Mira Kun prvo je i jedino dete Đorđa i Nade Andrejević Kun. Rođena je davne 1935. godine, u vreme predratne, Kraljevine Jugoslavije, koja je, za sve one revolucionare i revolucionarke, poput njenih roditelja – koji su se tih godina skrivali u dubokoj ilegali i bili pod prismotrom državnog represivnog aparata – bila mesto ugnjetavanja, zatvaranja, batinanja i stradanja, kao i sve druge, koje je vladajući režim brutalno tlačio i izrabljivao.
Kroz pasaže sećanja i fragmentarnih slika punih detalja i dirljivih opisa, Mira Kun nam priča o svom ocu, Đorđu Andrejeviću Kunu, slikaru, grafičaru, komunisti i revolucionaru, i svojoj majci Nadi, čiji životi i rad su utkani u burna politička i umetnička zbivanja tokom dugog 20. veka na prostoru Jugoslavije.
Sve je ređa prilika za upoznavanje javnosti sa značajnim umetničkim radovima iz međuratnog perioda, naročito onih socijalno angažovane umetnosti. Koliko Vama znači da vidite umetnička dela Vašeg oca i njegovih savremenika u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu?
Izuzetno mi je zadovoljstvo i milo mi je da mladi idu putevima starih, bilo u likovnom stvaralaštvu, ili u idejnom.
Posetioci na izložbi mogli su da vide mapu drvoreza „Krvavo zlato“ koju je Vaš otac izradio tokom 1934, nakon boravka u Boru, družeći se sa rudarima, posmatrajući njihov težak život i rad, u rudniku koji je tada bio u vlasništvu jedne francuske kompanije čiji profiti su bili enormni, dok su radnici živeli u bedi, u sredini čiju je zemlju rudnik duboko zagađivao. Tamo je boravio sa Vašom majkom Nadom. Koliko Vam je pričao o tom periodu?
Što se tate tiče, on nije bio mnogo pričljiv. A što se tiče rudnika u Boru i mape „Krvavo zlato“ za njega je to već bila završena priča. Kad je mapa izdata išao je dalje.
Inače on nije mnogo pričao, pokazao bi nam šta je uradio, neki put ni to, jer su poslovi dolazili jedan za drugim. Naročito, neposredno posle rata, ali pod vrlo određenim uslovima, i vrlo organizovano.
Kako se sećate Vašeg oca?
Moj otac je već u sedam sati ujutro sedeo za pisaćim stolom i pripremao je svoja izlaganja za predstojeće sastanke. Bio je član mnogih komisija umetničkih – kao i SUBNOR. Novinare je primao ujutro, da mu ne bi oduzimali vreme u toku dana. Ujutru, u osam sati, u stanu su već bili novinari ukoliko su imali potrebe. Od pola devet, devet, obavljao je telefonske razgovore, poslovne i onda je odlazio u atelje. Naš porodični ručak je bio u dva i dvadeset, a radilo se do dva. U dva i dvadeset smo mama i ja morale da smo tu, za stolom. Baka je posle dedine smrti 1946. godine, živela sa nama.
Moji roditelji su se od pola četiri do pola pet odmarali, a u pola pet je bila kafa. U pet je već bio u autobusu, kasnije u kolima, na putu za atelje. Vraćao bi se u osam, osam i petnaest. Tada bismo u stanu večerali, ukoliko ne bismo bili na pozorišnim predstavama ili koncertima.
I usput bi eventualno nešto rekao: „Danas su došli, nažalost, morao sam da ih odbijem“. „Ne mogu, nemam više vremena“, „Ne mogu da se opterećujem obavezama koje ne mogu da ispunim, to više ne mogu“, recimo to bi rekao. Otprilike tako.
Što se večeri tiče, U Beogradu je prvih posleratnih godina pozorišni i kulturni život bio izuzetno bogat (pre takozvane rezolucije IB-a). Gostovanja pozorišnih predstava, baleta, horova, bila su vrlo česta. Kako sam u to vreme imala između deset i četrnaest godina, uvek smo sve troje bili na predstavama. A posle – sa porodičnim prijateljima i njihovim suprugama, čija su deca bila znatno starija od mene: Oto Bihalji-Merinom, Milanom Dedincem, Veliborom Gligorićem, odlazili smo na večeri, na primer u Mažestik, i učestvovali u diskusijama o onome što smo čuli ili videli. Bila sam poslušan slušalac – a ponekad bih nešto i naučila.
