Santjago, glavni grad Čilea, probudili su zvuci vojnih aviona 11. septembra 1973. godine. U četiri ujutro po lokalnom vremenu, vojnici širom zemlje bili su pozvani na položaje i počeli su da zauzimaju radio stanice, policijske stanice, gradske skupštine i druge institucije. U ruke pobunjenika pali su gradovi Valparaiso i Konsepsion, bez ispaljenog metka. O tome je bio obavešten predsednik Salvador Aljende Gosens (Allende Gossens), koji se tada nalazio u svojoj rezidenciji. Iako su mu bili predočeni planovi za odbranu rezidencije, Aljende je odlučio da ode u predsedničku palatu La Moneda. Njega su pratili telohranitelji naoružani automatskim puškama, a sâm Aljende nosio je kalašnjikov. Dobio ga je na poklon od kubanskog vođe Fidela Kastra (Castro).
Tenkovi i trupe su opkolile La Monedu, a Aljendeu i njegovim pristalicama je naređeno da se predaju do 11 časova ili će se suočiti sa napadom čileanskih vazduhoplovnih snaga. Međutim, Aljende je odbio da se preda i posle toga je održao oproštajni govor koji je emitovan putem radija. Dva borbena aviona su oko podneva preletela Santjago i spustila se na La Monedu, ispalivši rakete sa izuzetnom preciznošću kroz vrata i prozore severne strane palate. Još nekoliko puta su ispaljene rakete, nakon čega je palata počela da gori. Vojnici su ušli u palatu i zatekli Aljendeovo beživotno telo.
Ulazak u politiku
Salvador Aljende rođen je u lučkom gradu Valparaiso 26. juna 1908. godine. Bio je četvrto dete Salvadora Aljendea Kastra (Allende Castro) i Laure Gosens Uribe (Gossens Uribe). Njegova porodica pripadala je višoj srednjoj klasi. Sa očeve strane, Aljendeovi preci bili su ljudi obuzeti idealima latinoameričke borbe za nezavisnost, Francuske i Američke revolucije i sa interesovanjem za sekularno obrazovanje i modernizaciju. Aljendeov otac bio je advokat i mason. On se borio na strani liberalnog predsednika Hozea Manuela Balmasede (José Manuel Balmaceda) u brutalnom građanskom ratu u Čileu 1891. godine.
Predsednik Balmaseda je radio na kolonizaciji juga zemlje i uložio je velika sredstva u infrastrukturu. Čileanska zemljoposednička i konzervativna klika bila je uznemirena Balmasedinim promovisanjem opšteg prava glasa i sekularnog obrazovanja, kao i reformisanjem političkog sistema. Pod Balmasedom su počele da se razvijaju i organizacije radničke klase, a osnovana je i Demokratska stranka, preteča političkih stranaka čileanske levice. Balmaseda je svrgnut u pomorskoj pobuni koju su podržavali britanski magnati, a koji su se protivili njegovoj nameri da oporezuje trgovinu kako bi se finansirali industrijalizacija i modernizacija Čilea. Nakon što je poražen u građanskom ratu, Balmaseda je izvršio samoubistvo.
Aljende je sa majčine strane bio belgijskog porekla. Njegova majka Laura bila je vaspitavana u katoličkom duhu, a njena porodica se borila protiv predsednika Balmasede u već pomenutom građanskom ratu 1891. godine. Uz to, Aljendeov ujak ubijen je od strane Balmasedinih trupa. Tako je Aljendeova porodica iskusila podele i brutalnost građanskog rata, što bi moglo da objasni njegovo kasnije protivljenje revolucionarnom nasilju.
Levičarske ideje su privukle Aljendea još u adolescentskom uzrastu. U razgovoru koji je sa njim vodio filozof Režis Debre (Régis Debray), Aljende je istakao da je na njega mnogo uticao italijanski anarhista Huan De Marki (Juan De Marchi): „Kada sam bio dečak od četrnaest ili petnaest godina, motao sam se po radnji jednog obućara, anarhiste po imenu Huan De Marki, da bih ga slušao kako priča i razmenjivao mišljenje sa njim. To je bilo u Valparaisu kada sam ja bio u gimnaziji. Posle škole, odlazio sam i razgovarao sa ovim anarhistom, koji je imao veliki uticaj na moj dečački život. Imao je šezdeset ili možda šezdeset tri godine i vrlo rado je razgovarao sa mnom. Naučio me je da igram šah, pričao mi je o životnim stvarima i pozajmljivao mi je knjige“. Aljende je čitao teorijske radove, ali su mu više značili komentari De Markija, jer po sopstvenom priznanju nije „imao temperament za dubinsko čitanje“.
