očigledno politički motivisane” predloge. Takve izjave su (takođe očigledno) kontradiktorne (u prevodu: evo, mi, ‘leba nam ražanog, ne reagujemo na vaš „politički predlog” kao na politički – ali SEC bi trebalo), osim u jednom: predstavnici naftne kompanije pokušavaju da prikažu svoje poslovanje i delovanje kao nešto izvan domena politike, sa implikacijama da je političko delovanje nepoželjno i krivotvoreći stvarnost. Naime, pravila po kojima Exxon posluje, a u čijim granicama želi da svi „nepolitički” ostanu, kreirana su u političkoj borbi; a, kako istorija pamti, u njihovom kreiranju ni sam Standard Oil nije sedeo sa strane.
Politika nije ružna reč
Naftni gigant se denuncirajući političnost, naravno, pridružio nizu moćnika koji ne razumeju da politika nije ružna reč, nego oblik učešća u društvenom i ekonomskom životu koji i sami uzimaju svakom svojom odlukom i planom. Primenjeno na konkretni slučaj: akcionari žele da utiču na poslovnu politiku kompanije (koja neupitno i legitimno postoji) i usaglase je sa politikama borbe protiv klimatskih promena (koje takođe, i promene i politike, postoje, sviđalo se to Exxonovim izvršnim direktorima ili ne).
Štaviše, akcionari su na konzervativan način izrazili i zabrinutost za sudbinu same kompanije. „Očigledno, Exxon ne želi da akcionari glasaju o tome da li kompanija treba da ubrza svoje napore za smanjenje emisija“, rekao je osnivač holandske grupe Follow This, Van Bal, i dodao da: „Ovo zabrinjava sve više i više investitora koji žele [da] zaštite dugoročnu budućnost kompanije i globalne ekonomije s obzirom na klimatsku krizu”. Zanimljiv detalj je da deoničari upozoravaju na to da ostali naftaši uvode veće mere smanjenja emisija GHG (iako je to, kao što znamo, u dobroj meri greenwashing), nego one na koje se dosad obavezao Exxon.
Naravno, u okolnostima u kojima su demokrate nominalno (i greenwasherski neučinkovito) za borbu protiv klimatske krize a Trampovi republikanci ni manje ni više nego za ukidanje Agencije za zaštitu životne sredine SAD (EPA), i to pred predsedničke izbore, u javnom govoru nema mesta ni za dublje razumevanje pojmova a možda ni za razum sam, i sve se, banalno, svodi na predizbornu trku… A ona zamagljuje nimalo manje važne borbe.
Imperija uzvraća udarac revisited
Pre nego što je ExxonMobil tužio grupe Arjuna Capital i Follow This protiv samog Exxona je podneto na desetine tužbi „u kojima se navodi da je kompanija decenijama lagala o svojoj ulozi u klimatskim promenama i opasnostima od sagorevanja fosilnih goriva”, kako prenosi NPR. Pre tri godine, 2021, Exxon je čak i izgubio borbu protiv aktivističke investitorska grupa Engine No. 1, a preduzeće su tužili i grad Čikago i američka država Kalifornija. Zato je tužbe od strane Exxona teško tumačiti drugačije nego kao kontraofanzivu.
Štaviše, same tužbe i rasplet spora će uticati na buduće strategije sukobljenih grupa širom sveta: aktivista za borbu protiv klimatskih promena sa jedne, a ekstraktivističkih kompanija i naftnih i finansijskih lobija sa druge strane. Da pojasnimo: Follow This je aktivistička grupa „zelenih” akcionara iz Amsterdama u Holandiji, a Arjuna Capital savetodavni udruženje za investicije registrovao u SAD. A daleko od toga da je Exxon jedina korporacija na koju aktivisti pokušavaju da utiču. Kako piše Financial Times, aktivisti su proteklih godina podneli tužbe protiv kompanija u rasponu od banaka sa Volstrita do velikih tehnoloških grupa, „pozivajući ih da zauzmu jače pozicije po pitanjima životne sredine, društva i upravljanja”.
Predstavnica Arjune Natasha Lamb je konstovala da Exxon sudskom tužbom primenjuje taktike zastrašivanja i nasilja, pored toga što, kako je naglasila, pokušava da zaobiđe mehanizme za utvrđivanje poslovne odgovornosti preduzeća koji ne samo što nisu novi, već funkcionišu decenijama, preneo je FT.
Stvari ne deluju sjajno za „trojanskog konja aktivizma”
Exxon je inicijalno od suda zahtevao da donese presudu pre godišnjeg sastanka deoničara zakazanog za maj, to jest da je donese do kraja marta. Time je želeo da spreči da se nepoželjni predlog uopšte nađe na glasanju, iako dosadašnja praksa pokazuje da podrška sličnim predlozima ne samo da nije velika, nego opada (usled rastućeg poverenja akcionara u dobru volju menadžmenta i mere koje se već primenjuju). Korporacije, ukratko, ne pristaju ni na najmanje ometanje u svom business as usual: „Podržavamo pravo investitora da daju predloge“, rekla je visokopozicionirana menadžerka Exxona, dok god to nisu „aktivisti koji se maskiraju kao investitori”, kako ih je nazvala. U korporativnom svetu očajnički pokušaj da se spase ono što je ostalo od života na planeti smatraju se, eto, „aktivističkim trojanskim konjem”.