Tata je bio pedantan, uredan, vodio je evidenciju svoga rada. U atelje je odlazio svakodnevno i nedeljom pre podne. Goste smo imali samo u izuzetnim slučajevima. Moji roditelji su se od maja do oktobra meseca, nedeljom popodne u bašti tatinog ateljea družili sa prijateljima i širokom porodicom kojima su vrata uvek bila otvorena.
Neposredno posle rata, Savezno ministarstvo za kulturu – čiji je ministar bio Rodoljub Čolaković, angažovalo je mog oca za kontakte sa zemljama sa kojima nam je za potrebe likovne umetnosti, bila značajna saradnja. Govorio je nemački, italijanski i francuski. Njegov dnevnik sadrži zapisane poslovne kontakte, ali i evidentirane susrete sa jugoslovenima koje je na putovanjima upoznao i koji su mu u radovima pomagali. Tokom 1949. i 1950. godine ovim poslom bio je u Austriji, Francuskoj, Belgiji i Holandiji. Jugoslovene sa kojima se upoznao na radu u inostranstvu, a čiji su mu kontakti bili značajni, zamolio je da i posle njihovog povratka u zemlju, budu u kontaktu. Tada su oni bili gosti u našoj kući. Za stolom, tatina mama, supruga, ćerka i glavni domaćin. Pričalo se o inostranstvu, o Jugoslaviji i mnogim drugim temama. Na ovaj način, otac se zahvaljivao onima, koji su prema njemu bili gostoprimljivi u inostranstvu.
A Vaša majka?
Moja mama je jako puno radila nakon rata, ona je bila istoričarka umetnosti. Osnovala je i vodila Muzej primenjene umetnosti u Beogradu skoro dvadeset godina. Zajedno sa još nekoliko drugarica, Milenom Nikolić i drugim, išla je i skupljala po Srbiji artefakte vezane za jugoslovensku etnografiju.
Zanimljivo je primetiti da se ime Vaše majke pominje uz ime Vašeg oca, ali gotovo nijedan tekst ne daje više prostora njenom životu i radu u tom periodu, a znamo da je bila predratna komunistkinja koja je pomagala pokret i partizanka?
Ona je bila šifrantkinja pri vrhovnom štabu. Fizičar Pavle Savić je pravio šifru Titu, koju niko nije otkrio. Pored Nade, Branka Savić i Darinka Puškarić iz Zagreba bile su tri šifrantkinje pri Vrhovnom štabu. Postoji jako zanimljiv mamin tekst o Desantu na Drvar, jer je mama bila smeštena sa Vrhovnim štabom u pećini.
Ona je, znači, pre rata studirala i diplomirala istoriju umetnosti?
Njen otac, moj deda, želeo je da Nada upiše medicinu. Međutim, ona dve godine pre nego što je maturirala, u stanu svoje najbolje prijateljice upoznaje jednog slikara, mladog, koji je imao tako neku romantičnu veliku mašnu na sebi. Međutim, taj mladi slikar je te godine otišao za Italiju. Ipak, ona je uspela da se sa njim viđa preko leta u Beogradu, jer je i ona, na neki način, skrenula pažnju tom slikaru. Taj slikar joj je slao razglednice iz muzeja u kojima je bio, slao knjige iz muzeja i na neki način je obrazovao buduću istoričarku umetnosti.
Tako je ona, kad je maturirala, umesto medicine, upisala istoriju umetnosti. Pod uticajem svoga oca Mihaila Ratkovića, njegovih priča i njegovog stava prema društvenom uređenju, koji je po svom uverenju bio socijalista i komunista, ona se uključila u marksistički kružok na fakultetu.
Kada je bila na drugoj godini fakulteta, neko je potkazao njihov ilegalni sastanak, i oni su bili uhapšeni. Tri meseca je provela u zatvoru. Zatvor se tada nalazio na Adi Ciganliji. Posećivali su je i tata i deda. Jedino što nisam sigurna, jedan od njih je prestao a drugi počeo da puši, za ta tri meseca dok je ona bila u zatvoru. Oslobođeni su svi usled nedostatka dokaza. Branio ih je Bora Prodanović, sin Jaše Prodanovića. Njegova supruga Milica i tata, venčani su kumovi Moše Pijade.