Godine 1926. Aljende je počeo da studira medicinu na Univerzitetu u Čileu. Bio je vredan student, bavio se boksom, rvanjem grčko-rimskim stilom i igrao je šah. U tom periodu, Čileom je zavladao diktator Karlos Ibanjez del Kampo (Carlos Ibáñez del Campo), čija politika je uključivala otvaranje zemlje za američke investicije, posebno u rudarsku industriju bakra, ali i represiju nad članovima Komunističke partije i drugih radničkih organizacija. Inspirisan italijanskim fašizmom, Ibanjez je osnovao tzv. „kuće naroda“, gde su radnici mogli da se opuste u odgovarajućoj antikomunističkoj atmosferi, kao i policijske snage koje su nazvane „karabinjerosi“. Ibanjezov režim je zavisio od ogromnih kredita američkih banaka, što mu je omogućavalo da finansira javne radove, ali i da povećava javnu potrošnju.
Život pod Ibanjezovim režimom postao je težak za mladog Aljendea. Njegov otac se razboleo od dijabetesa i nije mogao da ga novčano izdržava. Zato je Salvador bio primoran da nađe posao, da postane asistent u bolničkoj mrtvačnici i da radi u psihijatrijskoj bolnici. Morao je čak i da predaje u večernjoj školi. Ovaj svakodnevni kontakt sa bedom i siromaštvom postao je Aljendeov „drugi univerzitet“ i nesumnjivo ga je učinio svesnim dubokih klasnih podela u čileanskom društvu. Već 1927. godine, Aljende je ušao u politiku i bio je izabran za predsednika udruženja studenata medicine, jednog od najborbenijih na Univerzitetu u Čileu. Pored toga, Aljende se pridružio i jednoj organizaciji posvećenoj demokratizaciji univerziteta i postizanju socijalne pravde. Članovi te organizacije su se okupljali noću i čitali su „Kapital“, dela Vladimira Lenjina i Lava Trockog.
To se poklopilo sa izbijanjem Velike depresije koja je pogodila i Čile. Društvene prilike bile su turbulentne. Zbog ekonomskog kraha je preko 200.000 radnika ostalo bez posla. Tada se Aljende istakao kao studentski vođa, ali je bio uhapšen i nakratko zatvoren zbog svojih političkih aktivnosti. Uprkos tome, postao je član saveta Univerziteta u Čileu. Od aprila do jula 1931. godine, studenti su bili na čelu društvenih mobilizacija protiv diktature. U julu je diktator Ibanjez bio primoran da sastavi civilnu vladu „nacionalnog spasa“, ali ona je potrajala do 18. jula, kada je ministar ekonomije priznao da se ona raspala. U međuvremenu su studenti, među kojima je bio i Aljende, zauzeli zgrade čileanskog univerziteta i proglasili nacionalni štrajk kako bi srušili diktaturu. Uz to su radničke demonstracije okupile i do desetine hiljada ljudi. Na ulicama su bili žestoki sukobi sa organima represije, nakon čega je stotine ljudi uhapšeno, a preko 20 ubijeno. Nemiri i štrajkovi su doveli do toga da Ibanjez 26. jula podnese ostavku i da pobegne iz Čilea.
