Početkom prošle godine Hristina Cvetinčanin Knežević osnovala je instagram profil ,,Feminizam iz teretane’’ koji funkcioniše kao potpuno neprofitni, aktivistički projekat fokusiran na ideju unapređenja fizičkog i mentalnog zdravlja putem koncepta feminističkog treninga. Ove godine Fondacija Jelena Šantić joj je odala priznanje za aktivistički angažman u ovoj oblasti dodelivši joj nagradu pod nazivom ,,Hrabri iskoraci’’, namenjenu inspirativnim pojedincima koji svojim aktivizmom doprinose razbijanju predrasuda i stvaranju promena.
Hristina je novinarka i članica grupe Novinarke protiv nasilja, a pored toga i doktorantkinja na studijama kulture i medija na Fakultetu političkih nauka i ekspertkinja u oblasti medija, roda i rodno-zasnovanog nasilja u digitalnom okruženju.
U intervjuu za Mašinu ona je detaljnije govorila o tome šta sve podrazumeva pod feminizmom iz teretane i šta je za nju lično bila pokretačka snaga koja ju je motivisala da se posveti ovakvom projektu.
Kako je nastao profil ,,Feminizam iz teretane’’?
,,Feminizam iz teretane’’ je nastao početkom prošle godine i neka moja osnovna ideja je bila da počnem da držim treninge devojkama i ženama koji će biti fokusirani na osnaživanje i to je upravo ta feministička komponenta, a ne na mršavljenje, što i jeste glavna tema dominantnih programa treninga.
Kad kažem osnaživanje, ne mislim samo na fizičko osnaživanje, već i na koncept prihvatanja svog tela, jačanja svog tela, brige o svom fizičkom zdravlju kroz trening, ali i kroz promenjen pristup treninga i brigu o svom mentalnom zdravlju, s obzirom da nezadovoljstvo telom, pogotovo kada se hrani neadekvatnim i nefeminističkim pogledom na trening, dovodi i do mentalnih problema.
Kada si se prvi put odlučila da osnuješ ovaj profil, šta je bio krajnji cilj koji si želela da postigneš? Šta su zapravo glavne poruke koje želiš da preneseš svojoj publici?
Ono što sam ja htela da postignem, ne mislim da sam postigla, niti mislim da jedna pojedinka to može da postigne. Mislim da je to nešto u čemu svi i sve moramo da učestvujemo i da je to jedan razvojni put. Cilj je bio da žene promene odnos sa svojim telom koji je dosta oblikovan uticajem patrijarhata gde se naše telo posmatra odvojeno od nas samih i, na kraju krajeva, kao roba. Imamo tu objektivizaciju žena bez obzira na to da li vidimo naša tela kao seksualne objekte ili ih posmatramo iz te desničarske paradigme kao inkubatore, kao mašine za rađanje.
U tom smislu, ideja je da se žene vrate sebi i svom telu, ali i treningu, jer mi živimo moderan način života koji nas dosta stacionira, zbog čega se mi ne krećemo u meri u kojoj bi trebalo, a naša tela jesu napravljena da se kreću. Naša tela su napravljena na način da mi do nekih 50-ih godina, hajde da kažem, držimo se dobro i ne vidimo posledice nedostatka treninga i sedećeg načina života. Međutim, kada dođe do menopauze to ćemo itekako osetiti kroz smanjenu gustinu kostiju, kroz probleme skeletnog sistema, ali i kroz probleme kardio-vaskularnog sistema.
Naravno, tu je i ova druga komponenta, a to je da prestanemo sebe da posmatramo kao objekte, da ne validiramo sebe na osnovu pažnje koju naša tela kao seksualni objekti dobijaju. Moja neka percepcija patrijarhata je da će svaka devojčica koja je prošla kroz pubertet u patrijarhatu u nekoj meri dobiti telesnu dismorfiju1 jer nam se plasiraju određeni ideali fizičkog izgleda koji nisu dostižni za većinu žena. I ovde ne govorimo o tome da li će devojčica, devojka ili žena biti viđena kao mršava ili kao debela, već da jednostavno naše kosti nisu tako postavljene, da mi nemamo genetske predispozicije za određeni izgled. Za moju generaciju je to bio ,,thigh gap’’, tj razmak između butina, za generaciju zed to su ,,hip dips’’. Naša tela se tim putem patologizuju, a onda se i mi odvajamo od naših tela i to se onda dodatno komplikuje ako imamo iskustvo seksualnog nasilja ili neki drugi vid traumatskog iskustva koje jeste urezano u telo, tako da se mi cepamo od sebe. Bez uspostavljanja te konekcije ,,mi smo naša tela’’, a ne naša tela su odvojeni deo nas, nisam sigurna da možemo da imamo kvalitetan život.