A nakon završenih studija?
Moji roditelji su se venčali 1931. godine, u Boru su bili zajedno 1934. godine a 1935. godine sam se ja rodila.
Pratila je tatin rad u ilegali – pomagala mu je na razne, izuzetno opasne načine. Tata je dobio zadatak od partije na samom početku 1941. godine, da živi izuzetno povučeno i da se nigde ne pojavljuje. Samo toliko. Ali, on je već radio razna dokumenta koja su bila potrebna komunistima. Međutim, da bi on to radio, morao je da ima alat. I onda on – ja se toga dobro sećam – preko dana nije bio u stanu, da se ne vidi, nego je bio kod prijatelja, isto tako člana partije, obrađivao je literaturu. A uveče je dolazio i noću je radio, zašta mu je bio potreban atelje i materijal za rad.
A mama je bila kurir, ili je neko drugi bio kurir. Šestog aprila je došao da bi radio, međutim, to on piše kasnije u svojim sećanjima, te noći nije bilo struje, i u zoru, kada se razdanilo, on je sišao da radi, jer je Svetozar Vukmanović Tempo trebalo da dođe po dokumenta. I onda je počelo bombardovanje. Sve to vreme rata, mama je bila kurir. Donosila je, odnosila. I još ono što želim da vam kažem, kakav je život u ilegali. I jedna i druga porodica, Kun i Ratković, je obezbeđivala tati stan.
Međutim, već 7. aprila tata je po direktivi partije krenuo da traži svoju vojnu jedinicu. Svi komunisti su imali raspored gde da se jave. Međutim, tata je nije našao i vratio se, jer je došlo do kapitulacije. Već kada se vratio, rečeno mu je to drugo, da mora da bude u kompletnoj ilegali, kao da ne postoji. Ja sam to morala da kažem jedanput, kada su me iz policije na stepeništu pitali nešto, a ovi moji su se uplašili. „Ne, tata je otišao, nema ga.“ Tako dete reče sa svojih šest godina. Njegov otac, Veljko Andrejević Kun, po snaji Nadi, slao je svakog meseca sinu „novac za cigarete“. Članovi ilegalne partijske štamparije govorili su da je taj novac bio dovoljan za njihovu skromnu ishranu.
Prvih meseci 1941. godine , dok je Đorđe ilegalno stanovao na Kotež neimaru, Tito je dolazio u njegov ilegalni stan. Tata je Titu radio dokumenta za izlazak iz Beograda, za Užičku republiku. A projekat za celu kuću u kojoj je smeštena ilegalna štamparija je radio ranije, tokom 1940.
Projekat ilegalne štamparije je tada već bio u pripremi?
Da, da, i ona je bila gotova, čak je nešto malo, neka bombica zakačila, ali to je brzo renovirano.
To je kuća, to jest, štamparija, koju nikad nisu otkrili tokom rata?
Da. Projekat za celu vilu u kojoj je smeštena i radila ilegalna štamparija, na adresi Banjički venac 12, napravio je 1940. godine moj otac. I još su u njoj živeli Nemci. Kada je Đorđe morao da napusti lokaciju, ostala su dvojica štamparskih radnika. I onda je došla naredba, jer je to na početku Dedinja, da se svi stanari isele, jer će tu Nemci da žive. Nemci su došli i živeli su u stanu, a u podrumu je bila kamuflirana štamparija.
Vaš otac nakon toga, sa vašom majkom, odlazi u partizane?
Oni su 3. juna 1943. godine zajedno otišli na slobodnu teritoriju, sam odlazak je moj otac opisao u tekstu „Moj put u Jajce“. Kada su stigli u Jajce, to je bio septembar mesec. Mama je dobila zaduženje da bude sekretar oficirske škole u Jajcu. I to je radila do kraja godine. Krajem godine joj je rečeno da je primljena u partiju, i onda je prebačena da radi u Vrhovni štab, da bude šifrant. Ona je bila lični šifrant Aleksandra Rankovića. Branka Savić, supruga naučnika i kasnije akademika, Pavla Savića, bila je Titov šifrant, dok je Darinka Puškarić, mlada zagrebačka partizanka, bila šifrankinja Edvarda Kardelja.