Dugi marš kroz institucije
Situacija u zemlji se nije promenila ni nakon Ibanjezovog odlaska sa vlasti. No, pred Aljendeom su bili veliki politički izazovi. Najpre je završio studije i počeo da radi u struci kao anatomo-patolog. Potom je 1933. godine učestvovao u osnivanju Socijalističke partije. Jedan od razloga bio je i taj što se među komunistima razvilo sektaštvo, a sâm Aljende je to objasnio ovako: „Kada smo osnovali Socijalističku partiju, Komunistička partija je već postojala, ali smo analizirali situaciju u Čileu i verovali smo da postoji mesto za partiju koja bi, iako ima slične poglede u filozofiji i doktrini – marksistički pristup tumačenju istorije – bila oslobođena veza međunarodne prirode. Međutim, to nije značilo da ćemo se odreći proleterskog internacionalizma“. Drugim rečima, Socijalistička partija je bila zamišljena kao partija koja je trebalo da ima mnogo širi pogled na društvene prilike, da bude nezavisna i da primenjuje strategiju i taktiku prilagođenu čileanskim uslovima. Za razliku od komunista, socijalisti nisu videli Sovjetski Savez kao bedem globalne radničke klase i bili su kritički nastrojeni prema Staljinu.
Aljende je verovao da se institucionalnim putem mogu ostvariti društvene promene. Prilika za taj vid političke borbe je došla već 1936. godine. Kao priznanje za njegov rad u organizovanju Socijalističke partije u Valparaisu i Kalderi, partija ga je izabrala za kongresnog kandidata za Kiljotu i Valparaiso, što je rezultiralo pobedom. Takođe je izabran za zamenika generalnog sekretara Socijalističke partije 1937. godine. Bio je strastven govornik u Kongresu, ukazivao je na probleme sa kojima se suočavalo čileansko društvo. Kao poslanik, Aljende je predstavio predloge zakona o obrazovanju radnika i seljaka, zabrani monopola, reformi Zakona o radu i stvaranju Vrhovnog saveta za zaštitu dece i adolescenata, pokazujući svoju doslednu zabrinutost za praktične probleme radnih ljudi.
Godine 1938. održavali su se predsednički izbori. Šarolika koalicija pod nazivom Narodni front trebalo je da izabere svog kandidata. Socijalisti i predstavnici Radikalne stranke složili su se, uz podršku komunista, da kandidat Narodnog fronta bude radikal Pedro Agire Serda (Pedro Aguirre Cerda). Put do stvaranja Narodnog fronta nije bio lak, jer je bilo stare podele na levici. Ulične borbe između komunista, trockista i socijalista bile su uobičajene. Mnogi socijalisti su se protivili savezu sa sektorima koje su smatrali buržoaskim i potencijalno izdajničkim. Komunisti su, pak, sledili politiku Kominterne iz 1935. godine, koja je podrazumevala kompromis sa buržoaskom demokratijom i podršku industrijskom razvoju zemlje.
Narodni front je na izborima 1938. godine nastupao pod sloganom „Hleb, krov i odeća“, a Pedro Agire Serda je tesno pobedio kandidata desnice. Nakon toga je formirana „frontistička“ vlada kako bi očuvala sistem od mračne pretnje fašizma. Shodno tome, nije moglo doći do krupne promene postojećeg društveno-ekonomskog poretka. Zato komunisti nisu tražili nijedno ministarsko mesto, ali je u novu vladu ušlo nekoliko socijalističkih ministara, uključujući i Salvadora Aljendea kao ministra zdravlja.
Dok je obavljao tu funkciju, Aljende je bio zadužen za pravljenje Nacionalnog plana za zaštitu javnog zdravlja. Taj plan je zahtevao izdvajanje 20 miliona američkih dolara za finansiranje novih bolnica, poliklinika, psihijatrijskih ustanova, instituta za rak, izgradnju objekata za spaljivanje otpada, kanalizacionih radova, povećanje sredstava za laboratorije na Univerzitetu u Čileu, poboljšanje objekata za majke i decu i niz mera osmišljenih da poboljšaju snabdevanje lekovima.
Ipak, situacija u Narodnom frontu se pogoršavala. Sa izbijanjem Drugog svetskog rata u Evropi, Sjedinjene Američke Države su postale jedini izvor raspoloživih kredita, primoravajući vladu da izmeni svoj Nacionalni plan razvoja u korist privatnog sektora. To je dovelo do sukoba između komunista i socijalista. Čak se dogodilo da socijalistički ministar unutrašnjih poslova zabrani komunistički list El Siglo (Vek) zbog „antiamerikanizma“. Uporedo sa unutrašnjim debatama u Radikalnoj stranci, ova borba je oslabila vladu i doprinela razvodnjavanju njenih ekonomskih i socijalnih programa. Na sve to se desila i smrt Agirea Serde od tuberkuloze 1941. godine, posle čega je Aljende izašao iz vlade.
