Ovo je odgovor na tekst „Dostojanstven ili produktivan rad“ Miše Brkića objavljen u listu Danas, 14. 08. 2023. godine. Brkićev tekst zaslužuje odgovor jer: a) predstavlja izraz vrlo čestog razmišljanja prema kojem se na osnovu podataka o produktivnosti izvlače nekakve moralne pouke o radnicima — poput one da radnička klasa u Srbiji, kao nekada ona u Grčkoj, ne radi dovoljno i b) jer to prikriva deo ekonomske istorije koji nas je zapravo prikovao za perifernu poziciju u podeli rada u svetu, a u kojoj se trenutno nalazimo.
Nakon svog gostovanja na N1 u kom je demantovao zvanične Eurostatove podatke po kojima radnici u Srbiji rade najveći broj radnih sati u Evropi, Miša Brkić je dobio zvaničan poziv partije „Zajedno“ da obiđe fabrike u Srbiji i uveri se u uslove u kojima radnice i radnici rade. On je na ovo odgovorio tekstom u kom tvrdi kako ne postoji dostojanstven, nego samo produktivan rad. U tom tekstu Brkić zaključuje da naši radnici ne mogu da se porede sa irskim ili nemačkim radnicima jer su potonji navodno produktivniji sami po sebi. Potom čitavu priču oko dostojanstvenog rada, odnosno podizanja plata na nivo od kog može da se živi, naziva retorikom iz prošlosti.
Kada se ukrcate u pogrešan voz, svaka stanica je pogrešna
Pošto je krenuo u tom smeru, Brkić je napravio niz grešaka nedostojnih jednog novinara koji se bavi ekonomskim temama. Sa tim u vezi, postoji izreka: „Kada se ukrcate u pogrešan voz, svaka stanica je pogrešna“, poput teksta Miše Brkića. Zato, kada smo već kod vozova, možemo se zapitati koji radnik sklapa šta i da li mi proizvodimo maglev vozove ili motamo kablove? Brkićev tekst na to ne odgovara. Međutim, jedan dobar komentar na taj tekst je pogodio u metu kada je pitao: „Kako radnik koji mota kablove ili šije jeftine gaće može biti produktivan kao radnik koji pravi motor za Volksvagen?“. To pitanje je postavljeno apsolutno s pravom. Naime, šta je Brkić uradio?
Miša Brkić je uporedio gomilu brojki o produktivnosti rada u Evropskoj Uniji i Srbiji na osnovu izveštaja Međunarodne organizacije rada. On oduševljeno viče u zaključku: „Šta pokazuju ovi podaci? Frapantnu istinu da radnik u Irskoj za malo kraće nedeljno radno vreme (40,1 sati) zaradi pet puta veću vrednost od radnika iz Srbije koji radi najduže u Evropi“. Frapantno je ovde isključivo to što je Brkić sveo svoju analizu i čitav zaključak na jednostavno poređenje dva broja, bez da ulazi u pitanje šta ti brojevi znače.
Prvo, u pitanju je dodata vrednost koja zavisi od proizvoda. Drugo, pošto Brkić podrazumeva da produktivnost rada nekako zavisi samo od radnika i da to nema veze sa tehnologijama i organizacijom koje ulaze u taj proizvod, on u tekstu ne posvećuje ni jednu reč o ekonomijama iz kojih njegova dva broja dolaze nego ispada da sve zavisi od ličnog kvaliteta samog radnika. Zato i zaključuje: što više rada, rada i samo rada, pa će biti bolje.
Takva vrsta opsesije produktivnošću liči na Vučićevu opsesiju rastom BDP-a: brže, jače, bolje, bez obzira na posledice. Naša politička realnost neka potvrdi gde nas je to dovelo, a to bi trebalo da je očigledno svima.
Da li smo u srednjovekovnim manufakturama ili možda postoji i industrija?
Stoga, suvišno je reći da je Brkićeva pretpostavka pogrešna. Pa zamislite da se majice proizvode ručnim šivenjem, ubod po ubod. To je možda lepo kad odmaramo kod kuće pa, eto, neko voli da šije, ali nijednom vlasniku fabrike ne pada na pamet da organizuje 500 radnika da mu šiju 500 majica. Postoje valjda i šivaće mašine kojima jedan radnik može da proizvede više majica nego pre, recimo da može da proizvede 10 majica po danu. Da li tu produktivnost zavisi samo od nečije lenjosti/vrednoće ili od toga koje tehnologije koristi i od organizacije rada? Odgovor je samoočigledan.