One su, kada su se povlačile sa desanta, u džepovima nosile šifre. Kada su sa Vrhovnim štabom došli u Italiju, u Bari, tu je bilo i propagandno odeljenje, tu je ostalo, a oni, vrlo malo njih, je prešlo na Vis. Podmornicama su prešli i tamo su bili od juna pa do početka oktobra 1944. godine, pred oslobođenje. Trinaest meseci oni nisu znali za nas ništa, ni mi o njima.
Moj otac je radio u propagandnom odeljenju i bio je prvenstveno zadužen za dekoraciju svečane sale za održavanje Drugog zasedanja AVNOJa u Jajcu.
A Vi ste ostali u Beogradu?
Da, ja sam sa bakom i dekom Ratković ostala u Beogradu. Kada je počelo bombardovanje, na Uskrs 1944. baka i ja smo išle na ručak u Žorža Klemensoa ulicu, a deda je trebalo da dođe. Bio je kod frizera. Nas dve smo same bile, počele su sirene, a baka je bila veliki „stručnjak“, prošla je Prvi svetski rat, i kaže: „Ma oblačno je, neće oni danas ništa.“ A sirene sviraju naveliko, mi treba da se sklanjamo. Treba da pređemo Krunsku, tu su sve manje kuće onda bile, i sve su zaključane bašte, nemamo gde da uđemo. I uputimo se prema dve visoke zgrade, a napolju mladići koji nam govore: „Gospođo, uđite tamo u sklonište, pravo idite.“ Opet ona neće, i samo što je rekla: „Neću“, ono pup. Sada razgovarate samnom zahvaljujući deset metara razdaljine. U dvorištu te zgrade je bila kuća gde je pala bomba, a mi smo krenule u sklonište i tu smo stale. Tada se sve zamaglilo i sve je bilo strašno, strašno, strašno. Baka me čvrsto drži za ruku, i vadi bombonu iz tašne. A ovi ljudi, koji su nas prvi put videli, pitaju: „Gospođo, kako ste? Kako je dete? Jel ste dobro?“ Oni su bili mladi pa su utrčali u sklonište. Kada se razdanilo malo, baka me ovako čvrsto drži i govori: „Gde mi je dete, ja sam izgubila dete, gde mi je dete?“. „Bako, to sam ja!“. „Nisi ti moje dete, moje dete je imalo bordo mantil a tvoj je beo!“ Od prašine je pobeleo, a ja joj kažem: „Pa bako, ni tvoj nije teget nego je beo“. I onda nas jedna žena, koja je imala stan na tom nivou, u prizemlju, uvede unutra, gde smo se obrisale, i čekale. I tu sam svašta videla. Tu ispred su izbacili žene na ulicu, sa krevetima, i ljudi su ih unosili u svoje stanove, trudne žene iz porodilišta. Onda smo se mi polako vratili dole, u Južni bulevar. Sutradan smo prešli kod kumova, a 19. maja nas je deda prebacio u Smederevo.
Kada se rat završio, mama je htela da se demobiliše što pre. Godinu dana je radila u Narodnom muzeju. Onda je Mitra Mitrović, koja je bila Ministar kulture u Srbiji, prebacila u Ministarstvo, gde je bila načelnik odeljenja za muzeje u Srbiji. Tamo je ostala do momenta dok se nije osnovao Muzej primenjene umetnosti, u kome je bila prvi direktor od 1950. do 1970, kada je otišla u penziju.
Vaša mama je, pretpostavljam, znala Mitru i iz predratnog Beograda?
U mom krevetu je Mitra provela prvu noć kad su je izvukli iz zatvora. Kod Ratkovićevih. A pošto je moj tata bio u ilegali, moja mama je bila kod tate, a Mitra je samnom spavala. A onda, sećam se te scene, popodne, predveče, prvi put je bila u našoj kući. To je bio dedin zadatak, da je prihvati. I onda predveče, deda krene da joj pokaže stan, i dvorište, a u dvorištu je bila velika radionica, to je mesto za sklanjanje. Tu su i one šuške, znate šta su šuške? Dakle, tu su bile kolibe sa šuškama, tu su dolazili partizančići, jedanput mesečno bar, tu je bio jedan mali, obučen u seljačko odelo, i baka mu je spremala večeru, tu bi prespavao i rano ujutro odlazio.