On je u januaru 1943. godine izabran za generalnog sekretara Socijalističke partije, koja je bila uzdrmana sukobima u vladi. U avgustu iste godine predsedavao je vanrednim kongresom koji je održan u njegovom rodnom gradu Valparaisu. Aljende je nastojao da razjasni i reši unutrašnje probleme u partiji, istovremeno identifikujući lekcije koje je trebalo naučiti iz njenog prvog iskustva vladanja. Smatrao je da je nedostatak programa najveća greška partije rekavši: „Naša filozofija je marksizam obogaćen iskustvom, ali mi nemamo program“. On je nastavio: „Moramo partiji dati jednoobraznu, homogenu i kompaktnu orijentaciju“. Takav program je morao da vodi računa o tome da se „taktika menja u skladu sa stvarnošću, a to zahteva da se politička linija, ili taktika, promeni da bi se uklopila u tu realnost“. To je bila kritika dogmatizma koja ga je kasnije dovela do isključenja iz partijskog rukovodstva.
Marksistički predsednik
Aljende je nastavio svoj put kroz institucije, postavši najpre senator 1945. godine. On je na to mesto biran još tri puta (1953, 1961. i 1969. godine), a 1966. godine je postao i predsednik Senata. Tri puta je gubio na predsedničkim izborima (1952, 1958. i 1964. godine).
Uoči predsedničkih izbora 4. septembra 1970. godine, činilo se da se čitav politički spektar Čilea značajno pomerio ulevo. Aljende je ponovo bio kandidat levice, ovog puta na čelu koalicije Narodno jedinstvo. Tu koaliciju činili su socijalisti, komunisti, levo krilo demohrišćana, disidentski radikali i hrišćanski socijalisti. Na izborima su učestvovala još dva kandidata: desničar Horhe Alesandri (Jorge Alessandri) i Radomiro Tomić iz Demohrišćanske stranke. Aljende je osvojio 36,61% glasova, Alesandri 35.27%, a Tomić 28.11%.
Rezultat koji je Aljende ostvario bio je nedovoljan da odmah postane predsednik. Njegov izbor je morao da potvrdi Kongres, u kojem se nalazila jaka desna opozicija. Trebalo je da prođe više od mesec dana kako bi se donela konačna odluka.
Opozicija je na razne načine pokušavala da zaustavi Aljendeovo preuzimanje vlasti. Između ostalog, htela je da za taj poduhvat iskoristi glavnokomandujućeg vojske generala Renea Šnajdera (René Schneider). Međutim, Šnajder je strogo poštovao ustav i protivio se vojnom udaru kako bi se sprečila Aljendeova inauguracija. To je isprovociralo Centralnu obaveštajnu agenciju (CIA) da podrži desničarski nastrojene oficire u planu da kidnapuju generala Šnajdera i tako otvore put ka državnom udaru. Posle dva neuspešna pokušaja otmice, Šnajder je bio upucan 22. oktobra, a tri dana kasnije je preminuo od posledica ranjavanja. Kongres je konačno 24. oktobra potvrdio Aljendeovu pobedu. On je, potpisavši Statut ustavnih garancija koji su predložili demohrišćani u zamenu za njihovu podršku u Kongresu, preuzeo dužnost predsednika Čilea 3. novembra 1970. godine.
Kakva je bila Aljendeova agenda? On je hteo da preraspodeli bogatstvo, da okonča stranu kontrolu (pre svega američku), kao i monopolsku kontrolu nad čileanskom ekonomijom. Takođe je želeo da produbi demokratiju jačanjem praksi poput radničkog učešća u fabrikama. Proklamovan je tzv. „čileanski put u socijalizam“. Međutim, taj put uopšte nije tekao glatko – Aljende je imao neprijatelje kako iznutra tako i spolja. Za Sjedinjene Države on je predstavljao „crvenu pretnju“ koja je morala da bude uklonjena.