Stvari zasad ne deluju sjajno. Naime, Arjuna i Follow This su nakon što je tužba objavljena odustali od svojih predloga – ali Exxon od tužbe nije. Iz Arjune su poručili da će tužba dovesti do „ućutkavanja investitora koji izražavaju zabrinutost zbog klimatskih rizika“. A, kako vidimo, to se i ostvaruje.
U kontekstu globalno integrisane ekonomije, ova priča nije negde daleko, na drugom kraju sveta. Takvog mesta više i nema. Dok se u Holandiji aktivisti organizuju protiv američke korporacije, investitor iz susedne Belgije je 2022. tužio dve mlade Sarajevske aktivistice protiv MHE za klevetu i narušavanje reputacije, zahtevajući visoku odštetu. Iza studentkinja Sare Tuševljak i Sunčice Kovačević stalo je 140 organizacija i neformalnih grupa iz BiH, regiona, Evrope i Sjedinjenih Američkih Država (SAD), ali proces traje. „Britanska kompanija Adriatic Metals pokrenula je tužbu protiv građanske aktivistice Hajrije Čobo iz Kaknja zbog navodne povrede ugleda ovog koncesionara koji se bavi istraživanjem i eksploatacijom ruda u Varešu“, javio je krajem prošle godine AbrašMedia a saopštila i brojna udruženja civilnog društva.
Na pritiske na međunarodnoj sceni i sinergiju korporacija i politike je, što je u regionu prilično neuobičajeno, nedavno ukazao i aktuelni crnogorski ministar rudarstva energetike Saša Mujović, koji je na RTCG izjavio „protiv sam toga da bilo ko mene i moj narod doživljava kao koloniju“ i naveo da su „određene strane diplomate u slučaju rudnika Brskovo u Mojkovcu“, protiv čijeg ponovnog otvaranja je ministarstvo energetike CG, „pokazale neprimjereno ponašanje“.
Firma koju je nasledio Exxon je „presudila“ tramvajima u SAD
Da ne ostanemo dužni pojašnjenje šta su ustvari zahtevali Arjuna i Follow This, kako piše NPR: „Predlog akcionara kompanija Arjuna i Follov This je zahtevao od ExxonMobila da brže smanji emisije iz sopstvene proizvodnje i iz svog lanca snabdevanja, uključujući zagađenje koje nastaje kada kupci spaljuju njegovu naftu i prirodni gas. To indirektno zagađenje, poznato kao emisije Scope 3, čini 90% ugljeničnog otiska ExxonMobila, prema grupama Arjuna i Follow This”.
SAD je odgovorna za čitavu četvrtinu gasova sa efektom staklene bašte ikada ispuštenu u atmosferu. Prema podacima EPA SAD (one koju bi Tramp da ugasi), trećina zagađenja GHG gasovima u SAD potiče od saobraćaja, od čega su za gotovo dve trećine odgovorni individualni automobili. „Kada kupci spaljuju njegovu naftu i prirodni gas“, ili naftu i gas neke druge kompanije, ogroman broj ih u svakom trenutku to čini u kolima. Da se vratimo na pitanje politike: uslovi u kojima je do toga došlo nisu nastali nimalo spontano, već su rezultat upravo političkih borbi u kojima su prevagu odnele struje koje su se zalagale za promovisanje automobilskog saobraćaja. Naime, da bi podržala sektor motornih vozila, koji je četrdesetih proizvodio 1/7 BDP-a SAD, Federalna vlada je dampovala cene benzina, ulagala u raštrkana predgrađa i mrežu autoputeva.
No – i ko je u čitanju stigao dovde zaslužuje ovu pikanteriju – odgovornost za deo problema, pored federalne administracije, snosi i prethodnica Exxona, Rokfelerov Standard Oil. Kako piše Lari Sojers, „Upotrebljavajući svoju orgomnu tržišnu moć, monopolni kapital je, često koristeći ilegalne i sumnjive metode, iznudio potpunu zavisnost saobraćajnog sistema SAD od automobila i kamiona. (…) Do 1949. General Motors i njegovi saučesnici Standard Oil iz Kalifornije i Firestone su uspeli da likvidiraju 100 tramvajskih preduzeća u 45 gradova”.
General Motors, Standard i Firestone su, štaviše, pred federalnim sudom u Čikagu 1949. osuđeni za kriminalnu konspiraciju… I osuđeni na kaznu od smešnih 5000 dolara. Za razliku od procesa kojima se ućutkuju aktivisti, ovaj proces nije promenio ništa. I tu smo gde smo.