I tako idemo mi kroz stan, a iz dedine i bakine sobe se ulazi u kupatilo, i čujem ja Mitru: „Čika Mikice“, tako su ga zvali, od Mihajla, „ovde, ovde, ne treba dalje, neću dalje.“ „Sad ću ja da se zavučem iza kade“, ona je bila tako mršava, a kade nisu bile tad ozidane, već samostojeće. I ona se zavuče iza. A gore je prozor, sećam se svega. Legne, i nigde je nema. „Čika Mikice, ja sam se sakrila“, doviknula je. „Nemojte da brinete“. A kasnije mi je ona pričala, da sam je ujutro zagrlila i da sam vikala: „Mama, mama“.
Vaš otac 1937. godine odlazi u Španiju, gde učestvuje u Španskom građanskom ratu. Iz tog surovog iskustva borbe protiv fašizma, koje nagoveštava masovna stradanja ali i antifašističku borbu Drugog svetskog rata, nastaje njegova grafička mapa „Za slobodu“.
Da bi otišao odavde u Španiju moji su prvo otišli u Pariz, gde je u to vreme bila velika Svetska izložba. Mama se vratila posle dva meseca, a tata je, jer trebalo je malo vremena da se pripremi njegov odlazak, prešao granicu sa Španijom ilegalno. Pojedinačno su se skupljali u Parizu, pa kad se skupi grupa, išli su na granicu sa Španijom, u neko selo na jug Francuske pa su tako prelazili teritoriju. Čekali su da dođe kurir sa one strane po njih, kako bi prešli. Ovo drugo smo tek kasnije naučili iz tatinih zapisa.
Ali kao mala, ja sam samo znala i ponavljala: „Moj tata je u Parizu!“, „Moj tata je u Parizu“. Od onda je za mene Pariz bio metropola sveta i umetnosti. Posebno se sećam noći kad se tata vratio iz Francuske, „iz Pariza“. Ja sam bila u dečijem krevetu, sa ogradicom, i sećam se da sam molila mamu da pokaže tati fotografiju koju smo svako veče gledali, mislili na njega i čuvali ga.
Važno je istaći da je njega partijsko rukovodstvo, kada se osetilo da će doći do sloma Španske republike, ranije evakuisalo iz Španije, tako da nije bio po francuskim logorima. On se sam vratio.
Tata je sa legalnim pasošem otišao u Francusku na Svetsku izložbu i po povratku iz Španije pasoš ga je čekao kod prijatelja u Parizu. U Parizu je proveo mesec dana. U Jugoslaviju se vratio kao putnik, bez crteža, skica ili nekog kompromitujućeg materijala. Sve je išlo kurirskom poštom i srećno stiglo u zemlju. Bio je prvi španski borac koji se vratio u zemlju. Imao je veliku sreću da ovde u policijskim dosijeima nigde nije zabeleženo da je bio u Španiji.
U Torontu je 1938. godine izašla knjiga Augusta Cesareca sa tatinim crtežima. Tata je u tom periodu bio i zatvoren jer je izdao grafičku mapu „Za slobodu“. On je u zatvoru objašnjavao da je sve te ideje dobijao iz francuske štampe. Da on Španiju video nije. I to je tako ostalo. A knjigu iz Toronta, mami je poslala jedna prijateljica iz Zagreba. Nju je izdalo Radničko hrvatsko udruženje iz Toronta. Knjiga je iz Zagreba došla do mame i tako je imamo. Naš primerak je fotokopirala Narodna biblioteka Srbije.
Sa kojim španskim borcima je Vaš tata održavao kontakte? Pričajte nam o tome.
Tokom 1939. godine kada smo sve troje stanovali u vili moga dede Veljka Kuna, pri vrhu tadašnjeg Voždovca, u Ulici Vojvode Stepe 262, sa nama je dva tri meseca ilegalno živeo Milan Blagojević. Slobodno je boravio sa nama dok smo bili sami. Ukoliko je bilo nekih poseta, sklanjao bi se u male odaje kojih je bilo na imanju. Nikom nismo smeli da kažemo da smo imali gosta – naravno, zabrana se odnosila i na mene.