Kako si i sama spomenula, sadržaji tvog profila pretežno se fokusiraju na unapređenje fizičkog i mentalnog zdravlja, promenu samopercepcije i izgradnju pozitivnog odnosa prema sopstvenom telu, kao i na to kako pravilno treniranje može posredovati u svemu tome. Šta te je podstaklo da se baviš upravo ovim temama?
Fizičko zdravlje zajedno sa mentalnim mi je jako važno jer imam istoriju poremećaja u ishrani i nekako sam shvatila da to možda ima neke odlike moje strukture ličnosti, ali da je itekako oblikovano i strukturom društva u kojem živimo. Kada je reč o mentalnom zdravlju, teretana je u jednom trenutku za mene bila siguran prostor. To je bilo kada sam preživela fizičko nasilje i kada sam po prvi put ušla u teretanu sa idejom da ojačam, jer sam se zbog celog tog iskustva osećala jako slabo i kao da je moje telo porozno. Pre toga, svaki moj odlazak u teretanu je bio sa idejom da se uklopim u ideale lepote koji su uvek podrazumevali da budeš mršava i krhka.
Trening je ušao u fizičko i mentalno zdravlje kao način da se oba unaprede, iako sam svesna da trening može da bude i način da se zapravo oba pogoršaju, pogotovo ako se trenira protiv svog tela, ako treninzi nisu adekvatni, ako su prečesti, ako dovode do sindroma pretreniranja, kao i do pojave te opsednutosti da treniramo kako bismo se iskupile za to što jedemo. To je nešto u šta sam i ja sama verovala i što nam se toliko često govori da mi čak ni ne ulazimo u suštinu toga koliko je to pogrešno – da se iskupljujemo za najnormalniju funkciju našeg tela koja nam omogućava opstanak.
Kako imam to lično iskustvo, ali i znanje koliko to sve može negativno da utiče na devojke i žene, bitno mi je da o tome pričam. Ja sam prvi put krenula u teretanu kao devojčica sa idejom da sam gojazna i da moram pod hitno da smršam. Ne želim da druge devojčice prolaze kroz ceo taj put koji sam ja prošla, a koji je bio jako bolan i traumatičan.
Da li je onda upravo zbog svega toga važno da uvedemo feminizam u teretane, odnosno, da i treningu pristupamo iz feminističke prespektive?
Suština leži u onoj paroli ,,lično je političko’’. Sve ovo što sam do sada navela tiče se načina na koji mi vidimo sebe, našeg unutrašnjeg kontakta sa svojim telom, fizičkog i mentalnog zdravlja, ali se istovremeno tiče i jedne šire feminističke borbe. Teretane su kao mesto jačanja decenijama viđene kao muško mesto, i to ne bilo kakvo muško mesto, već mesto u kojem se možemo susresti sa toksičnim maskulinitetom i onda se to nekako nadovezuje na taj vozić patrijarhata gde su muškarci snažni, a žene treba da bude slabe, ranjive, nežne i lomljive, da tako kažem, i zapravo to je ta neka naša ljupkost i lepota. Ali ne, mi jesmo jake i ja zaista mislim da postoje neka životna iskustva za koje je čak i nauka pokazala koliko su naša tela jača, kao što je, na primer, mogućnost da se iznese trudnoća, da se to dete donese na svet ili da se živi u jednoj konstantnoj hormonalnoj oluji.
Zato mislim da treba da povratimo taj prostor i da vratimo feminizam u teretane, odnosno, da teretane treba da prestanu da budu tako jasno patrijarhalno i muško obojene, već da treba da postanu rodno neutralne. Mislim da i mi treba da se osnažimo i fizički i mentalno u tom procesu vraćanja prostora.
Ima li nekih pomaka kada je reč o tom vraćanju prostora? Ili, bolje rečeno, da li primećuješ neke promene u okviru dominantne fitnes kulture?
Mislim da se fitnes kultura u poslednje dve decenije nije drastično promenila jer i dalje dominira onaj stav ,,no pain – no gain’’ i trening kao iskupljenje, odnosno trening kao mesto gde ćeš da se dovedeš u red. Fitnes kultura i kultura dijeta su zapravo dve strane istog novčića. To ne mora da bude striktno izgladnjivanje, jer nije poremećaj ishrane samo anoreksija i uskraćivanje hrane, već i odnos koji mi imamo ka hrani i ka jelu. Tu onda spada i izbacivanje brojnih namirnica iz ishrane koje itekako utiču na naše zdravlje.
