Govornice i govornici Đurđica Jovović (Sindikat nauke), Kristina Rac (Institut za filozofiju i društvenu teoriju), Aleksandar Knežević (Sindikat nauke) i Jugoslav Ristić (Samostalni sindikat Kragujevac) su se osvrnuli na uslove rada u nauci u drugim evropskom zemljama i na radničko i sindikalno organizovanje u drugim sektorima rada u Srbiji.
Na samom početku tribine naglašeno je da je fleksibilizacija rada proizvela negativne posledice u zapošljavanju, koje osećaju kako naučnici, tako i mnogi drugi radnici u drugim sektorima.
Nedostojanstveni radni uslovi za veliki deo naučne zajednice nisu novina, to je realnost već 11 godina, rekla je predsednica Sindikata nauke Đurđica Jovović. Ona je podsetila na to da su naučnice i naučnici na ulice prvi put izašli 2013. godine, kada je država propustila da ispuni svoju zakonsku obavezu i izvrši novu evaluaciju rada naučnika. Taj propust države je doprineo tome da mnogi naučnici do danas primaju nesrazmerno niske plate u odnosu na svoj rad i dostignuća.
Međutim, ni taj protest, niti decenija dijaloga sa nadležnim institucijama nisu doveli do dostojanstvenog rada u sektoru nauke, zbog čega su naučnice i naučnici pokrenuli kampanju „Za dostojanstven rad u nauci“ i rešili da svoje zahteve potkrepe i novim protestima.
Kristina Rac sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju je naglasila da položaj naučnih radnica i radnika, odnosno sektora nauke u Srbiji nije izolovan slučaj. Fleksibilizcija rada, koja je u širem evropskom i globalnom kontektstu bila promovisana kao pozitivna reforma koja će povećati autonomiju zaposlenih, dovela je do prekarizacije rada, odnosno do nesigurnih radnih uslova.
Ključna odlika fleksibilnog ili prekarizovanog naučnog rada je projektno finansiranje, što ne dovodi samo do nesigurnih radnih uslova već i do promene odnosa moći u radu u nauci. Krstina Rac je radila u sektoru nauke u nekoliko država i njeno iskustvo govori da ni univerziteti ni sindikati nisu u adekvatnoj meri razumeli promene nastale na polju finansiranja i radnih odnosa.
Naučnice i naučnici bez ugovora o radu na neodređeno se nalaze u otežanom položaju u odnosu na stalno zaposlene kolege i po pitanju karijernog puta.
„Bez stalnog zaposlenja uvek iznova morate da aplicirate na nova radna mesta, menjate univerzitete, gradove, države – dakle trošite dobar deo vašeg vremena na rad koji nema veze sa naukom“, objasnila je Rac.
Aleksandar Knežević, predsednik pododbora Sindikata nauke, se osvrnuo na dosadašnje rezultate kampanje „Za dostojanstven rad u nauci“. On je napomenuo da su donosioci odluka počeli da ozbiljno shvataju pregovore tek kada su naučnici izašli na ulicu.
Uoči drugog protesta koji je ove godine organizovao Sindikat nauke, ministar Branko Ružić je potpisao program institucionalnog finansiranja koji će naučnicima zaposlenim na fakultetima dati osnovu za potpisivanje ugovora o radu na neodređeno vreme, odnosno koliko im traje zvanje.
Knežević je rekao da ostaje pitanje i izazov implementacije ovog programa, ali da je formalno gledano ispunjen jedan od zahteva kampanje „Za dostojanstven rad u nauci“.
On je naveo i da je neophodno da se adresira problem obračuna plata u sektoru nauke:
„Nauka nema koeficijente na osnovu kojih se obračunavaju plate. Tome treba da dođe kraj. Treba da pređemo na insitucionalno finansiranje kako to zakon nalaže.“
Podsetimo, zahtevi kampanje „Za dostojanstven rad u nauci“ su: siguran posao za sve naučnike; jednake plate za jednak rad; obezbediti u nauci doslednu primenu zakona kojima se reguliše rad. Prelazak na institucionalno finansiranje nauke, za koje formalni uslovi postoje, sindikat vidi kao neophodan uslov da bi se zahtevi mogli ispuniti.
Jugoslav Ristić iz Samostalnog sindikata Kragujevac je pozdravio napore Sindikata nauke i aktivista kampanje. Iako su sindikalne borbe, kako je istakao, veoma važne, on je iskazao i skepsu prema njihovom dometu.
„Promene do kojih možete doći preko pregovora biće na nivou kozmetičkih. U ovoj državi živimo promašene strategije. Uništena je privreda, što dovodi do mnogo manje novca za školstvo, nauku, zdravstvo…“, rekao je Ristić.
Ristić smatra da je neophodna strateška promena i izgradnja industrije da bi Srbija prestala da bude zona jeftinog rada. Prema njegovom mišljenju, takva promena je moguća; međutim, ona iziskuje drugačiji angažman od pojedinačnih sindikalnih borbi.
Kao primer naveo je švedsko iskustvo, gde su sindikati početkom dvadesetog veka prepoznali značaj političke borbe. Oni su organizovali partiju, i, iako im je trebalo trideset godina za to, došli su na vlast, i napravili su državu blagostanja, zaključio je Ristić.
I.K