Zatim, tokom 1940. godine, posle očevog puštanja iz Bilećkog logora, često nas je posećivao Koča Popović, sa tadašnjom suprugom Vjerom. Tada smo sve troje stanovali u kući maminog oca, Mihaila Ratkovića, u Južnom bulevaru 3a. Posete su bile tople, srdačne i često u popodnevnim satima. Uverena sam da je srdačan i topao odnos moga oca i Koče Popovića trajao celog tatinog života.
Blagoje Nešković, zvani Mihailo, organizator ilegalnog rada Partijskog komiteta u Beogradu za vreme rata često je imao dogovore sa mojim dedom. Nikad ne mogu da zaboravim njegov dolazak 15. ili 16. oktobra, odmah posle oslobođenja tog dela Beograda, u naš dom, sa saopštenjem da su moji roditelji dobro i da će svakog momenta doći.
U svojim sećanjima iz Španije, tata pominje i Božidara Maslarića i Augusta Cesareca. U Beogradu, svakih pet šest dana, vraćajući se kući uveče, govorio bi: „Svratio mi je Demnijevski sa devojčicom“, ili „Bio sam nekoliko minuta kod Laze Udovičkog“.
Kun je, u tom periodu od povratka iz Španije, pa do početka rata, već radio i ilegalno?
Što se tiče ilegalstva. Mi smo te 1938. godine živeli u Vojvode Stepe ulici, na vrhu. To je meni bila jako lepa godina života, detinjstva. Sve troje smo bili zajedno, mama nije radila a tata je slikao u stanu. Kako naknadno vidim iz dokumenata, on je već tada nešto radio za ilegalu. On je tu ceo dan, mama je tu, ja sam u bašti, u dvorištu, tu su neke dve komšinice, sestre iz komšiluka, pa se malo igramo, malo kod njih, malo kod mene. Onda je došao jedan čika i meni su rekli: „Niko ne sme da zna da je čika Milan kod nas“, „ni deda Kun“, koji je dolazio svako treće, četvrto veče kod nas, da se odmori, da bude u bašti i tako dalje. Kako sam prethodno već rekla, čika Milan je kod nas bio dva meseca, i za to niko nije znao. Ja sam učena tako, bila sam poslušno dete. On se igrao, umeo je da me zagrli kao pravi tata. Ja sam tek posle saznala da je on u drugom delu grada imao malo stariju ćerku. Čika Milan, to jest, Milan Blagojević, je kod nas bio kao španski borac, ilegalac. I kada je počeo rat, on se isto tako pojavljivao kod naših prijatelja, levo orijentisanih, i tati je pomogao. Znate da je odmah posle Užičke republike stradao.
Vaš otac je tokom 1940. godine ponovo uhapšen. U zatvoru u Bileći je boravio sa Mošom Pijade, Ivom Lolom Ribarom, Borom Baruhom i drugima. Iz tog perioda je i njegova slika „U ćeliji“, koju smo mogli da vidimo na pomenutoj izložbi u Muzeju savremene. Iz tog perioda je i njegova grafička mapa „Bilećanski logor“. Kako se sećate tog perioda?
Sećam se hapšenja 1. januara 1940. Spavala sam. Probudili su me glasovi iz susedne sobe, mamini i tatini, i još neki. Dijagonalno od mene u suprotnom uglu sobe, sedi jedan agent, onako kao što ih znamo iz filmova. Nisam se ni uplašila. Posle izvesnog vremena svi oni su prošli, otišli su u drugi deo stana, tamo su valjda nešto pretresali. A tata posle piše da je on radio nešto, što nije trebalo. I on je stavio to na dupli sto, između, tako da ništa nisu pronašli. Posle izvesnog vremena tata se vratio, poljubio me i rekao: „Budi dobra, slušaj mamu.“ To je izrečeno blagim tonom.
Posle puštanja iz zatvora iz Bileća, aprila 1940. godine, moj otac je izdao samo jednu mapu: „Crteži, slike i studije“ sa dvadeset njegovih radova, jednim delom iz Bileća i okoline, drugim delom predstavljaju sećanje na Španiju, a trećim crteže beogradske periferije. U mapi se nalazi crtež „Mansarda“ na osnovu koga je nastala njegova slika „U ćeliji“. Ona je već bila izložena u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ novembra 1940.
Neposredno nakon izlaska ove mape iz štamparije, u časopisima posvećenim kulturi objavljena je likovna kritika istoričarke umetnosti, Fani Politeo – Vučković, i druga, pod inicijalima Đ.P. iz pera Jurice Ribara.