Kada je Aljende postao predsednik, odmah je usmerio pažnju na poboljšanje životnih uslova za siromašne. Podigao je minimalac za 35%. Njegova politika je rezultirala porastom prihoda radnika, povećanjem kupovne moći potrošača, naglim padom nezaposlenosti i padom stope inflacije. Porasla je proizvodnja hrane, industrijska proizvodnja, bruto nacionalni proizvod se utrostručio. Vlada je sprovela programe besplatne medicinske nege i zaliha, uključujući obezbeđivanje besplatnog mleka za decu, trudnice i dojilje. Programi su imali pozitivne rezultate, kao što je smanjenje stope smrtnosti novorođenčadi za 11%. Narodno jedinstvo je ostvarilo svoje kratkoročne ciljeve, a podrška vladi je porasla.
Proces agrarne reforme bio je takođe uspešan. Pošto u Čileu poljoprivreda nije bila toliko važan izvor prihoda i izvoznih proizvoda (za razliku od drugih zemalja Latinske Amerike), agrarna reforma je naišla na slab otpor. Vlada je mogla da brzo sprovede program agrarnih reformi kako bi se uništio arhaični sistem hacijendi. Do sredine 1972. godine eksproprisane su sve farme od preko osamdeset hektara.
Aljende se obavezao da će sve ove reforme preduzeti kroz postojeće institucionalne okvire. Obećao je i da će poštovati demokratske strukture i individualne slobode. Čileanski ustav je dozvoljavao jedan šestogodišnji predsednički mandat bez mogućnosti ponovnog izbora. Aljende nije dao nikakve naznake da će pokušati da prekrši tu odredbu.
Nesvrstana zemlja Trećeg sveta – neprijatelj Vašingtona
Do Aljendeovog dolaska na vlast, više od sto multinacionalnih korporacija sa sedištem u Sjedinjenim Državama imalo je ulaganja u Čileu. Značajan deo čileanske privrede izgrađen je na proizvodnji bakra, a strane kompanije poput Kenekota i Anakonde, posedovale su većinu rudnika. Vlada Narodnog jedinstva brzo je sprovela program kojim je omogućena delimična kontrola vlade nad ključnim sektorima privrede. Samo mesec dana nakon preuzimanja dužnosti, 21. decembra 1970. godine, Aljende je pozvao na nacionalizaciju industrije bakra u stranom vlasništvu koja je činila tri četvrtine izvoza zemlje. Predlog je uživao široku podršku naroda. Dana 17. jula 1971. godine, Aljendeova vlada nacionalizovala je velike rudnike bakra.
Pored toga, Aljendeova vlada nacionalizovala je i industriju uglja i čelika i preuzela kontrolu nad većinom banaka i komunikacionih industrija. Ovakva politika je bila usmerena na strane firme, posebno na Međunarodnu telefonsku i telegrafsku kompaniju (ITT) i Ford.
Radnici su podržavali proces eksproprijacije. Do kraja 1971. godine vlada Narodnog jedinstva je preuzela više od 150 industrija, uključujući dvanaest od dvadeset najvećih kompanija u zemlji. Programi nacionalizacije uticali su i na domaće i na strane korporacije. e. Nacionalizacije su dale izgovor SAD-u, čiji je tada predsednik bio Ričard Nikson (Richard Nixon) da prekine pomoć Čileu i da izvrši ekonomsku agresiju na zemlju. Niksonov savetnik Henri Kisindžer (Henry Kissinger) jednom je izjavio da je Čile „bodež uperen u srce Antarktika“. Za razliku od Kube, Čile nije predstavljao direktnu opasnost za Vašington, ali njima je bio imperativ da obore Aljendea. Jedna zavera im je propala i to je Aljende dobro znao. Život mu je svakako bio u opasnosti.
Antikomunistička američka štampa je o Aljendeu i vladi Narodnog jedinstva pisala izrazito negativno. ABC je istakao da „marksistička“ vlada (što ona nije bila) ima „otvorenu komunističku unutrašnju politiku“, dok su se Njujork Tajms i Vašington Post pitali da li bi čileanske „slobodne institucije“ mogle da prežive ono što je Tajms nazvao „oštrim zaokretom ulevo“. Uvodnik Los Anđeles Tajmsa je, pak, tvrdio da u Čileu uočava „totalitarne sklonosti“. Sve do državnog udara 1973. godine u medijima se vodila otvorena propaganda protiv Aljendea i Narodnog jedinstva.