Jedino se promenilo to što 2000-ih nismo imali toliki pritisak da se neki nezdravi obrasci ponašanja za koje je i više nego očigledno da nisu zdravi, plasiraju kao put do zdravlja ili kao ,,lifestyle’’ i to se radi iz dva razloga. Tu vidimo savršeni brak patrijarhata i kapitalizma gde se, s jedne strane, mi žene disciplinujemo, kontrolišemo i opet svodimo na različite vrste objekata, a najčešće seksualne objekte. S druge strane, imamo kapitalizam i to je razlog zašto ni muškarci nisu oslobođeni. Suština je u tome da fitnes industrija generiše jako mnogo novca. Bilo da je reč o suplementima, detox-kurama, pojasevima za mršavljenje ili dijetama, mi zaista govorimo o ogromnoj količini novca.
Prethodnih nekoliko godina, naročito u Americi, dobio je na snazi takozvani ,,body positivity’’ pokret koji cilja na normalizaciju gojaznosti, predstavljajući je kao vid otpora kulturi dijeta i dominantnim estetskim standardima koji zdravlje i lepotu povezuju isključivo sa mršavošću. Kako gledaš na to?
Dobila sam bila pitanje da li je ,,Feminizam iz teretane’’ zapravo ,,body positivity’’. Ja sam rekla da nije jer ja prva ne mogu da dostignem taj nivo euforije što se tiče svog tela nakon svega što smo ja i moje telo preživeli. S druge strane, mislim da ne treba da nastavimo da sebe posmatramo kao objekte i da vrednujemo naša tela. Mi smo vredne bez obzira na to kako naše telo izgleda i naša tela ne treba da budu komponenta dodavanja ili oduzimanja vrednosti nama kao ljudskim bićima. Zbog toga nisam za taj ,,body positivity’’.
Ono što nam je fitnes kultura sa kraja devedesetih i početka dvehiljaditih uradila, jeste što je uspela da nam podvali ekstremnu mršavost kao nešto što je normalno. Govorim o mršavosti kada naša tela ne mogu normalno da funkcionišu, na primer, kada nema menstrualnog ciklusa. To nije normalno, to je ekstrem, čim nam se biološke funkcije gase. I onda sam jako skeptična i ka drugoj strani tog ekstrema gde nam se ekstremna gojaznost koja opet negativno utiče na naše zdravlje predstavlja kao nešto normalno.
Uvek sam za bilo kakvu vrstu otpora, ali ne mislim da otpor kulturi dijeta ili patrijarhatu ili bilo kojoj drugoj tvorevini koja nas tlači treba da bude na našu štetu, pogotovo ne na štetu našeg zdravlja. Tako da mislim da samo treba da dekonstruišemo šta je ekstremno mršavo i da taj slajder pomerimo malo ka prosečnom telu normalne, zdrave žene koja, je l’ te, neće imati trbušnjake, jer nije fitnes trenerica koja živi od tih trbušnjaka, a na kraju krajeva, nemaju ni sve trenerice trbušnjake. Ako je ona zdrava i funkcionalna, ako ima fleksibilnost i pokretljivost, to je onda normalno, ona ne mora da izgleda kao popularan fitnes model.
Osvrnimo se na trenutak ponovo na sadržaje tvog profila. Kako ljudi uglavnom reaguju na sadržaje koje postavljaš?
Kada je reč o komentarima, zavisi kakav je sadržaj. Kada pišem o treningu, to obično ne izaziva neke komentare, ali kada sam se doticala kulture dijeta bila sam napadana od strane anonimnih profila koji su se izjašnjavali u muškom rodu da promovišem gojaznost i to je najčešče išlo uz uvredu ,,debela’’ i tome slično. Kada bih pisala o feminističkim temama, tu je reakcija znala da bude u vidu nekih trol fora i fazona, u smislu da mi se javi osoba u DM i kaže mi ,,ja sam žena koja trpi nasilje, da li mi molim te možeš pomoći’’. Onda je ja pitam gde živi kako bih našla SOS telefon i kome može da se obrati u svom mestu, da bih na to dobila odgovor ,,haha šala, trolovanje’’. To te kao iznervira, ali pičiš dalje, bude ti zapravo drago što nije istina.
Međutim, bilo je tu i pretnji, pogotovo prethodnih par nedelja pretnje silovanjem povodom cele ove situacije. Tako da, s jedne strane nije lako i bitno mi je ovo da kažem zato što znam da nisam jedina žena na internetu kojoj se takve stvari dešavaju. Mi sve znamo da nam je užasno na internetu i da svaki nasilnik sebi daje za pravo da nas maltretira, ali mislim da i mi treba na Balkanu da počnemo otvorenije da pričamo o tome.
Da li ti je neka interakcija sa pratiocima ostala u posebno lepom sećanju ili te je inspirisala da istraješ u ovoj borbi, uprkos negativnim iskustvima na internetu?