Što se Bileća tiče, sećam se da sam išla kod Ribarevih, mama je sa gospođom Ribar odlazila u posete. Tog povratka tatinog se ne sećam, samo se sećam da smo se 2. ili 3. januara spakovali i odmah prešli kod maminih, Ratkovićevih, u Južni bulevar. I od onda sam ja u Južnom bulevaru.
Tata, kada se vratio iz Bileća, tu je došao, a deda mu je ustupio ogroman suteren, sa svim uslovima za rad, i tu je dolazio i Moša Pijade, da bi zajedno slikali.
U tom ateljeu je Moša Pijade naslikao portret vašeg oca, čuveno platno „Kun u ateljeu“.
Moj otac je bio vrlo blizak sa Mošom Pijade. Oni su bili kumovi. Drugo, mi smo posle rata, jedno dve, tri godine, koliko se ja sećam, skoro svake nedelje bili kod njih na ručku. Uvek je tu bio i neko iz familije gospođe Lepe, Mošine supruge. Nekad su moji sami išli kod njih, a ja bih otišla kod Kunovih, pa bih kasnije sama dolazila do njih i zaticala bih Mošu kako čeprka po bašti. Ja dolazim, a on po bašti radi.
Od izlaska iz zatvora u Bileći pa sve do 1943. godine, Vaš otac ilegalno živi i radi, skrivajući se pod drugim imenima, na različitim adresama, izvršavajući partijske zadatke u Beogradu. Do odlaska u Jajce. Koliko Vam je taj period ostao u sećanju, s obzirom da ste tada imali samo šest, sedam godina?
Jednog dana mi je mama donela ispisanu pesmicu čika Jove Zmaja, i u dnu ilustrovanu. Jao, što mi se crtež svideo. Mama to prenese tati, a on kaže: „Neka nauči pesmicu napamet pa će dobiti sledeću“. Ne govori uopšte o svom crtežu. To je njemu bilo tako, usput. I ja sam učila, učila, učila. I naučila jedanaest pesmica. Ta dedina kuća je stradala 1941. od bombardovanja. Između ostalog, stradalo je šest tatinih slika iz njegovog ranog perioda.
Verovatno poučen iskustvom iz Španije, a i želje da koliko je moguće sačuva svoja dokumenta, grafike, retke Nolitove knjige, sve je, kao i svoju štamparsku presu, zazidao u dupli zid zgrade u suterenu. Uz vernu pomoć Milana Blagojevića. I odlično uspeo.
Vratimo se, za trenutak, na predratni period. Vaš otac je bio osnivač i član umetničke grupe „Život“?
Umetnik Mirko Kujačić i moj otac su imali atelje u istoj zgradi, u susedstvu. U školi Vojislava Ilića 66. Ja sam išla da vidim tu školu, odnela sam i fotografije. To je, znate, bila samo jedna soba.
Tu su mene doneli iz porodilišta i tu su bili i njihovi sastanci. Mama mi je pričala da je atelje predstavljala ogromna prostorija, kao učionica velika, sa obaveznim nus prostorijama za higijenu, gde je mama i kuvala. Oni su velikim zastorom prepolovili prostor, tako da je jedan služio za rad umetnika i sastanke sa kolegama i prijateljima, a drugi, za spavanje porodice.
Kujačić je imao drugi atelje koji je bio znatno manji, niži. Ustvari, izgleda da je taj prostor i građen kao atelje, a ova prostorija gde smo mi bili je zaista bila učionica.
I za kraj, recite nam, koliko je, prema Vašem mišljenju važno da se savremeni umetnici i umetnice, istraživači i istraživačice, vraćaju na pokret jugoslovenske socijalno-angažovane umetnosti kojem je i Vaš otac pripadao, da uče iz njega i da kroz takav pokret posmatraju i pokušaju umetnički ali i politički da reaguju na savremenu društveno-političku realnost?
Vremena se menjaju, međutim, neki elementi u vremenima i ostaju. Mislim da sada imamo dosta negativnih elemenata u društvu i da bi umetnici, kao uopšte i svi društveno-kulturni radnici i radnice trebalo da reaguju.
Tekst je nastao uz podršku Sekretarijata za kulturu Grada Beograda.