Spoljnopolitički gledano, Čile se pod Aljendeom okrenuo Pokretu nesvrstanih. Godine 1971. Čile je postao pedeset peti punopravni član Pokreta nesvrstanih, otprilike deceniju nakon osnivanja 1961. godine. Sve do trećeg Samita nesvrstanih u Lusaki 1970. godine, gde je Čile bio jedna od dvanaest zemalja posmatrača, Kuba je bila jedina latinoamerička zemlja koja je bila punopravna članica. Čile se na taj način pozicionirao kao zemlja Trećeg sveta, deleći vrednosti i principe koje je Pokret nesvrstanih baštinio (uzajamna koegzistencija, jednakost, nenapadanje, poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta). Tako se Čile povezao i sa socijalističkom Jugoslavijom.
Zapravo, čileanski socijalisti su još 1952. godine pokrenuli inicijativu radi stupanja u kontakt sa jugoslovenskom delegacijom u Santjagu kako bi saznali nešto više o jugoslovenskom socijalističkom sistemu. U vreme kada su Beogradu bili preko potrebni saveznici, inicijativa čileanskih socijalista je bila veoma značajna. Od tada su Jugosloveni i Čileanci razvili blisko političko prijateljstvo koje će imati dubok uticaj na istoriju čileanske levice. Treba napomenuti da je jugoslovenska dijaspora bila velika u Čileu i da su je činili potomci ljudi koji su dolazili uglavnom iz Hrvatske još pre Prvog svetskog rata (tada je ona bila u sklopu Austro-Ugarske). Čileanski studenti su dobijali stipendije za odlazak u Jugoslaviju. Josip Broz Tito je 1963. godine pravio turneju po Latinskoj Americi kako bi promovisao nesvrstavanje i nuklearno razoružanje, pa je posetio i Čile. Između ostalog, razgovarao je sa predstavnicima Socijalističke partije i lokalne jugoslovenske zajednice.
Jugosloveni su nekoliko puta posetili Čile za vreme Salvadora Aljendea, izražavajući podršku njegovoj vladi. Uzgred, čileanski ekonomista jugoslovenskog porekla Pedro Vusković je bio ministar ekonomskih poslova u Aljendeovoj administraciji. Aljende i Tito su bili prijatelji, a odnosi dve zemlje su bili produbljeni i srdačni.
Državni udar 1973. godine
Aljende je bio predsednik Čilea u vreme hladnoratovskog detanta, odnosno poboljšanja odnosa između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Međutim, zvanična politika Sovjetskog Saveza prema Čileu bila je obeležena protivrečnostima. Delovalo je kao da je njegova pobeda 1970. godine konačno dokazala ono što su Sovjeti uporno isticali – miran put ka socijalizmu je bio izvodljiv. Čileanski predsednik je slavljen u sovjetskoj štampi, dobijao je novinske naslove i pojavljivao se na sovjetskoj televiziji.
Članovi čileanske vlade su dolazili u Moskvu. Godine 1972. potpisan je ugovor kojim su organizovane razmene u oblasti javnog zdravlja, obrazovanja, medija, sporta i umetnosti. Ipak, finansijska podrška Čileu bila je skromna. Sovjeti su dali jednokratni zajam od 20 miliona dolara, ali nisu bili zainteresovani za čileansku ekonomiju. Ovo pokazuje da je propaganda bila jedno, a praktična politika nešto sasvim drugo. Na unutrašnjem planu, Aljende je imao jaku desnu opoziciju koja je uporno kočila njegovu reformsku politiku.
Zbog preteranog oslanjanja na poluge liberalne demokratije, Aljendea je kritikovao Pokret revolucionarne levice (MIR). Oni su govorili kako je vojna konfrontacija iz ugla desničarske opozicije bila neizbežna. Takođe su tvrdili da je posvećenost Narodnog jedinstva ustavnim promenama sigurno propala. Umesto toga, pozvali su Aljendea da suspenduje ustav, da zatvori Kongres, da naoruža narod i tako sprovede komunističku revoluciju. Međutim, Aljende se protivio ideji oružane revolucije i smatrao je da ne treba „provocirati reakcionare“.Politika neprovociranja reakcionara je pružila priliku pripadnicimafašističke paravojne organizacije Otadžbina i sloboda (PyL) da izvode terorističke napade na članove vlade.