Kada sam pisala o kulturi dijeta dešavalo mi se da mi se javljaju mlade devojke, ali i žene mojih godina koje su mi govorile koliko im znači to što čitaju, što nisu jedine koje tako razmišljaju, što nisu same. Jedna od najlepših interakcija koje sam imala na celu tu priču o kulturi dijeta i insistiranje na tome da treba da se izgladnjujemo je bila kada mi se javila jedna žena koja mi je rekla da je imala privatan grupni trening sa trenerom na kom je bila jedna jako mlada devojka koja je bila malo punija. Trener je imao neki neumesan komentar na izgled te devojčice, pa ga je ta žena posle odvukla na stranu, očitala mu bukvicu i objasnila zašto to tako ne treba. Evo i sad sam se naježila dok ovo pričam, to je definitivno bila najsnažnija interakcija.
Ali, podjednako su važni i ti razgovori o nasilju koje smo preživele, kada vidimo da nismo same. Tu ne mislim samo na fizičko nasilje, već i na strukturno nasilje, jer sve ovo što pričamo o poremećajima u ishrani i o tom kultu mršavosti jeste vrsta nasilja. To mi sve izuzetno znači, i ja da vidim da nisam sama, ali i da vidim da moje iskustvo može nekome drugom da ukaže da ona nije sama.
Pomenula si na početku da si, između ostalog, osnovala profil ,,Feminizam iz teretane’’ sa željom da držiš treninge devojkama i ženama. Zbog čega su ti se devojke i žene najčešće obraćale i zbog čega su odabrale da treniraju uz tvoju pomoć?
Kada je reč o razlozima zašto su mi se žene obraćale, ovo je stvarno jako tužno što ću reći, ali mislim da mora da bude rečeno. To je bilo najčešće zbog negativnih iskustava sa trenerima i u teretanama. Kad kažem negativna iskustva, ona su uključivala verbalno nasilje, odnosno vređanje i insistiranje na toj mršavosti, kao i neetičko obavljanje trenerskog posla, gde se od njih zahtevalo da žive na određen način, da jedu jako malu količinu hrane, da budu na dijetama i da se fokusiraju na kardio kao način mršavljenja. Takođe je bilo reči i o seksualnom uznemiravanju, što od strane trenera, što od strane drugih vežbača u teretani.
Sa druge strane obraćale su mi se jer su želele da probaju da treniraju zbog svog tela i zbog sebe, što znači, iz ljubavi prema sebi. To je upravo taj koncept feminističkog treninga koji ja pokušavam da promovišem kroz ,,Feminizam iz teretane’’. Tako da čak i kada smo, pod znacima navoda, rešavale neke stvari, mi smo ih rešavale kako bi one bile što funkcionalnije u svom životu, a ne da bi bile nekome više seksi, zgodnije, ,,dobre ribe’’ ili nešto drugo u tom patrijarhalnom ključu.
Da li si imala prilike da proširiš ovaj projekat izvan Instagrama, kroz druge platforme ili možda neke edukativne radionice?
Ne planiram otvaranje profila na drugim mrežama jer mislim da mi je i jedna mreža previše. A što se tiče edukativnih radionica, imam gomilu ideja, međutim, sprečava me to što nisam registrovana kao nevladina organizacija, zbog čega mi neka vrata definitivno jesu zatvorena. Tako da ,,Feminizam iz teretane’’ za sada funkcioniše kao jedan apsolutno neprofitni, aktivistički, lični projekat ili što bih ja rekla – feminizam u moja četiri zida, ali opet na internetu i dostupan svima.
Ono što sam uradila je da sam pravila zajedničke poslove sa zaista sjajnim ženama koje se bave temama u sferi mentalnog i reproduktivnog zdravlja, i to sam onda provlačila kroz prizmu i feminizma i teretane, tako da bih volela da se nastave te kolaboracije. Ja bih svakako volela i da u jednom trenutku pozovem kolege i koleginice koje se bave fitnesom i koje obavljaju trenerski posao, da malo popričamo o feminističkom pristupu treningu i klijentkinjama, jer znanje kako se koja vežba izvodi i kako napraviti određeni program generalno nam ne manjka, ali kako raditi sa ženama i kako učiniti da im teretana bude mesto osnaživanja i razlog da se one osećaju bolje baš takve kakve jesu, mislim da nam to fali i da bi na tome trebalo da radimo.
- Najjednostavnije rečeno, telesna dismorfija se odnosi na mentalni poremećaj u kom osoba percipira delove svog tela kao neadekvatne, deformisane i ekstremno ružne. Ovaj poremećaj nastaje pod združenim uticajem bioloških, psiholoških i društvenih fakora. Genetske predispozicije, kao i traumatično iskustvo verbalnog, fizičkog ili seksualnog nasilja prepoznaju se kao dominantni faktori rizika koji mogu biti okidač za pojavu iskrivljene samopercepcije sopstvenog tela. Uz to, konstantna izloženost pritisku prilagođavanja dominantnim standardima lepote koji se plasiraju kroz medije i popularnu kulturu takođe značajno doprinosi negativnoj samoproceni sopstvenog izgleda.