Zato u realnosti stvari stoje obrnuto od onoga kako je Brkić izložio stvari i ne zavisi sve od rada nego ponešto i od tehnologije i organizacije. To je ono što nas valjda razlikuje od feudalizma, kada je šivenje zavisilo od podele rada po manufakturama. Uz nastanak industrijalizacije i tehnološki razvoj uvedeni su izumi poput šivaćih mašina ili upravo vozova, pa je tako nastala i istorijska mogućnost da se ukrcate na pogrešan voz i promašite svaku stanicu poput Miše Brkića.
Šta je sa tehnologijom u Srbiji?
Ukoliko se iskrcamo iz Brkićevog voza pa se vratimo u život u Srbiji, s pravom bi trebalo da se zapitamo gde je taj tehnološki razvoj u ovoj zemlji. Gde je ta napredna tehnologija koja bi omogućila veću produktivnost radnika i radnica i po čemu se to vidi?
U nacionalnom računu Srbije je po bruto dodatoj vrednosti dominantna prerađivačka industrija (i to najviše prehrambeni proizvodi, ekstrakcija nafte i proizvodnja guma). Ona zajedno sa trgovinom na veliko i malo te popravkom motornih vozila čini 24,8% BDP-a. Slede nekretnine i poljoprivreda. To se vidi i u uvozu i izvozu gde prerađivačka industrija dominira gotovo potpuno, a posle nje idu rudarstvo i poljoprivreda.
Kako smo došli u ovu situaciju? Kao što je poznato, Srbija ne dominira ostalim ekonomijama pa da izmešta proizvodnju u njih, nego se proizvodnja izmešta kod nas tako da se angažuje sirova radna snaga i to uglavnom na proizvodima poput autodelova koji idu dalje, da se sklapaju u drugim zemljama.1
Ukoliko neko pogleda najnovije podatke i zapita se šta su 2022. bili glavni industrijski proizvodi Srbije, to su uglavnom svež beton (1816280 tona), malter (426126 tona), pljosnati valjani proizvodi od čelika (1668936 tona), a od mašinskih delova prekidači strujnih kola (51031438 komada), setovi provodnika koji se koriste za motorna vozila (69029 komada), motori naizmenične struje (3589007 komada), transformatori (113855 komada), i slično (Statistički godišnjak za 2022. godinu, Republički zavod za statistiku, Beograd, str. 259–260).
Šta nam ovo govori? Pa, ukoliko pozamašan deo naših industrijskih proizvoda čine delovi za automobile, a naši radnici rade najduže u Evropi, onda bi jedini zaključak mogao biti da su hipereksploatisani. U tom slučaju bi se moglo postaviti pitanje i zašto. Ovo je upravo pitanje koje Brkić ne adresira. Naprotiv, njegovo poređenje prikriva pitanje zašto je kod nas produktivnost niska. To ima pre veze sa tehnološkim razvojem – ne Srbije, nego međunarodnih korporacija za koje se u Srbiji radi. Tu leži koren problema jer su te dve stvari povezane. Zato počnimo ispočetka u nameri da načnemo pitanje – otkuda razlike u produktivnosti.
Razvoj visokotehnološkog sektora praćen izmeštanjem manufakture u zemlje jeftine radne snage
Moj predlog je da se tome priđe iz ugla razvoja multinacionalnih korporacija koje su došle kod nas, a čiju istoriju ne poznajemo dovoljno. Ovo je klasično mesto u kritici globalizacije koja je bila poznata u toku devedesetih i dvehiljaditih u Americi i Evropi, ali je kod nas izostala usled ratova i raspada Jugoslavije. Štaviše, dok je drugde globalizacija doživljavala da bude predmet kritike, mi smo posle pada Miloševića po pravilu tražili još stranih investicija, još korporacija, još stranog kapitala i to se i desilo. Kod nas je izmeštanje proizvodnje zato došlo najviše posle 5. oktobra i otvaranja stranim investitorima od US Steel, Fiata, Lafarža pa kasnije pod Vučićem Linglonga i kineskih kompanija, a društvena kritika multinacionalnih korporacija izostajala.