Sjedinjene Države su zdušno pomagale Aljendeove protivnike iz redova zemljoposednika i strukture koja je kontrolisala deo čileanske vojske. Uz to, u Vašingtonu Nikson i Kisindžer su pravili planove za izvođenje državnog udara. Čekao se povoljan trenutak kako bi operacija otpočela. Ispostavilo se da je postavljanjem generala Augusta Pinočea (Augusto Pinochet) za glavnokomandujućeg čileanske vojske, Aljende sebi potpisao smrtnu presudu. Napravio je grešku misleći da je Pinoče bio apolitičan čovek. S druge strane, CIA je verovala da je Pinoče taj koji može nasilno da obori Aljendea.
Mnogo se pisalo o državnom udaru 11. septembra 1973. godine. Jasno je da je Pinoče u toj operaciji odigrao ključnu ulogu, a da je CIA pomagala i podržala njeno izvođenje. Može se reći da su američki imperijalizam, Aljendeova čvrsta vera u reformizam i odbijanje da se energično suprotstavi desnici i reakcionarnim elementima u društvu doprineli njegovom padu. No, u svom oproštajnom govoru, Aljende je između ostalog istakao: „Smešten u jednom istorijskom trenutku, platiću životom za svoju odanost narodu. Kažem vam da sam siguran da seme koje smo posadili u dostojnu svest hiljada i hiljada Čileanki i Čileanaca neće moći da bude posečeno do kraja. Budite jaki, moći će da vas zlostavljaju, ali društveni procesi se ne mogu zaustaviti ni zločinom ni silom. Istorija je naša i narod stvara istoriju“. Aljende je doživeo sudbinu Balmasede – počinio je samoubistvo.
Posle 11. septembra 1973. godine, u Čileu je zavladala diktatura u kojoj su levičari i drugi politički protivnici bili progonjeni, zatvarani i ubijani. Beograd je pružio utočište desetinama socijalističkih militanata koji su izbegli represiju Pinočeovog režima posle državnog udara. Jugoslavija je optuživala međunarodni imperijalizam da je stajao iza udara, a Tito je u telegramu upućenom Aljendeovoj udovici naveo da je Aljende stradao „u dosljednoj borbi protiv snaga unutrašnje reakcije podsticane i podržavane od međunarodnog imperijalizma“. Izvršni biro Predsedništva SKJ izdao je Saopštenje od 13. septembra, u kojem komunisti „izražavaju svoju duboku ogorčenost, energično protestuju i najoštrije osuđuju ovo zločinačko delo mračnih reakcionarnih snaga, imperijalističkih i neokolonijalističkih snaga. Neofašistička i imperijalistička zavera predstavlja udarac ne samo za Čile i njegov narod. Predsednik Aljende je još jedna žrtva imperijalizma i njegova smrt predstavlja veliki gubitak za Čile i za svet“.
Tito je na mitingu u Osijeku 14. septembra nastavio da optužuje imperijalizam za smrt Aljendea: „Izgubili smo jednog od najvernijih članova Pokreta nesvrstanih. Izgubili smo Čile. Kao rezultat međunarodne reakcije i imperijalizma, legitimna vlada je zbačena i veliki čovek, veliki drug, predsednik Aljende, ubijen je od strane najamničkih generala“. Šaljući oštru poruku Vašingtonu, Tito je rekao da „Jugoslavija mora biti oprezna, da uhapsi agente i špijune koji se infiltriraju u zemlju kako bi podstakli nejedinstvo između šest republika jugoslovenske federacije“. Zbog toga su se odnosi između Beograda i Vašingtona pogoršali.
Salvadora Aljendea je možda najbolje opisao slavni kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markez (Gabriel García Márquez): „Najdramatičnija kontradikcija njegovog života bila je činjenica da je istovremeno bio zakleti protivnik nasilja i strastveni revolucionar. Mislio je da je razrešio tu kontradikciju hipotezom da će uslovi u Čileu omogućiti mirnu evoluciju u socijalizam pod okriljem buržoaskog legalizma. Iskustvo ga je prekasno naučilo da vlada bez vlasti ne može da promeni sistem“.