No, ekonomska istorija bilo koje multinacionalne kompanije pokazuje da što se više razvija njen visokotehnološki sektor to više raste potreba da se manufaktura izmesti drugde. U istoriji je to opšte mesto. To je već toliko poznato da ulazi i u planove kako tih kompanija tako i država u kojima su smeštene (kineski 13. i 14. petogodišnji plan su primeri toga). U Srbiji je ovaj proces tek sada u jeku i to se vidi po svim metrikama, uključujući radne sate, produktivnost rada i tipove proizvoda. Pa, ukoliko živite u Srbiji ovo je sigurno nešto što je intuitivno jasno. Svako od nas zna barem jednu osobu ili je čuo za motače kablova i uslove u kojima žive.
Međutim, ono što ne vidimo je druga strana medalje, a to je kako izgleda proces akumulacije i razvoj multinacionalnih korporacija za koje se u Srbiji motaju kablovi. One imaju svoju istoriju koja se raširila globalno nakon opadanja profitabilnosti posle Drugog svetskog rata kada razne industrije, od avio do automobilske industrije, počinju da izmeštaju proizvodnju u područja sa manje regulisanim radnim pravima u toku prelaza na mirnodopsko doba kada im profiti opadaju.
Ovo se dešavalo i ranije, sa izmeštanjem proizvodnje u kolonije što je nekada nazivano imperijalizmom (npr. belgijski Kralj Leopold koji je kolonizovao delove Afrike da proizvode automobilske gume u robovlasničkim uslovima, ponekad uz seču ruke kao kaznu upravo za nisku produktivnost), ali se i posle doba imperijalizma nastavilo u toku sedamdesetih. Primer za takve procese je Srbija nakon 5. oktobra i svetske krize, što je dovelo do urušavanja institucija uz pomoć Vučića.
BDP = sve veći odliv kapitala plus ono što ostane motačima kablova
U iste procese spada i „ekološki imperijalizam“ koji pod izgovorom zelene tranzicije sprovode multinacionalne kompanije poput Rio Tinta. I on je deo globalnog trenda izmeštanja proizvodnje i kopanja u Aziju, Afriku i Istočnu Evropu, a Srbija je u to uključena u toku tranzicije. Zato mi to vidimo kroz dolazak stranih investitora, dok drugu stranu medalje funkcionisanja stranih investicija (gotove proizvode i ogromne profite) ne vidimo jer naprosto nisu u našoj zemlji nego se prodaju po Nemačkoj i zemljama takozvanog globalnog severa i tu je druga strana investicija koje dolaze u Srbiju.
To je ona strana koju ne vidimo, a ne vidimo je jer je to deo priče koji komentatori poput Miše Brkića ili rutinski promašuju ili izbegavaju jer ne vole da govore o tome: što neka zemlja postaje zavisnija od stranih investicija u njoj će prirodno dolaziti i do više odlivanja profita u strane zemlje. Tako je 2017. godine je 6,47% našeg BDP-a otišlo u inostranstvo kroz repatrijaciju korporativnih profita po stalnim cenama (tabela ispod, u milijardama EUR) (Poređenja radi, ukupna izdvajanja za nauku u Srbiji iznosila su 0,93% BDP-a od iste godine).2 Dakle to je otišlo u inostranstvo.
Ovaj trend se u sistemu nacionalnih računa vidi kroz bruto nacionalni dohodak koji oduzima strane prihode od BDP-a i time vam može pokazati tačno koliki je odliv sredstava koja se šalju van zemlje. To je kod nas raslo uporedo sa izmeštanjem proizvodnje. Štaviše, ako se uporedi sa nekim ranijim periodom, npr. 2012–2014. kada je razlika između bruto nacionalnog dohotka i bruto domaćeg proizvoda bila manja, videće se da je udeo kapitala koji je odlazio u strane zemlje rastao. Dok je 2009. godine razlika između BDP i BND bila 1,47%, ona je 2010. porasla na 2,13%, a 2011. na 3,84%, 2012. 3,39%, 2013. 3,92%, 2014. 3,81%. Trend povećavanja ove razlike je uočljiv od 2010. godine, u doba vlasti Demokratske stranke, ali je pravi efekat toga dostignut u vreme vlasti SNS-a. To pokazuje da se naglasak na stranim investicijama u oba perioda poklapa sa razdvajanjem BND-a od BDP-a koji počinje od 2010. godine i povećava se šestostruko u narednih deset godina.3
Produktivnost ima malo veze sa radnom etikom radnika
Drugim rečima, dok smo slavili rast BDP-a kao da je u pitanju domaća privreda, dobar deo njega je odlazio u inostranstvo. Kroz to je onda rastao jaz između onoga što se nama predočava od strane političkih elita i onoga što ostaje nama, a nama je ostalo motanje kablova i to je socijalna dimenzija ove priče. Tako radi globalizacija i izmeštanje proizvodnje. Ona uslovljava razlike u produktivnosti i to nema veze sa moralom i karakterom radnika koje Brkić kritikuje da nisu na nivou zapadnoevropskih, kao da njihov rad postoji u vakuumu pa da je problem u njima.
Stoga, moj odgovor Brkiću je: ako želite kritikovati, kritikujte zapadnoevropski kapital pošto on određuje produktivnost, kako radništva u Irskoj i Nemačkoj, tako i onog u Srbiji. Od vaše kritike radnika nemaju vajde ni kompanije ni radnici a, u krajnjem, ni javnost u Srbiji. Jer, ma koliko neko brže radio na pokretnoj traci u Srbiji, može biti siguran da nikada neće postati vlasnik Folksvagena kao korporacije, ni za ceo život jer je u globalnom lancu proizvodnje on apsolutno nepotreban na bilo kojoj poziciji osim svoje – poziciji jeftine radne snage.
Uostalom, da li je Mei Ta došla u Srbiju da nauči ljude nečemu što će sami moći da koriste i upotrebe posle – bilo kroz transfer znanja ili tehnologija – ili u njoj motači kablova ostaju motači kablova? Da li je neka auto kompanija ovde angažovala pretežno IT stručnjake ili manualni rad na proizvodnji – ili je investirala u visoke tehnologije? I da stvar sasvim pojasnimo: problem nije u motačima kablova. Problem je u tome gde, kako i za koga se motaju kablovi, ko ih organizuje i upošljava, a za to su odgovorne multinacionalne korporacije i srpske vlasti koje ih dovode. Odatle potiče i nužnost društvene kritike ekonomske politike SNS-a, kao uostalom i svake vlasti koja preuzima ili je preuzela odgovornost za oblast koja je danas zapravo i najviše određuje: pitanje položaja Srbije u međunarodnoj podeli rada.
- Jedini automobil koji se sklapa kod nas je Fiatov model 500 L, koji je već zastareo i čija proizvodnja u Kragujevcu je 2020. godine opala sa 200.000 na 35.000 primeraka. I to je opet za izvoz što će značiti da profiti uglavnom idu van Srbije gde je sedište firme, u ovom slučaju u Amsterdam. Tamo je inače sedište „Stellantis N.V.“, multinacionalne korporacije koja je vlasnica „Fiat Chrysler Automobiles“ i francuske PSA grupe i čiji subsidijari su pored pomenuto dvoje i marke poput Opela, Dodža, Pežoa i Citroena.
- Radi preciznosti i unošenja svežih podataka, ova rečenica je izmenjena 31. avgusta 2023. Prvobitno objavljena verzija je glasila: „Samo 2020. godine je 14,95% našeg BDP-a otišlo u inostranstvo kroz repatrijaciju korporativnih profita po tekućim cenama (tabela ispod, u milijardama RSD)“.
- Radi preciznosti, odnosno unošenja svežih podataka, kraj pasusa je izmenjen 31. avgusta 2023. Prvobitno objavljena verzija je glasila: „Tako je 2012. razlika između BDP i BND bila 3,47%, za 2013. 4,15%, za 2014. 4,06%; dakle to je otišlo u inostranstvo, a ta razlika se posle povećala trostruko“.
